Вести
10. 10. 2013.
Бранкица Станковић, њом самом
Кад ти Роћко Миловић, начелник Управе криминалистичке полиције, каже да си "најугроженија личност у Србији", то је озбиљно, јер је Роћко веома озбиљан човек (знам га). Кад ти Роћко као обезбеђење додели Секулу и његове колеге, то је још озбиљније, јер је и Секула веома озбиљан човек (знам и њега).
Све се то десило нашој колегиници Бранкици Станковић почетком децембра 2009, изненада, док је ишао чувени серијал "Инсајдера" о фудбалској мафији. После скоро четири године Бранкица је села и написала о свему томе књигу од 360 страна, "Инсајдер, моја прича".
Није Бранкици та фудбалска мафија била најважнија тема за "Инсајдер", али је "индикативно" (рекли би Роћко и Секула) да је била најопаснија. Урадили су Бранкица и њена екипа и гадније и важније теме, почев од оне о атентату на Зорана Ђинђића, "Рукописи не горе", којом су се замерили свима могућима, да их сада не набрајамо. Било је још тога: Лука Београд, Колубара, кипарске паре итд.
То је оно што су Роћко Миловић и Славиша Софтић Бранкици лепо објаснили као "кумулативни ефекат": кад се замериш разнима, они се удруже у јоинт вентуре операцију и потраже предузимача који ће већ наћи извођаче радова. Испало је, по подацима из књиге, да је предузимач био Лука Бојовић; извођачи радова требало је да буду разни ликови, од којих је један, неки Витомир Бајић, црногорски гангстер повезан са извесним невладиним организацијама из јужне Италије, пропевао о плановима да се Бранкицу убије у нади да ће тако избећи изручење у ту земљу. Ипак је изручен и нађен је обешен у затвору; полицајци не верују у самоубиство ("није био такав тип"). Он је рекао да су "купљене две снајперске пушке" за Бранкицу. Испало је после да је у једном тренутку имао изнајмљен стан спрат изнад Бранкичиног стана; жандармерија је упала, али је он већ збрисао. Бранкица мисли да је у једном тренутку испред своје куће угледала и Сретка Калинића (то је било пре него што је добила обезбеђење); полицајци мисле да је то имало везе не са њом, него са браћом Шарићима у чијем је стану боравио тај злосретни Витомир.
Треба ту књигу купити и прочитати; ако сте гледали "Инсајдер", биће вам јасније зашто; ако хоћете да постанете новинар (кукала вам мајка!), тек онда треба да је научите напамет. Видећете и зашто. Оно што нас овде занима, пре свега, јесте криминалистичко-оперативна прича о заштити Бранкице Станковић.
Молим: у једном тренутку Секула јој, изнервиран (ако се за њега тако нешто може рећи...), каже да су он и колеге за три и по године обезбеђивања легитимисали 173 лица сумњивог понашања у њеној близини; њих 170 пролазило је кроз кривичну евиденцију. Неки ликови појављивали су се више пута; један је препознат као бивши припадник ЈСО, али им је умакао. Неки су почели да залазе у локале где су припадници Бранкичиног обезбеђења одраније долазили. Било је више случајева праћења полицијских возила у којима су Бранкица и пратња били; у једном случају било је и јурњаве по аутопуту Београд-Ниш, али су им умакли.
Прича је, дакле, више него озбиљна. Бранкица Станковић написала ју је пре свега искрено и емотивно, али и уз пристанак људи из полиције да каже све што није баш велико угрожавање оперативне безбедности, што је било лепо од њих: дознали смо занимљиве детаље. Знали су, на пример, да банда спрема њено убиство у Холандији, где је требало да буде на неком скупу, па су њу и екипу упозорили да не иду: овде си безбеднија него тамо, казао јој је Роћко.
Бранкица, мала и љута каква је већ, одјурила је код Миљка Радосављевића, специјалног тужиоца и дознала да је он о томе био обавештен. Био је и Саша Вукадиновић, директор БИА, али он јој је рекао шта је чуо.
Добро: сви смо имали овакве или онакве неприлике због новинарског рада; Славко Ћурувија и Милан Пантић нарочито. Бранкичин случај, међутим, озбиљно је указао на то шта се дешава кад дође до те "акумулације" осветничких и, рекао бих, више некако превентивних мера. Бранкица и "Инсајдер" постали су – због високог новинарског квалитета и бескомпромисног приступа – политичка тема пар еxцелленце; то неки нису могли више да подносе, па је тако и настао сада већ неспорни конзорцијум за укидање те приче једном за свагда. Осумњичених чланова те фирме има поприличан број; кад прочитате књигу биће вам јасно.
Књига је – пре и изнад свега – искрена, али и информативна. Бранкица јесте мала, љута и незгодна; не зна се ко се више напатио у ове, ето скоро четири године обезбеђивања те немогуће и шармантне младе жене: она или Секула и колеге. На крају су се спријатељили, што је и било неизбежно кад је о финим људима реч.
Коментари (0)
Остави коментарНема коментара.