Вести
13. 09. 2013.
Јавно писмо министру културе и информисања Ивану Тасовцу
Велика очекивања
Ових дана многи вам пишу, шаљу препоруке, упућују, саветују... јер су од вас велика очекивања. Неки то чине не би ли вам припомогли, неки други не би ли вам одмогли, односно не би ли се препоручили, или замутили ионако велики мутљаг који влада јавном, политичком, друштвеном и културном сценом.
Треба се носити са свим тим... Искрени не би да су у вашој кожи. Добронамерни се гризу како ћете... Остали посматрају из знатижеље, или из злурадости.
Ви знате шта значи бити на подијуму и колико ваш акорд зависи од дара и рада - односно спремности, а колико од тога да ли је инструмент на коме свирате наштимован како треба, али и од тога кога имате у оркестру, а нарочито ко вам свира прву виолину. Није незанемарљиво ни где свирате и пред ким... Може бити да ће вама министарска канцеларија бити (као) концертна дворана, али све што будете радили биће као да сте на отвореном. А на отвореном је многогласје, тако да прети опасност да се уопште не чујете, или пак да се погрешно чујете.
И када сте већ ту где сте, а нарочито какви јесте - не заборавите ко сте. Наиме, никада не заборавите да сте уметник, иако ће се сви трудити да постанете службеник, и то баш Њихов, не само државни. На то не пристајте иако ће вам за то дати плату. Иако вам дају плату, не дозволите да вас плаћају. Јер од оних које они плаћају очекују да играју како они свирају. Зато, дакле, држите се свог интегритета и инструмента. А инструмент, то су сада ваше идеје, које претпостављам имате. Јер, имати идеје значи имати визију. Без визије ви ћете заиста постати службеник и то туђих идеја. А идеје ће вам испостављати најпре власт, а онда и заинтересовани: културни радници, уметници (и неуметници), и све оне многобројне услужно-ислужене службе.
Вама ће бити потребно да (за мандата) покушате да остварите своје идеје, макар оне биле и утопистичке. Јер упамтите, само утопије доводе до промена, да не кажем револуције. Ви сте ту претпостављам да осмислите и направите нов модел културне политике који ће подразумевати достојанственије статус културе (а тиме и оних који се њоме баве, и оних који је чине, праве...), али и промену културног модела, који неће бити народњачки или мондијалистички. Ви ћете се претпостављам руководити естетским критеријумима, који су увек нешто виши од припадности нацији, религији, роду, социјалном статусу, партији, етц. Уосталом, уметност је увек индивидуалан чин, иако се њоме ките нације и народи. Да парафразирам Марину Цветајеву, уметник се постаје да се не би био Рус, Француз, Немац... да би се било све. Да, Марина Цветајева је била руска песникиња, али да ли је то икоме важно док је чита у Аризони или Београду.
Песник који пише да би се знало да је Србин, и није песник него само Србин. И једна домаћа натукница, тек да бисмо се боље разумели: да ли је рецимо важно да ли Емир Кустурица правио своје филмове као Србин, Муслиман, Босанац, или Југословен? Никога у свету филма то не интересује, јер то су само Кустуричини филмови, који се препознају по аутентичној поетици. Не очекујем да се ви - Иван Тасовац, бавите поетичким питањима, нити пак да ви сами успоставља вредносне критеријуме у свим областима уметности и културе (има довољно позваних), али их ви такође морате препознавати да бисте најбоље промовисали у репрезенте. Да бисте одвојили жито од кукоља. А то неће бити лако јер кукољ је прекрио жито, углавном.
Оно што верујем да знате јесте да у култури нема демократије, односно да естетски критеријуми немају никакве везе са демократијом. Једни демократски принцип у уметности је - вредносни критеријум. Ако је (наш) социјалистички модел културе некада врло успешно кокетирао са интернационализмом, данашњи из све снаге кокетира са народњаштвом. А народњаштво као не може без кумашина и јатебитимени, односно без пилићарења и пиљарисања. Но, не очекујемо од вас као министра да преузмете послове санитарне, тржишне или полицијске инспекције, као што не очекујем да се бавите рачунањем и прерачунавањем, као ни крпљењем или малањем, па ни прописима или законима, то треба да раде службе. На крају, нисте ви Вучић Александар.
Од вас очекујем да се залажете за културни елитизам, а не културни популизам. Популизам, у свим видовима, оставите политичарима. Елем, ако се договоримо да културом нећемо звати естраду и сличне популизме, кич, треш (а било би лепо, и корисно, повратити у живот закон о кичу и шунду), и бетселер-цице, онда смо сви ми већ завршили пола посла. Остала половина треба да се одвија на терену. Како? Подизањем (културне) свести. Један конкретан пример: тамо где пева Цеца, на Ушће, треба довести Ану Нетребко са неколико светских тенора, баш као што неко беше довео Џегера. Нека то буде модел.
Подизање свести треба да је кључна тачка културне политике. Да, али не овде, рећи ће неко. Ви се сећате када су Павароти, Доминго и Карерас приређивали концерте диљем света (и на отвореном), и претпостављам да и ви мислите да је то био део културне политике, а не само пуњење џепова. Када се у Њујорку приређују концерти класичне музике у Централ парку, или на другим теренима за пикнике, сви они који су дошли на пикник или да џогирају, возе бицикл... сигурно нису музички образовани, па ипак нико од њих не протестује што их неко омета у рекреативним активностима или будистичком миру, не, то је већ део културе, то је већ традиција. То је дизање свести.
Треба чинити велике потезе, не устручавати се и задовољавати се малим помацима или скеч-варијантама (као што беше музицирање неколико ваших музичара из Филхармоније у тзв. Силиконској долини). Уосталом, зашто би само они из силиконске били пожељна циљна група? Београдске филхармоничаре на Ушће и Калемегдан! Или, зашто бисмо имали само Егзит и Гучу, зашто не и Оперски (европски) фестивал на отвореном - Виминацијум, Калемегдан, Смедеревска тврђава... има довољно локалитета. Укус се ствара и развија усмеравањем, а не сам од себе, то треба да је улога министра културе (са Министарством културе), а не политичара који ће увек бити заинтересовани за подилажење укусу ширих народних маса, за популизам у политици и култури. Јер, политичарима требају гласачи, а не култура. Знамо како се то збило деведесетих, да не понављамо, иако из тога никакву лекцију нисмо научили.
Ваши приоритети треба да су: довођење великих светских изложби у просторе где је то могуће (макар то била Скупштина Србије, Бели двор, напуштени војни објекти), док се Гордијев чвор са нашим музејима не разреши, светских музичара и писаца да бисмо успоставили комуникацију са светом, и репере према самима себи. Од вас ће сви тражити, некима треба и дати. Писцима су потребне стипендије, резиденцијални боравци... помоћ код превођења на друге језике и пласман на светско књижевно тржиште. Наравно, треба помоћи и издавачима, и многим другима. Али приоритет је помоћ перспективним уметницима, а тренутно их имамо највише међу музичарима (не само извођачима, већ композиторима, а нарочито композиторкама) и сликарима/сликаркама, њих треба препознати као наш креативни, културни потенцијал, као репрезенте Србије.
Такође, очекујем од вас, господине Тасовац, да се заложите за одржавање Параде поноса, и побијете квазиаргументе министра унутрашњих послова (и беше ли, премијера) о угрожавању безбедности, те да станете на чело Параде 28. септембра. Јер, и то је култура.
Ауторка је песникиња
Коментари (0)
Остави коментарНема коментара.