Вести
26. 09. 2013.
ТВ феномен- Државни посао
Три мутна типа краду богу дане у затуреној сутеренској канцеларији "архиваторско-жалбеног одељења" државног предузећа које ваљда нешто производи или пружа некакве услуге, мада је нејасно шта или какве; да најмлађи од њих нема лаптоп на столу, ни по чему што видимо не бисмо могли да закључимо да канцеларија и сви у њој нису замрзнути негде у 1976. години, док се друг Тито тамо негде напољу спрема у посету некој чудом још непосећеној несврстаној браћи, а о сестрама да се и не говори.
Ликови, двојица старијих, на пар година од пензије, и један тридесетогодишњак (мада их све играју глумци који су отприлике вршњаци, дакле имају тридесет и коју!), окапају у том свом прашњавом бирократском брлогу одлучно одбијајући ма и најмање назнаке некаквог сувислог и корисног рада, гањају којекакве приватне "шеме" користећи државне ресурсе и непрекидно брбљају, излажући нам непресушно врело своје "мудрости обичног човека", која се лавовским делом састоји од којештарија у које верују с дирљивом наивношћу.
И тако кроз већ ваљда близу двеста педесет епизода, свака од по пет, шест до осам, девет минута, кроз целу једну сезону (стартовала у септембру 2012) – а сада је већ загазила и у другу – серије Државни посао, у продукцији Радио телевизије Војводине (РТВ).
Шеф њихове мале заједнице, главни архиватор Ђорђе Чварков (маестрално га игра Димитрије Бањац), у она је самоуправљачко-аутономашка времена био финансијски директор фирме, а после преврата га је скрајнуло у овај подземни ћорсокак, и ту га заборавило заувек; Чварков је опсесивно уверен да су "дођоши" (нарочито Босанци) криви за све што не ваља у Војводини а и у његовом сопственом животу.
Живи у периферијском салашарском насељу где има фарму пилића које непрестано дилује около, а новцем је и иначе опседнут – и томе сходно шкрт – толико да би постидео и самог Бају Патка. Осим пилића, у његовом животу постоје још само његова баба (којој тешко да је мање од 110!) с којом живи на салашу, и уврнути суседски дует, такође претпотопска фрау Шиловићка – која је дакако хох винер шуле – и вечито пијани комшија Жика, који му служи као катица за све у његовим тротерским подухватима.
Драган Торбица (бy Никола Шкорић) природни је, у војвођанском контексту фолклора свакодневице, чварковљев антагонист, галамџијски босанско-крајишки тип, који је пак у архиваторску канцеларију дошао одоздо, са места шофера, али са Чварковим беспрекорно функционише као савршен нераднички пар који жалбене предмете не решава деценијама, а архивом се не бави ни толико да обрише прашину.
Но, испод тог суштинског савезништва кључа котао "фолклорних" разлика, јер је Торбица ходајуће оваплоћење стереотипа "динарца" склоног племенском умрежавању и козанострисању, сваковрсном "родијачком" муљању, и свему другом што је неодвојиво од (негативног) стереотипа динароида који – по дубоком убеђењу гадљивог чварковљевског еверyмана – само загађује Војводину својим дођошким бахатлуком и некултуром, баш као што је и он, Торбица, на другој страни, убеђен да пре "њих" у Војводини није било ничега, и да "домороци" нису ни знали како се живи све док их Све Торбице Света нису томе подучиле. Ипак, Торбица је типични губитник, до гуше у кредитима и дубиозама, способан за ситне спачке али не и за стварно "сналажење" у све суровијим правилима живота "напољу". У међувремену гаји најнежније успомене на планински завичај који да је рај на земљи ли се, гле, у њ ипак не би вратио, и секира се што су му синови низашта, али је ћерка, татино злато, права паметница, баш штета што је женско...
