Вести

01. 06. 2026.

Аутор: Горан Аврамовић Извор: radiokim.net

Синдром изгарања на послу и новинарство: Тихи савезник дезинформација

Иако се информације шире брже него икада, поверење публике у медије опада. Одговорност се најчешће тражи у политичким центрима моћи, алгоритмима и власничким структурама медија, али се исцрпљеност самих новинара најчешће прећуткује или у најбољем случају потцењује.

Синдром професионалног изгарања (бурноут) све је присутнији у редакцијама које раде под константним притиском брзине, продукције и видљивости. Његове последице се не одражавају само на здравље новинара, већ директно утичу на квалитет информација које долазе до јавности.

Када умор постане редакцијска политика

Новинари данас раде у условима сталне трке са временом. У многим редакцијама читаност се доживљава као појам који је неодвојив од брзине објаве садржаја. У таквом окружењу, простор за проверу чињеница, додатне изворе и контекст често постаје луксуз.

„Често нема довољно времена да се информација провери из више извора. Некада се објави оно што се у том тренутку има, па се касније допуњава. То није добро за новинарство, али је реална слика у којој многи локални медији раде“, казала је за Ким Даниела Томашевић, главна и одговорна уредница Радија Контакт Плус из Северне Митровице.

Слично размишља и њен колега са телевизије АТВ из Приштине, Љеарт Хоџа.

„Конкуренција је толико јака и брза, не само конкуренција унутар медија. Ту постоје сад многи инфлуенсери, блогери, влогери, дезинформатори, платформе, јавне личности који нису медији уопште. Пошто све што медији објављују до публике стиже преко истог посредника, односно господина Цукерберга, онда је то додатни притисак и додатни разлог зашто понекад заборавимо на стандарде, што се посебно тиче квалитета“, рекао је он за Ким радио.

Притисак да се информација објави брзо директно утиче на тачност и квалитет, јасна је Тања Вујисић, новинарка београдске ТВ Инсајдер.

„У пракси, то значи да се све чешће ради под тензијом ’први, па тачан‘, а то је опасан помак. У таквом окружењу проверавање постаје луксуз, а не стандард. Посебно код дигиталних редакција, где се текст мери минутима и кликовима, лако се деси да се информација пусти пре него што је до краја проверена или контекстуализована. Грешке онда нису изузетак, него ризик који се прихвата као део ритма рада“, навела је она за Ким.

Вујисић је нагласила да у редакцији Инсајдера постоји врло јасно правило – прво и основно је тачно и проверено, а не брзо.

„Наравно да је и брзина важна, али она никада не иде испред тачности. То је нешто што се стално држи као професионални стандард, чак и када окружење око нас функционише по потпуно другачијој логици“, додала је она.

На основу свега напред наведеног, прва веза између синдрома изгарања и дезинформација најчешће је пука последица смањених професионалних капацитета.

Спин као пречица

Када немају времена за анализу, новинарима су врло примамљиви готови, унапред припремљени наративи. Саопштења, политичке интерпретације и вирални садржаји нуде „упаковану“ причу која се може врло брзо и лако пренети.

„Данас је ПР машинерија медиј за себе. Институције, политичке партије, разне организације имају готова саопштења, фотографије, видео материјале и већ припремљен начин како желе да вест изгледа. Често не шаљу само информацију, него и интерпретацију. Локалне редакције често немају капацитета да сваку причу додатно истраже или да за сваку изјаву траже другу страну“, појаснила је Данијела Томашевић.

Дешава се да тако медији практично пренесу нечију интерпретацију догађаја, уместо да сами направе дистанцу и контекст.

„Граница између ’ми извештавамо‘ и ’ми преносимо нечији оквир размишљања‘ често се губи, без да ико то свесно одлучи. И најгоре је што то не изгледа као грешка, него као рутина“, додала је Томашевић.

Због тога нестаје још једна граница – она између извора и садржаја.

„Новинар у том процесу понекад постаје само канал, а не филтер, што је опасно и недопустиво. Проблематично је што се губи дистанца; уместо да преиспитујете оквир који вам је неко дао, ви га несвесно репродукујете“, казала је Тања Вујисић.

Љеарт Хоџа јасно увиђа недостатак критичког мишљења.

„Млађе генерације не знају критички да мисле, то важи и за новинаре. Имамо сад генерацију новинара која, у најбољем случају, може да пренесе то што је објављено, без тога да има неки уређивачки филтер у глави, тако да кажем, да људи умеју да разликују шта је ту спин, шта је политичка порука, шта је другачија нека порука и шта су чињенице, односно – шта је ту вест“, казао је.

