Вести
06. 09. 2013.
Суморна годишњица РТС-а
Овогодишње обележавање јубилеја, односно 55 година откако је рођена Радио Телевизија Србије (РТС), тада, давне 1958. године као Телевизија Београд, добра је прилика не само да се евоцирају успомене на оснивање и период кроз који је прошла национална телевизија, већ и да се сагледају могућности реформисања Јавног сервиса.
Многи су проблеми који данас притискају РТС, а нису сви нови, нити су само финансијски. Баласт мрачне прошлости из деведесетих још увек оптерећује ову кућу - пре свега се то односи на многе нерешене малверзације из тог периода, као и изостанак саме лустрације.
Што се тиче актуелне финансијске кризе, држава ту свакако има свој допринос, који се пре свега огледа кроз охрабривање грађана у неплаћању претплате (читај: подстрекивање на непоштовање закона!). Одлука да се РТС и РТВ „привремено“, на две године, а можда и дуже, финансирају из буџета са становишта медијских слобода није добра, јер се њоме не само губе претпоставке независности ове медијске куће, већ такав потез негативно утиче на развој и демократизацију друштва.
Међутим, веома је важно упитати се и колика је одговорност и самог РТС-а, односно колико је та кућа допринела своме финансијском краху? Да ли су искориштене све могућности од стране РТС-а да се држава, односно њени надлежни органи, принуде да спроводе закон, односно наплате телевизијске таксе?
И, коначно, колико се РТС протеклих година (не)рационално понашао у трошењу новца? Да ли се у овој кући радило довољно транспарентно како би се јасно знало како се троше паре и где су оне све одлазиле? Треба нагласити да запослене у РТС-у од нередовних и малих плата више мучи неправда око расподеле.
Превелики распони у висини плата, од најниже до највеће, као и енормно велике варијабиле малом броју одабраних, у време кризе у кући и у читавој земљи, изазива висок негативни набој код већине запослених.
Србија треба медијски сервис који ће одговарати стварним потребама њених грађана који су његови стварни власници. Тако нешто не може се постићи ако се превасходно и само улаже у информативни програм и оне који раде у њему.
Наравно, треба нам и јак информативни програм, али не да он буде „телевизија унутар телевизије“, већ да се равноправно развија са осталим сегментима и програмима и да тако испуњавају своју мисију која је, осим информисања, чување и афирмација националних вредности у свим животним областима, просветитељска и едукативна улога итд.
Такође, јавни сервис не треба да се такмичи са комерцијалним телевизијама у гледаности, већ треба да се истиче са квалитетом, тачношћу, прецизношћу и правовременошћу. Ни ББЦ у Британији није најгледанија телевизија, па зашто би то, пошто-пото, морао у Србији да буде РТС.
Темељна реформа би требало да крене од регулисања назива телевизије и радија, преко кадровске обнове па све до реформе програма. Али, те промене не могу, као досад, да се своде само на смањивање броја запослених кроз социјалне програме, а које прати правило да нови менаџмент доводи и поставља „свеже снаге“, у ствари себи одане људе.
Рационализација броја запослених требало би да обухвати пре свега смањење броја руководећих радних места, којих је више него што је потребно. Превелики број руководилаца који се често у надлежностима преклапају, нису само беспотребно финансијско оптерећење, него они пре свега оптерећују и компликују ефикасно функционисање целокупног система. Такође, и начин избора тих руководећих лица морао би да буде транспарентнији.
Није потребно наглашавати ни то да стручна спрема сваког носиоца руководећег радног места не би требало да буде испод нивоа високе. Посебно је то важно у време када је нашој земљи школство запостављено, па је у том смислу потребно афирмисати знање, значај универзитетске дипломе и мотивације будућих генерација да се образују. Вишку радне снаге допринео је и непотизам у запошљавању који је веома раширен и представља озбиљан проблем у правцу здраве конкуренције, компетенције стручности, образованости и знања. Злобници би рекли да смо постали права „породична фирма“. Мало је оних који овде немају неког „свог“.
У таквом амбијенту веома лако су се развили односи полтронства, послушности и снисходљивости, као и принцип незамерања, што све заједно несумњиво нарушава нормално и здраво функционисање система, отежава професионализам. Важан проблем који захтева промену и усклађивање са реалношћу, јесте и питање адекватног назива двају основних сегмената Јавног сервиса - радија и телевизије. Ту се већ дуги низ година провлачи очита нејасноћа - да ли имамо републичку телевизију и радио, или су то (бео)градски медији како из њиховог садашњег назива произилази - Телевизија Београд и Радио Београд. Можда су ти називи у време бивше Југославије имали своју оправданост, али данас су дефинитивно депласирани и својеврстан су апсурд. Крајње је време да буду промењени у Телевизија Србије и Радио Србије.
Ово питање назива телевизије и радија створило је својеврстан галиматијас у изражавању новинара и водитеља. Тако када се говори о телевизији за њу се удомаћио назив РТС (Радио телевизија Србије), док када је реч о радију или програму на радију, онда се увек наводи Радиo Београд.
Важно је стога подвући да ова два медија, радио и телевизија, који чине систем РТС, јесу засебни и сваки има своје специфичне и посебне садржаје и у том смислу не треба правити беспотребну збрку. Треба ли подсећати да данас готово нигде у Европи и свету не постоји јавни сервис који не носи назив своје државе или народа. Посебно је малим народима и државама, а у њих спада и Србија, веома важно да што више промовишу своје име. А један од најбољих начина за то јесте посредством медија.
Овде су наведени само неки од бројних проблема у и око РТС. А без суштинских реформи Јавног медијског сервиса Србије ни најбољи медијски закони из области медија, пре свега Закон о јавним сервисима, неће много значити.
Аутор је новинар Програма за дијаспору РТС-а
Коментари (0)
Остави коментарНема коментара.