Оваквом се том-и-џеријевском пару "најбољих непријатеља" у канцеларији придружује приправник Бошкић (надимак изведен од имена, а презиме као да нема, никада га канда нећемо сазнати), млад, спортски тип, лепушкаст мада безнадно смотан. Бошкић (Дејан Ћирјаковић) је наизглед све супротно од својих архивских
колега: млад, савремен, еманципован, компјутеризован, урбан (то да је "рођени Новосађанин" једино је што стално наглашава кад га Чварков стане прозивати о томе да ко је и одакле је) и уопште, човек XXИ века... Када се згражава над непојамним будалаштинама које су у стању да изговоре Торбица и Чварков, неповратно изгубљени у прашумама новог миленијума, Бошкић делује као Глас Разума, својеврсна контролна инстанца у серијалу.
Међутим, и то је негде на иоле дубљем ниво тек привид. Најпре, Бошкић је својеврсни човек без својстава, мекушац и опортуниста из имућне и утицајне породице која је добро пливала и у социјализму и у капитализму, и која га је и инсталирала у ту канцеларију док се не нађе нешто боље, да дете не дангуби и да му иде стаж... Ако су она двојица "фолклорни (архе)типови", Бошкић је урбано-савремена, подмлађена & апдејтована варијанта истог, и у том смислу као лик функционише у било којем локалном микроконтексту, мада није без неке што му је домицил Нови Сад, јер се аутори – а то су право ова тројица протагониста – сјајно преко Бошкића поигравају и стереотипом о "суздржаним Новосађанима" који никада не учине ништа (рецимо са женама) него само шмекују, шмекују...
Шта је уопште тајна оволиког успеха Државног посла, омиљеног и на телевизији и на интернету, и то далеко изван свог природног новосадско-војвођанског домицила? На једној страни, занат: ова је серија бескрајно духовита, сјајно осмишљена и одлично одиграна, мада нико од ове тројице није школовани и професионални глумац. На другој, ту је и њена субверзивност.
Кренимо од краја: шта је ту субверзивно? Да, ови ликови читају новине и прате сајтове, па коментаришу звиздарије политичара и странака, све поименично и без пардона, али гле: то је на концу сасвим маргинална ствар, и нипошто није прави агенс субверзивности. Оно што јесте њен агенс је чињеница да су Чварков, Торбица и Бошкић заправо приказани као људи увек спремни на сваковрсно лицемерје и моменталну издају било којег свог "уверења" (од политике па до"оних ствари") зарад макар и најмање личне користи.
Дакле, као слабићи које од политичара и парајлија дели само то што нису у њиховој кожи, а не то што су "душом бољи и поштенији" од њих. То иде право уз нос пријатном драшкању нарцисизма "малог човека". Исто то аутори раде и с регионалним и националним стереотипима: играју их не би ли их деконструисали, обесмислили и разорили, показавши сву њихову шупљину, а не зато да их учврсте, како то бива с продукцијом ТВ треш хумора, који се отворено или лоше прикривено удвара предрасудама о "Другом".
На другој страни, способност да се сними преко двеста епизода у којима се ни на тренутак не излази из те дроњаве канцеларије, и у којима се – осим два дословно занемарљива кратка гостовања – не појављује нико осим наречене тројице, а да све то не буде досадно – фасцинантна је.
При томе, готово је све базирано на вербалном артиљеријском сукобу, физичког или гег хумора врло је мало. Ако мислите да је то лако – покушајте... Такође, фасцинира нековрсна "експанзија" других, неприсутних ликова, које редовни гледалац већ познаје као род рођени а да их није видео ни чуо, нити ће: директор Добросављев "морални пигмеј", лепа Магда, чварковљева баба, фрау Шиловићка, Жика, Бошкићев моћни брат, Милица и Смиљка Торбица... Не виде се, али су боље написани и одиграни од многих који се, нажалост, и те како виде!
У овом се жанру сигурно ништа боље није појавило на овдашњим телевизијама у XXИ веку. Релевантан српски медијски хумор: Corax, Сомборац, Државни посао, Њуз нет... даље нема. Даље је пустиња реалног! Срећом, свака пустиња има и оазе!
Коментари (0)
Остави коментарНема коментара.