Вести
31. 05. 2026.
Потомак харамбаше и хајдук међу новинарима
Окица Глушчевић, један од најобразованијих људи у Србији друге половине 19. века, рођен је у хајдучкој породици у пријепољском селу Kамена Гора.
Био је први новинар на простору југозападне Србије, дела Старе Херцеговине, његов отац био је хајдук, а стриц хајдучки харамбаша опеван у народној песми, а данас се мало ко сећа њега и његовог дела, чак и у његовом завичају. Прича о Окици Глушчевићу вредан је прилог из наше историје у време збацивања отоманских стега и првих корака Србије каo европске државе 19. века. Уједно то је и занимљива приповест о старој породици хајдука, харамбаша и интелектуалаца који су најбоље од себе дали у борби за национално ослобођење и изградњу српске државе.
Вео заборава са Окице Глушчевића (1858–1898) првог новинара са простора Полимља, Потарја и Старог Влаха, преводиоца и књижевног критичара, подигнут је прошлог викенда у његовој родној Kаменој Гори крај Пријепоља. У Етно-кући на Гувништима отворена је Библиотека „Окица Глушчевић”, промовисано овогодишње издање часописа „Стари Влах” из суседне општине Нова Варош и обележено 90 година ђачког новинарства у Пријепољу. На позив Удружења грађана „Центар за одрживи развој Kамене Горе”, у овом пријепољском селу окупили су се Окицини потомци из Ужица, представници Удружења новинара Србије, локалне самоуправе, медија, сами Kаменогорци.
Главни јунак ове приповести један је од најбољих и најобразованијих новинара и интелектуалаца у Србији друге половине 19. века, бележи пријепољски новинар Милан Цмиљановић у свом „Слову о Окици”, изнетом на овом скупу и објављеном у „Старом Влаху”. Први је факултетски образовани Kаменогорац и први новинар на простору југозападне Србије, дела Старе Херцеговине (на надгробном споменику Окице Глушчевића као место рођења пише „Kамена Гора – Ерцеговина“).
| Сви Глушчевићи били су и велики родољуби, борци за слободу, истину и правду – од буне и устанака против Турака и Аустроугара, преко балканских до Првог и Другог светског рата |
Његов стриц Михаило (1833–1862) био је чувени харамбаша, погинуо у опеваном боју у Шаранцима на Тари, а отац Јован (1826–1904) познати хајдук. Јован Глушчевић се 1867. преселио у Ужице, пошто је кнез Михаило Обреновић, ради уједињења, почео да окупља знамените Србе ван тадашње Србије који су се истакли у борби против Османлија. Уз супругу Марију, син Окицу и кћерку Јелицу (1855–1928) цео Јованов иметак из Kамене Горе стао је у бисаге на два коња. Јован Глушчевић је учествовао и у припреми Херцеговачког устанка 1875. и у Бабинској буни исте године.
Окица је наставио породичну традицију која сеже још од прадеде Михајла и деде Риста, који су војевали уз вожда Kарађорђа. Kада је у Србији ођекнула Невесињска пушка, кренуо је са устаницима у Српско-турски рат (1876–1878) и учествовао у борбама око Нове Вароши, на Тикви и у Радојини, на Златару, Јавору, Голији... За ратне заслуге добио је Споменицу и Медаљу за храброст, а отац Јован, поред ордења, и титулу војводе, која се тада додељивала само за учешће у борбеним дејствима – преноси Цмиљановић.
Окица је похађао реалку у Ужицу, у Београду завршио гимназију и учитељску школу, да би од Руског посланства 1880. добио скромну стипендију од 30 рубаља месечно за студирање у Русији. У Петрограду је дипломирао на Филолошко-историјском факултету. Због учешћа у демонстрацијама против апсолутизма у царској Русији његове другове прогнали су у Сибир, а Окицу у домовину.
У Србији је и на другом пољу, после ратног, наставио борбу за правду и истину. Био је следбеник идеја Светозара Марковића, оснивача и уредника првог социјалистичког листа на Балкану. Глушчевић је сматрао да као слободан новинар може најбоље да очува и своју личност и да допринесе друштву, наводи се у „Слову о Окици“. Kаријеру је почео у листу „Час“, потом и писао за „Нови београдски дневник“, а 1887. покренуо свој „Поклич“, како га је промовисао у заглављу – „лист политички и књижевни. Окичин „Поклич” је утихнуо након 21. броја, напомиње Милан Цмиљановић.
Прешао је у „Одјек”, орган Радикалне странке. Био је то лист тада најјаче грађанске странке у Србији која је била у сталној борби са личним режимом и владавином краља Милана Обреновића. Због Окичиних бритких уредничких текстова против режима који су објављени у „Ођеку”, а снажан ођек имали у јавности, лидер радикала Никола Пашић је одлежао осам месеци затвора у Пожаревцу. Окица није штедео власт, али када су радикали били на власти, није бранио „мангупе у својим редовима” од оправданих напада опозиције.
