Вести
01. 06. 2026.
Упутство за публику: Како да знате да ли је Н1 ућуткан
Утаначена је продаја Н1, Нове С, Данаса и Радара. Цео циркус не би се правио да режиму није баш стало да их ућутка. Ако стварно до тога дође, то ће бити лако видљиво
У идеалним друштвима, медији би живели од публике и огласа, а не би припадали тајкунима, корпорацијама и режимским сатрапима. То „идеално“ не постоји нигде потпуно, а у Србији не постоји ни у траговима.
У иоле демократским друштвим, не би било од већег значаја то што је једна корпорација продала неке кабловске телевизије, новине и портале другој корпорацији. Али, Србија је далеко и од тога.
Зато је продаја Н1, Нове С, Данаса и Радара, коју је “Време” одавно најавило, првокласна вест. Уопште, „Време“ је најдетаљније пратило сагу јер ко ће други? Режимски медији сигурно неће, осим нешто ликовања да је „пукао Шолак“, а побројани медији не могу сами да истражују своје газде.
Дража Петровић, глодур сада продатог “Данаса”, једном је у нашем подкасту „Ова ситуација“ рекао да се о ситуацији у фирми обавештава из „Времена“, као што су се радници у самоуправљању некада информисали из фабричких новина.
Зашто је важно
Зашто смо ми онолико писали о комадању и распродаји Јунајтед групе? Зато што су, у ненормалној медијској ситуацији, поглавито Н1 и Нова С највећи и финансијски најпотентнији медији у земљи који критикују власт. Заправо, једине такве велике телевизије.
Све друго је пропаганда режима који је, преко државног Телекома, улупао две милијарде евра народних пара у операцију заузимања остатака медијског неба и комадање Јунајтед групе. Мора да им је то било веома важно.
Ред је онда да „фабричке новине“ себи дозволе и неке оцене и предвиђања. Најважније је питање – да ли ће Н1 и остали разводнити критику и, мало по мало, постати нешто попут београдског Еуронеwса, дакле мимикрија?
Јер, управо их је пазарила – и преплатила! – корпорација која држи канале Еуронеwса по белом свету. Њен бизнис модел је продаја франшиза европским десничарима и wаннабе диктаторима. Оперишу мутним парама, а газда је близак зглајзнулом мађарском аутократи Виктору Орбану.
Цео тај циркус донео је силне милијарде инвестиционом фонду БЦ Партнерс као већинском власнику Јунајтед групе. А богами и Драгану Шолаку као мањинском. Иако се он јавно јогунио због распродаје, ипак није својим новцем покушао да откупи Н1, Нову С, Данас и Радар као што је, рецимо, својим новцем раније купио премијерлигашки фудбалски клуб.
И цео тај циркус тешко да би био упарађен да српске власти нису осетиле да пламенови побуне у Србији почињу да им захватају фотеље. Једина идеја, мислимо ми у фабричким новинама, а и наше колеге из Н1, Нове С, Данаса и Радара, може бити да се критички медији отупе пре одсудних избора.
Како би то могло да изгледа
Брент Садлер, стари вук новинарског заната, откако је постао уреднички и директорски надлежан за све ове медије увек инсистира на „професионализму“, на одвајању вести и оцене, на правилу поштовања друге стране. Ако се тако, хладно и занатски, приђе поменутим медијима, онда се замерке могу лако наћи.
Илустративна је епизода о којој је „Време“ детаљно писало – протест испред ректората крајем марта, пошто је полиција упала у зграду. Н1 иде са директним преносом, репортерка је испрва неснађена, а онда хвата конце, и то траје и траје.
Садлер је тражио да се пренос прекине и пусти редовно Дневник. Рекао је да нема смисла да се тек тако испада из програмске шеме, да живо извештавање мора да се припреми и најави из студија, да не мора сатима да се прати кад се ништа (посебно) не дешава. И наравно да је, у теорији, био у праву.
Игор Божић, тада први човек Н1, а касније ражалован, није хтео да прекине пренос. Аргументовао је да је у питању значајан догађај, а грађани се по правилу тада ослањају на преносе Н1. Уосталом, та телевизија је најгледанија кад живо преноси протесте. Наравно да је и Божић био у праву.
Сада нема сумње да ће се следити Садлерова логика. Мање „пумпања“, више детаљног новинарства, инсистирање да се у програм позивају и представници власти. Професионализам, рекао би Садлер.
За јавни интерес и публику у Србији то не може бити лоше – уколико се на томе заустави. Додуше, много који гледалац ће тврдити да се Н1 „продао“, да је „издао“ и тако даље, чим први пут види неког представника власти у емисији или чим један Дневник не почне оштром критиком власти.
Али, то закерање мачку о реп. Гледалац који хоће збиља да зна шта се дешава, треба да гледа други показатељ – људе и њихове радне књижице.
Питање кичме
У свакој радној организацији има разних карактера – флегми, опортуниста, каријериста, али и људи од интегритета. У добрим редакцијама има нешто више ових последњих.
Кад „одозго“ почну да стижу непристојни захтеви, кад уређивачка политика прети да постане неморалан компромис или чак оде у пропаганду, тада се флегме и опортунисти сете да имају децу и кредите, а каријеристи чак намиришу прилику да се ушлихтају и напредују.
А људи од интегритета? Они одлазе. Неки о томе јавно говоре, други то чине тихо, то је већ питање уметничког дојма.
Тај лакмус тест до сада је у Србији био непогрешив. По томе да одлазе људи од интегритета лепо сте могли да видите како нестају Б92 и Студио Б, то јест оно што су та славна имена значила. Видели сте уподобљавање РТВ-а, видели сте егзодус са Еуронеwса, одлазак скоро целе редакције НИН-а.
Н1, Нова С, Данас и Радар имали су варљиву срећу јер је корпорација којој припадају налазила неки интерес у критичком новинарству. Зато су у тим медијима у великом броју управо људи од интегритета. Док су тамо, то значи да тим медијима публика може да верује.
А ако почну да одлазе, ове „фабричке новине” ће о томе известити чит
Коментари (0)
Остави коментарНема коментара.