Многи уредници, иако имају искуства, додао је Хоџа, једноставно немају времена. Понекад је и прекасно да се утиче на неку вест.

„Ако је нека интерпретација вести већ објављена у десет медија, онда се иде по неком аутоматизму, што је врло лоше“, рекао је он.

Пад отпорности на манипулацију

Синдром професионалног изгарања не утиче само на брзину рада, већ и на начин размишљања. Уморан новинар теже препознаје манипулативне обрасце, сугестивне формулације и скривене агенде.

Изгарање на послу настаје као последица интензивног и дуготрајног стреса на радном месту, а изазвано је различитим факторима: преоптерећеност послом, одсуство конструктивне комуникације, губитак правичности, неадекватна награда за радно ангажовање и слично, навела је за Ким радио проф. др Јелена Минић, психолог и системски породични психотерапеут.

„Постоје бројни негативни ефекти изгарања на послу који обухватају различите аспекте функционисања појединца. Најчешће препознајемо физичке ефекте као што су: исцрпљеност, губитак енергије, замарање, кардиоваскуларне болести итд. Такође, чести су и негативни ефекти изгарања на послу који се односе на социјални аспект појединца: неповерење према сарадницима и другим запосленима у радном окружењу, запостављање породичних и друштвених обавеза“, казала је она.

Према наводима проф. др Минић, међу психолошким ефектима изгарања на послу издвајају се: депресија, анксиозност, промене расположења, напетост, иритабилност, емоционална празнина.

„Значајни негативни ефекти изгарања на послу који знатно могу ометати процес доношења су: немогућност концентрације, губитак иницијативе и интересовања, незадовољство личним успесима, губитак ефикасности и смањена продуктивност. Такође, осетно се смањује емпатичност и мотивација запосленог“, додала је.

„Све то, у комбинацији са повећаном фрустрацијом, незаинтересованошћу и необраћањем пажње на последице одређених одлука може резултирати повећаним бројем грешака приликом обављања различитих радних задатака“, закључила је проф. др Минић.

Дезинформације не морају да буду чак ни агресивне да би нашле пут до медијске публике. Њихова „довољна уверљивост“ у тренутку када је капацитет новинара за критичко промишљање смањен готово да гарантује објаву.

Кликови испред контекста

Дигитална економија додатно компликује невеселу ситуацију. Наслови морају да привуку пажњу, садржаји да буду „шарени“ и лако пријемчиви. Најбоље ако публика гледа и слуша, а не да чита. У таквим условима, комплексност садржаја се жртвује зарад ангажмана конзумента. Контекст постаје вишак, нијансе се губе, а сензационализам добија примат.

„Гугл (Гоогле) аналитика је постала нека врста сталног другог уредника. Не каже она директно шта да напишеш, али ти покаже шта је прошло, а шта није и то мења понашање. Не зато што желиш сензационализам, него зато што редакција мора да преживи. Преживљавање у медијима данас често зависи од бројки. Скоро сваки портал прати број кликова, време задржавања, прегледа на Фејсбуку и све остало. То директно утиче на уређивање садржаја. Али, код локалних медија постоји још једна ствар, то су донатори“, подсетила је Даниела Томашевић.

Ниједан српски локални медиј на Косову не може финансијски да опстане само од реклама. Зато зависе од пројеката, грантова и подршке разних организација.

„Онда више не гледаш само шта публика чита, него и шта донатори очекују кроз пројекте. Колико имаш мултимедије, колико младих у причама, колико позитивних прича… То некад доводи до тога да се медији прилагођавају статистикама и формама које донатори траже, јер од тога зависи опстанак редакције. На крају, и плате људи који ту раде“, додала је.

Гугл аналитика понекад може да буде утицајан фактор, слаже се и Љеарт Хоџа.

„Али, понављам, проблем је у томе што се не такмиче само медији који имају Гугл аналитику, већ се такмичимо са нелојалном конкуренцијом. Ту спадају сви ови који користе интернет, који комуницирају са јавношћу, а нису ни медији ни новинари“, сматра он.

ТикТокери, анонимни Телеграм канали, лажни налози на Фејсбуку и они који стоје иза њих немају професионалну одговорност ни етичке кодексе, што им даје непоштену предност у брзини.

Синдром професионалног изгарања у оваквим условима делује као катализатор. Новинар који нема снаге да се одупре систему, лакше му се прилагођава.

