Вести
05. 09. 2013.
Одвојен од уметности
Хеј новинари, ви сте слободни. Знам да се нећете сви сложити, али верујте, са друге стране зида слобода се драматично сужава. Зашто бисте се тога одрицали?
Због новца? Окренуо бих ону чувену и рекао није све у лови, има нешто и у љубави. Окови од злата. У вашим рукама је последња реч и одлука - да ли се потпуно искрено, за боље сутра тог обичног грађанина, бори онај ко је давно изгубио контакт с њим „одлепљујући“ се на две, три, 10.000 евра месечно, или је ипак иза свега жеља да се оправда, или добије још више?
Ваљда неће ова криза довека. Неће. Поново ће и медијима бити боље. И неће бити потребе да се размишља о останку или одласку. Ту статистику нико није правио, али су најбољи ипак остали. Отишли су они који се у новинарству нису снашли, они који за то нису имали кликер, они који су хтели да пробају нешто ново. Отишли су лошији. Не желим више да будем међу њима.
Новинарство је уметност, тако романтично изгледа из ове перспективе. Седнеш пред „платно“ па доцрташ овде, обришеш онде. „Одсвираш“ агресивно од лида до самог краја, или умирујуће а опет једнако опијајуће. Речи су магија. И настане нешто што те обогати. И тебе и друге.
И данас често наиђем на текстове који ме обогате, наспрам оних о скупој зимници, стезању каиша и свему што „занима обичне грађане“ (какав лош израз), где је све речено већ у наслову.
Хеј новинари, као и увек, има зашто да се пише. Ето, данас имамо министре који сањаре. Сањају ТЖВ возове, Маерскове бродове како Моравом плове, градове у којима само поред традиционалне српске куће може да се прође. Два премијера, три главе без портфеља и тоне колективног лицемерја.
Хеј новинари, ви сте последња брана од ове маније. Од прича које народ, као, жели да чује. Не дамо земљиште странцима, а слабо шта радимо с њим. Шта ће да ураде, да га натоваре у камионе и одвезу? Да ли је боље овако, да нама остане, онако лепо, зарасло у коров? Да на њему ништа не расте док би ови други вероватно неког и запослили, као што су запослили јер не бацају улудо новац. И платили више пореза. Да је штитимо као што смо штитили наше привредне гиганте?
Тако што су и данас једнако урушени као што су били пре 10 година па их сада гасимо. Или се бринемо да ће оно што произведу на тој земљи да отпреме у иностранство, а нас да оставе да умремо од глади? Када наш тајкун извезе све што узгаја онда га називамо успешним бизнисменом. Купиће јефтино? Знају добро наши људи да зацепе цену када се укаже прилика. Питајте оне што раде експропријацију.
Или оне суве, никад доста, политичке теме – како ништа није ваљало у влади у којој смо седели. Или како сам деценију министар опште праксе, а нисам спровео ниједну озбиљну реформу. Ипак, сви ме зову јер сам добар човек, а ја изађем пред камере па се заједно с народом згражавам над ситуацијом. Или она о преузимању политичке одговорности за вођење јавних предузећа која су сад у тако лошем стању да им нема спаса осим продаје. Или она како сам покренуо хиљаду и једну модерну, од развијенијих преписану реформу, од којих хиљаду нисам довео ни близу краја.
Ах, колико је таквих прича. Ево и једна из личног, грађанског угла. У уторак сам скромно обележио округло 60 дана колико чекам да ми Интеза одобри кредитну картицу (ваљда ће им стићи ово преко клипинга). А објашњења? Те нешто није функционисало у јулу, те скоро смо пооштрили услове, те пуно је захтева, а ја сам у неких 10 (приоритетних? посебних? оних са изгледом да буду одбачени? питам се и даље). Чему да се надају они који имају два пута мању плату…Или још мању? Стрпљење броји последње дане.
Хеј новинари, приповедајте људима о праву избора, о могућности промена. Увек постоји друго решење.
Мислио сам да ћу одавде деловати опасно субверзивно, али то некако не испуњава. Најбоља је прича до које новинар сам дође. С друге стране зида се калкулише, од критике зазире када лично дира.
Ви сте слободни. Знам да се нећете сви сложити, али верујте, са друге стране зида слобода се драматично сужава. Зашто бисте се тога одрицали? Због новца?
Окренуо бих ону чувену и рекао није све у лови, има нешто и у љубави. Окови од злата. У вашим рукама је последња реч и одлука - да ли се потпуно искрено, за боље сутра тог обичног грађанина, бори онај ко је давно изгубио контакт с њим, „одлепљујући“ се на две, три, 10.000 евра месечно, или је ипак иза свега жеља да се оправда, или добије још више?
С друге стране зида постоје надређени и подређени. Сваког дана поштоване срдачно поздрављаш, карбон копираш и блајнд карбон копираш. У нади да ћеш некога некако на нешто приволети – стављаш се на располагање. Правиш стратегије и планове, попуњаваш табеле. Ломе процедуре док у бившем новинару не сломе уметника. И произведу људски ресурс.
Да ли се нудим? О да, зашто да се лажемо. И ја сам некада био део тог света. И било је лепо, упркос свему. Шта имаш од тога када ти неко каже да си био добар?
Спреман да платим цену, овај текст настао је између два и четири сата ујутро – моје најлепше време за писање. Недостаје ми уметник.
Коментари (0)
Остави коментарНема коментара.