Вести

10. 08. 2026.

Аутор: Неда Вуловић Обрадовић Извор: Н1

Шесторо новинара напустило Србију због угрожене безбедности: „То није само лична трагедија, већ показатељ стања демократије“

Шест новинарки и новинара је у протекле две године напустило Србију због угрожене безбедности и данас живе у егзилу. Последњи у низу је војни аналитичар Александар Радић, против којег је у међувремену поднета кривична пријава и расписана потерница.

Писац, колумниста и ТВ водитељ Марко Видојковић већ дуже од три године живи у егзилу. Он је био први који је напустио Србију. У иностранство је отишао почетком 2023. године у време када је са Ненадом Кулачином водио поткаст “Добар, лош, зао”.

Последњи који је морао да оде је војни аналитичар Александар Радић. За колеге новинаре и новинарска удружења он је у егзилу, а за Више јавно тужилаштво у Београду – у бекству. Против Радића је у одсуству поднета кривична пријава због припремања дела против уставног уређења и безбедности Републике Србије, као и због одавања тајних података.

Војни аналитичар, који је први за Н1 рекао да је 15. марта 2025. године против окупљених на протесту у Београду коришћен звучни топ, напуштање Србије је образложио забринутошћу за безбедност своје породице. Пошто су му је стан претресан, а он позван у Војну полицију да присуствује вештачењу одузетих рачунара, прорежимски медији су објавили снимке праћења њега и његове малолетне ћерке.

„На мети се нашла моја кћерка која за неколико дана пуни 16 година. У уторак, 23. јуна, ТВ Информер је приказао њу на снимцима праћења, а током тог дана пустили су свеже снимке како чекам у парку да она заврши неке обавезе. Шта учинити када је непријатеља пуно и угрозе вам дете? Отишли смо у иностранство“, навео је Радић у писаној изјави агенцији Бета, образлажући своју одлуку.

Додао је да је власт можда и желела да он напусти земљу.

„Јер ако ме ставе у притвор због информације, то би створило лошу слику о малтретирању новинара. Шта да учине након што су створили атмосферу линча осим да ме затворе? Неки из безбедносних структура мисле да је планирано да ме пресретне на улици један или више батинаша и да ТВ Информер каже да су то ‘правдољубљиви’ грађани“, навео је он.

У егзилу истраживачки и локални новинари

Осим ова два медијски веома праћена случаја, имена осталих новинарки и новинара који су морали да оду из своје земље, забринути за сопствену безбедност, јавности нису позната.

Веран Матић, председник Управног одбора АНЕМ и члан Сталне радне групе за безбедност новинара, каже да неки од њих и не желе да им се објаве имена. Поједини јер настоје да нормално живе и раде, а други због специфичних правних ситуација у којима се налазе.

Према речима Матића, међу тих шесторо су један истраживачки новинар, једна новинарка која је била изложена сталним претњама и увредама, један локални новинар који је добио претње смрћу од локалног насилника којем је суђено и за убиство. У егзилу је и један новинар и професор, који је био изложен вишегодишњим претњама и нападима на њега и породицу.

„У једном случају претње је упућивала особа која је већ осуђивана за тешка кривична дела, а која се истовремено појављује као насилник на скуповима владајуће странке. Жртва је био медијски радник из мањег места, који је претходно физички нападнут током локалних избора, када му је разбијена камера”, открива Матић.

Напомиње да у ову „шесторку“ није урачунао Ментално разгибавање – Марка Степановића и Срђана Јанковића, који емисију раде из Словеније.

Егзил није крај проблема

„Егзил није крај проблема. Тада почиње нова борба – како обезбедити правни статус, посао, смештај, школовање деце и елементарну егзистенцију. Ипак, за многе је и таква неизвесност прихватљивија од живота у атмосфери у којој свакодневно трпе таргетирање, претње и кампање које угрожавају безбедност њих самих и њихових породица”, указао је Веран Матић.

Матић наводи да бројни разговори са новинарима показују да има и оних који би желели да оду, али да то не могу да учине због породичних околности, деце, бриге о родитељима или других животних обавеза.

„Поменуо сам шест случајева у којима сам непосредно учествовао пружајући помоћ у процесу релокације. Готово сви имају заједничке карактеристике: годинама су били изложени претњама смрћу, озбиљним облицима угрожавања безбедности и организованим кампањама таргетирања, док су починиоци остајали некажњени. Чак и када би дошло до идентификовања или привођења осумњичених, дешавало се да побегну, а да о томе угрожени новинар или новинарка уопште не буду обавештени. Тиме је њихов осећај несигурности додатно продубљен”, објаснио је Матић који су били мотиви новинара да побегну из Србије.