„Чак и када формално постоји свест да садржај не треба да диктирају бројеви, они у пракси утичу на одлуке: шта иде горе на врх странице, шта иде касније, шта се уопште ради. Тај притисак није директан у смислу наредбе, али је константан и врло реалан“, нагласила је Тања Вујисић.

Нормализација нижих стандарда

Можда и најопаснија последица новинарског сагоревања на послу јесте постепено померање граница професионалног понашања. Оно што је некада било неприхватљиво, данас полако постаје мејнстрим рутина.

Непотпуно проверене информације, једнострани извори или наслови који не одговарају садржају текста више не изазивају отпор, већ постају део свакодневице.

Иако каже да стандарди нису нестали, Даниела Томашевић је навела да „су се развукли између идеалног и могућег“.

„И даље постоји свест да треба имати више извора, проверити информацију, дати контекст. Али, у пракси се често ради у условима где то није увек могуће. И онда се појављују компромиси“, додала је.

Она сматра да проблем није само у новинарима, већ да је много већи и системски: мале редакције, мало новца, много дневних тема, политички притисци, зависност од пројеката и донација, публика која тражи све и одмах.

„Против тога се може само упорношћу да ипак провериш информацију колико можеш, да не објавиш баш све што добијеш у мејлу. На крају, да имаш уредника који ће стати иза новинара када каже: ’Сачекаћемо још једну потврду‘“, рекла је она.

Љеарт Хоџа сматра да је неопходан повратак основама новинарства.

„Треба се придржавати неких професионалних принципа. Ако вест иде споро, онда треба да се ради на формулацији, да та формулација буде јача. Да речи буду много пажљивије биране како би садржај био јачи и привлачнији. Али, када кажем привлачнији, мислим на већи кредибилитет“, навео је он.

Промена новинарских стандарда у делу медија посебно је видљива у онлајн окружењу.

„Наслов постаје самосталан производ. Против тога се може борити само упорним инсистирањем на основним правилима професије: провери, контексту и одговорности. То је све теже одржати, ако редакција системски фаворизује брзину и квантитет над квалитетом, нажалост“, казала је Тања Вујисић.

Између намере и последице

Важно је још једном нагласити да већина дезинформација у контексту сагоревања на послу не настаје из предумишљајне намере новинара да се публика обмане. Оне су најпре производ система у којем су новинари преоптерећени, недовољно плаћени и под константним притиском.

Међутим, резултат је на крају једнако лош. Публика добија мање поуздане информације, а поверење у медије додатно опада. Иако је сагоревање новинара на послу можда најреалнији проблем, он се најмање види споља, подсетила је у разговору за Ким Даниела Томашевић.

„Највећи проблем је што су људи уморни. Локални новинари на Косову често раде цео дан, прате политику, инциденте, протесте, друштвене теме. Уз то, стално размишљају хоће ли медиј опстати следеће године. Многи раде за мале плате и под сталним притиском и публике, и политике, и друштвених мрежа, и донатора“, казала је она.

Сагоревање не настаје услед једног великог догађаја, већ због константног осећаја да новинар никада није завршен посао.

Шта је решење?

„Реално решење, па и није нека филозофија – више људи у редакцијама, нормално радно време, мање сталне доступности, стабилније финансирање медија, мање рада од пројекта до пројекта. На крају, мало више разумевања да новинар није машина“, закључила је Даниела Томашевић.

Кад новинар прегори, не страда само он, већ и квалитет информација које људи свакодневно добијају.

„Сваки гледалац, слушалац треба да има четири-пет кредибилних извора. Сваки новинар би требало да покушава да буде у тих четири-пет кредибилних извора тиме што се строго придржава принципа професије. Дугорочно мислим да је то исплативо, колико год тренутно мучно било“, казао је Љеарт Хоџа за Ким.

Професионално изгарање у новинарству није само питање радних услова већ, пре свега, питање јавног интереса. Када су они који информишу јавност исцрпљени, последице се преносе на целокупно друштво.

„Професионално изгарање новинара је данас огроман проблем и мислим да се често потцењује. Није то само превише посла, него константан осећај да никада није довољно – ни брзо, ни добро, ни видљиво. Реално решење би било у смањењу преоптерећења, јаснијем раздвајању у смислу који новинар је задужен за коју област и враћању времена за дубински, истраживачки рад“, закључила је Тања Вујисић у разговору за Ким радио.

Борба против дезинформација због тога не може да се води само кроз регулацију медијских садржаја, уз ослањање на бирократска и технолошка решења. Неизоставно мора да подразумева и адекватну бригу о онима који производе професионални садржај.