Вести

07. 05. 2026.

Аутор: Вук З. Цвијић Извор: Радар

Поступак за убиство Славка Ћурувије доказ неиспуњавања Поглавља 23 (3)

Од релативизације доказа до Ћациленда

Поступање са доказима представља суштински проблем за оцену Поглавља 23. Не само да породица Ћурувија и српско друштво нису дочекали правду него су постали сведоци да Србија све више личи на државу каква је била деведесетих година, када је убијен новинар

Све је другачије изгледало када је поступак за убиство Славка Ћурувије почео 2014. До продора у истрази долази након формирања Комисије и када је затим почетком јануара 2014. дао исказ Милорад Улемек Легија, који служи и даље казну за више политичких убистава као командант Јединице за специјалне операције при РДБ-у.

Он описује како и где је шеф РДБ-а Радомир Марковић од њега најпре тражио да убије Ћурувију, а затим му рекао да су то урадили Ромић и Курак. Улемек је испричао и да му је Марковић из затвора 2002. послао поуку да се убију Ромић и Курак као незгодни сведоци, али да је од тога одустао након разговора са њима. Његове речи потврдила су браћа Милош и Александар Симовић осуђени као припадници земунског клана. И раније су сведоци сарадници против земунског клана, Дејан Миленковић Багзи и Миладин Сувајџић, сведочили да се припремало убиство Ромића и Курака, али да се од тога одустало.

Кључни материјални доказ била је анализа базних станица мобилне телефоније. Она је показивала да су Курак и Ромић у време убиства били на лицу места, у Светогорској 35, испред улаза у зграду у којој је Ћурувија живео и где је убијен, као и да су пре и после убиства комуницирали са Радоњићем. Ова анализа негирала је одбране оптужених, који су тврдили да су у време убиства били на другим местима. Важан доказ био је и досије РДБ „Ћуран“, откривен после петооктобарских промена. Он је показивао да је Ћурувија био стално праћен, да је Радоњић тражио да га извештавају о сваком његовом кретању и да је непосредно пре убиства наредио прекид пратње. У правној држави, оваква комбинација сведочења и материјалних доказа морала би да буде окосница јасног судског епилога. У поступку за убиство Ћурувије, она је постала предмет процедуралног развлачења и релативизовања. Било је још доказа које су судови игнорисали. Веће посебног одељења за организовани криминал које је судило првостепено одбило је да у доказе уврсти исказе 27 припадника Одељења пратње РДБ-а који су пратили Ћурувију пре убиства.

Суд одбијао да размотри низ доказа

Ти људи су раније детаљно, уз неке веома инкриминишуће тврдње за оптужене, описивали шта се дешавало. На суђењу су неки од њих почели да пате од амнезије. Суд је протумачио да су њихови искази у РДБ-у обавештења прикупљена од грађана и да не могу бити доказ. Адвокат породице Ћурувија, Слободан Ружић, инсистирао је да се ради о службеним документима, али суд то није прихватио. Нису уврштена ни признања Радомира Марковића из поступка пред истим судом коришћена као докази за правоснажну осуђујућу пресуду за убиство Ивана Стамболића и атентат на Вука Драшковића у Будви. Малрковић је у тим истрагама рекао да је Милошевић наредио убиства политичких противника. Није прихваћена ни правоснажна осуђујућа пресуда у којој је тај исказ био уврштен као доказ. Међутим, то том Већу Посебног одељења Вишег суда није сметало да изрекне две осуђујуће пресуде за четворицу оптужених са једним необичним детаљем у обе пресуде – да је Ћурувију наводно убила и непозната трећа особа осим саизвршиоца Ромића и Курка.

Посебан проблем је било што је из доказа сво време изостављана медијска припрема убиства Ћурувије. Тужилац је у жалби Апелационом суду нагласио да је Веће Посебног одељења Вишег суда у пресуди прихватило као чињеницу лажи да је Ћурувија тражио бомбардовање и да је одбио да у доказном поступку размотри медијску припрему убиства

Прву пресуду је поништио Апелациони суд, а након друге је донео коначну ослобађајућу. Овакво поступање са доказима представља суштински проблем за оцену Поглавља 23. Формално, поступак је вођен. Суштински, суд је одбијао да размотри низ доказа који су могли да осветле контекст и механизам убиства. Исход тог поступка показује да Србија није положила тест које намеће Поглавље 23. Не зато што доказа није било, већ зато што систем не функционише. Посебан проблем је било што је из доказа сво време изостављана медијска припрема убиства Ћурувије. Тужилац је у жалби Апелационом суду нагласио да је Веће Посебног одељења Вишег суда у пресуди прихватило као чињеницу лажи да је Ћурувија тражио бомбардовање и да је одбио да у доказном поступку размотри медијску припрему убиства.