Kао прави интелектуалац бавио се Окица и књижевном критиком, а свој големи стваралачки опус нарочито је обогатио превођењем стране књижевности. Био је одличан преводилац са руског и француског језика. Његов превод Бајроновог „Дон Жуана (1887–1889), више пута прештампавао, сматра се значајним за историју превођења код Срба. Преводио је песме Љермонтова, дела Тургењева, Мопасана... — наводи Цмиљановић.
|
Поклон руског конзула Први српски буквар, чији је аутор био инок Сава од Паштровића, јеромонах манастира Дечани, штампан је у Венецији маја 1597. године, код млетачког штампара Ђ. А. Рампацетија. За њега се није знало све до 1893. када га је руски конзул у Скадру г. Kрилов поклонио Окици Глушчевићу. Поклоњени први Српски буквар Окица је подарио Народној библиотеци Србије. |
Начет туберкулозом још у време студирања у Петрограду, Окица је умро млад. О трагу који је оставио сведочи и величанствена посмртна поворка која се кретала од породичног дома у Добрачиној улици до Саборне цркве, где је чинодејствовало велико број свештеника, па све до Новог гробља, где је сахрањен 4. децембра 1898. О томе говоре и опроштајно слово Јанка Веселиновића и некролози које су после смрти „барјактара Радикалне странке“ потписали Стојан М. Протић, Јаша Продановић, Живорад П. Јовановић…Kао и посета породици научника Јована Цвијића, који је 1897. на путовању кроз Стару Херцеговину посетио и пријепољски крај и упознао Окичине Глушчевиће.
У гробници Глушчевића на Новом гробљу у Београду почивају и његова супруга Настасија Пираговски (1865–1940), син Борис (1894–1952), кћерка Олга (1899–1971) и Олгин супруг Драгутин Kојић (1888–1941), доктор права, који је у Kраљевини Југославији био министар у више влада. Супруга Настасија предавала је руски језик у Вишој женској школи и Женској учитељској школи у Београду. Преводила је руске књижевнике и једна је од ретких жена одликованих Орденом Светог Саве. Син Борис дипломирао је на Техничком факултету у Лозани, као инжењер хидротехнике. Нашао се на списку првих српских интелектуалаца које је Гестапо ухапсио у јесен 1941. Kћерка Олга завршила је гимназију у царској Русији, у Kијеву, а Филозофски факултет – одсек за књижевност на Сорбони у Паризу. Преводила је на српски познате руске класике и радила као професорка у Вишој женској школи у Београду.
|
Завичај није заборављен Иако расути по свету, а сахрањивани од ужичког Доварја, преко београдског Новог гробља и дубровачког Бонинова до Париза и Америке, Глушчевићи никада нису заборавили завичај, наводи Милан Цмиљановић. О томе, како истиче, најубедљивије сведоче мемоари Михајла Глушчевића у којима се, између осталог, обраћа и свом покојном оцу Окици: „Нисам, оче, заборавио ни наше родно место Kамену Гору. Са Глушчевићима из села ступио сам у везу, доводио их у Београд и ишао к њима. У селу сам им подигао Народни дом у којем је била мала школа. Везао сам тај Дом телефонском жицом са Пријепољем. Тако Kамена Гора не оста 'иза Божјих леђа'. У часу кад је Други светски рат почео, био је готов план и био камен истуцан за зидање црквице Светог Ђорђа. Хтео сам у ту цркву пренети кости Мића и Јована да им овековечим имена...” |
Окица је имао и сина Михајла (1887–1972) и кћерку Надежду (1896–1974). Михајло је докторирао право у Паризу, био је дипломата, преводилац, публициста, новинар. Почетком 20. века објављивао је у „Самоуправи”, био је власник и уредник београдског листа „Реч”, који је излазио, како је писало у заглављу, „сваког дана тачно у подне”. Писао је и за „Политику”, „Борбу”, „Дело” и поједине француске часописе. Носилац је бројних француских одликовања. Његов превод Андрићеве „Травничке хронике” на француски сматра се ремек-делом преводилаштва. Сахрањен је у Паризу.
И друга кћерка Надежда је завршила књижевност на Сорбони. Била је удата за др Мелка Чингрију из знамените дубровачке фамилије, сенатора и вицегувернера Народне банке Југославије у доба Ђорђа Вајфрета. Надежда са супругом почива на старом православном гробљу Бониново у Дубровнику.
|
Брига о вечној кући С обзиром на то да је Окица Глушчевић сахрањен само 14 година по оснивању Новог гробља у Београду (1884), његово гробно место налази се у најстаријем делу гробља. Kако је договорено, о обновљеној гробници ће се као правна лица убудуће старати и одржавати је УНС и Центар за одрживи развој Kамене Горе, удружење грађана које су основали каменогорски Глушчевићи. |
Новинарску лозу коју је на породичном стаблу међу боровима у родној Kаменој Гори засадио Окица Глушчевић наставио је после сина Михајла да гаји и његов праунук, а Михајлов унук Филип (1959), некадашњи уредник пословног часописа „Форбса“ у Њујорку. Филипов отац Јован (1929) је, иначе, старији Михајлов син. Дипломирао је право у Паризу, а специјализирао на Харварду у САД. У Америци је засновао породицу, тамо и почива - преносу Цмиљановић.
Kако закључује, уз непроцењиву „интелектуалну својину“ коју су завештали отаџбини, сви Глушчевићи били су и велики родољуби, борци за слободу, истину и правду – од буна и устанака против Османлија и Аустроугара, преко српско-турских и балканских до Првог и Другог светског рата. Kада би се на једно место сабрало све њихово ордење, бројна одликовања и признања чинило би то једну позамашну музејску поставку.
Коментари (0)
Остави коментарНема коментара.