Он истиче да посебно збрињава што деца, супружници и родитељи постају средство додатног застрашивања, иако немају никакве везе сą професионалним радом новинара који су мета.

„Случај Радић превазилази судбину једног човека“

Веран Матић наводи да притисци на новинаре нису само отворене претње, већ да је реч и о хибридним облицима прогона – комбинацији медијских кампања, институционалних притисака, економског исцрпљивања, надзора и правне несигурности. Ту као пример наводи Александра Радића.

“У случају војног аналитичара и новинара Александра Радића јасно се види како тај механизам функционише. Исконструисане оптужбе, реална могућност дуготрајног притвора, медијски и безбедносни надзор над члановима породице, укључујући малолетно дете, незаконито прикупљање података, конструисање ‘доказа’ и очекивање дуготрајног судског процеса представљају довољно озбиљне разлоге да човек закључи да му је једини начин да заштити себе и породицу – одлазак из земље”, казао је Матић.

Он истиче да Александар Радић није само војни аналитичар, већ и новинар и дугогодишњи сарадник једног од најугледнијих недељника у Србији.

Указујући на саопштење Вишег јавног тужилаштва у Београду о Радићу, Матић подсећа да су у њему наведени делови приватне комуникације војног аналитичара са више новинара, при чему су објављени њихови иницијали и други подаци који омогућавају идентификацију.

„Такав приступ може произвести озбиљан ефекат застрашивања, не само за те новинаре већ и за много шири круг људи који свакодневно комуницирају са изворима и саговорницима од јавног значаја”, казао је саговорник Н1.

Како то у пракси изгледа искусила је новинарка Н1. Убрзо по објављивању саопштења ВЈТ у којем се хронолошки описује комуникација између Радића и новинарке Н1 С.К. увече 15. марта, Информер је објавио текст сą насловом „Ово је новинарка Н1 у препискама са Радићем? Испливали фрапантни наводи” наводећи име и презиме дописнице Н1 из Новог Сада. Том приликом не само да је таргетирана једна новинарка, већ је таргетирана погрешна, која има исте иницијале као особа из саопштења ВЈТ.

„Једна од основних претпоставки слободног новинарства јесте право на слободну и поверљиву комуникацију. Уколико новинари стекну утисак да њихова професионална комуникација може постати предмет јавне стигматизације, то неминовно производи аутоцензуру и нарушава поверење између новинара и њихових извора. Овај случај зато превазилази судбину једног човека. Он може имати дугорочне последице по слободу новинарског рада у Србији”, упозорио је Веран Матић.

Студенти у егзилу, они који су остали – малтретирани

Матић упозорава да одлазак шесторо новинарки и новинара из Србије није изолован догађај, већ део много шире слике. Он подсећа да се дуже од годину дана у егзилу налази шесторо студената и активиста, који су били изложени кривичном прогону и политичким притисцима. Њихове колеге које нису напустиле земљу месецима су биле изложене малтретирању, а неки су провели и по неколико месеци у притвору, подсетио је Матић.

Додаје да су посебно на мети адвокати, који су такође „хапшени, криминализовани, сатанизовани”. Последњи такав пример је адвокат из Ваљева Никола Мирковић, који заступа жртве полицијске бруталности претучене на протесту 14. августа прошле године у том граду. Годину дана после тих догађаја, тужилаштво га терети за напад на службено лице на протесту.

„Велики број грађана Србије напустио је земљу у последње две године због политичких, професионалних и егзистенцијалних притисака. Многи су трпели уцене на радним местима, притиске да подрже владајућу странку или страх да ће, уколико то не учине, изгубити посао, професионални интегритет или личну безбедност… Када је реч о новинарима, тај проблем је видљивији зато што постоје организације које прате нападе на медије и пружају подршку угроженим колегама. Али, слични механизми притиска постоје и у многим другим професијама“, истакао је Матић.

Он поручује да одлазак новинара из Србије није само лична трагедија појединаца и њихових породица, већ озбиљан показатељ стања демократије, владавине права и слободе медија у земљи.

„Друштво из којег професионални новинари одлазе зато што не могу да буду безбедни или слободни да раде свој посао губи много више од неколико искусних људи – губи способност да критички сагледава сопствену стварност“, закључио је саговорник портала Н1.