То је посебно важно јер се убиство Ћурувије не може разумети изван медијског и политичког контекста у којем је претходно означен као непријатељ и издајник. Исти извођач радова, Ђорђе Мартић, који је априла 1999. био уредник Политике експрес, где је по наредби Мирјане Марковић објављен сраман текст „Ћурувија дочекао бомбе“, написао је 20 година касније у Илустрованој политици сличан текст. У тексту из 2019. године и у часопису под контролом Вучићевог режима навео је да су оптужени заправо жртве пропаганде НАТО-а. Таква јавна релативизација додатно је продужила логику из деведесетих: уместо да се говори о убијеном новинару и одговорности државе, фокус се премешта на наводну невиност оптужених и геополитичке конструкције.

Апсурди и после ослобађајуће пресуде

Такође, Вучић који је Ћурувију вређао и говорио како ће му се осветити, па је кратко био промотер истраге његовог убиства, сада се на исти начин говори о независним и професионалним новинарима. За Поглавље 23, слобода медија није само питање данашњих притисака на новинаре, већ и способности државе да процесуира злочине над новинарима из прошлости и да јасно осуди пропагандни оквир који је претходио насиљу. Србија је по оба питања у слободном паду. И завршетак поступка био је необичан. Апелациони суд је априла 2023. донео ослобађајућу пресуду, али је она објављена тек фебруара 2024. године. У том већу била је и судија Душанка Ђорђевић, која је заједно са супругом, адвокатом Александром Ђорђевићем, некадашњим функционером РДБ-а и сарадником сада бивших оптужених за убиство Ћурувије, тужила новинарску истраживачку редакцију КРИК.

У контексту Поглавља 23, то је пораз не само правосуђа, већ и система заштите основних права. Поступка за убиство Ћурувије показује да Србија не испуњава кључне захтеве Поглавља 23. Прво, независност правосуђа остаје доведена у питање. Поступак је од почетка био политички најављен, коришћен у предизборном тренутку и вођен у атмосфери у којој су политичке и безбедносне структуре из прошлости поново биле присутне у јавном и институционалном простору

Тужили су КРИК, који је међу најнаграђиванијим редакцијама у Србији, због објављивања јавно доступних података о њеној каријери и имовини. У тужби су тражили забрану рада и затворске казне за новинаре. Овај детаљ отвара додатно питање поверења у судску непристрасност и однос правосуђа према истраживачким медијима. Када судија у предмету убиства новинара истовремено води поступак против новинара тражећи драстичне мере, јавност има право да се пита о сензибилитету правосуђа за слободу медија. Ту није крај апсурдима који су се наставили и после ослобађајуће пресуде. У простору око „Ћациленда“ (где су се скупљале присталице Вучића 15. марта 2024, када је одржан и највећи протест у Србији и то против актуелног председника и његове власти, виђен је Мирослав Курак, који је био у бекству док ослобађајућа пресуда није објављена.

Након ослобађајуће пресуде, која по закону не може бити промењена ни после одлуке Врховног суда, оптужени су постали тужиоци. Радоњић, Ромић и Курак су тужили Фондацију „Славко Ћурувија“, коју су основала деца убијеног новинара. Курак је заправо први пут после вишегодишњег бекства ушао у суд као тужилац деце новинара за чије убиство је био оптужен. У контексту Поглавља 23, то је пораз не само правосуђа, већ и система заштите основних права. Поступка за убиство Ћурувије показује да Србија не испуњава кључне захтеве Поглавља 23. Прво, независност правосуђа остаје доведена у питање. Поступак је од почетка био политички најављен, коришћен у предизборном тренутку и вођен у атмосфери у којој су политичке и безбедносне структуре из прошлости поново биле присутне у јавном и институционалном простору.

Без кривичног правног епилога

Друго, ефикасност правосуђа није остварена. Поступак је трајао годинама, пресуда је објављена са великим закашњењем, а коначни епилог није донео одговорност за убиство новинара. Треће, заштита сведока и истражитеља није функционисала. Претње нису процесуиране, сведоци су говорили о страху, неки су мењали исказе, а држава није показала способност да заштити оне који су радили на случају. Четврто, поступање са доказима указује на селективност. Анализа базних станица, искази припадника РДБ-а, признања из других поступака и документи службе или су оспоравани, или нису прихваћени, или су занемарени. Пето, слобода медија није заштићена ни симболички ни правно.

У 2025. години према подацима Независног удружења новинара Србије достигнут је рекорд 113 стварних напада и 124 озбиљних претњи упућених новинарима, а чини се да ће ове 2026. године опет бити премашен

Убиство новинара остало је без кривичног правног епилога, а медијска припрема злочина није уопште била предмет судског разматрања. Од 2014. године до данас Србија у овом поступку за убиство Славка Ћурувије није показала приближавање стандардима Поглавља 23. Напротив, показала је колико се константно удаљава од тих стандарда. Не само да породица Ћурувија и српско друштво нису дочекали правду него су постали сведоци да Србија све више личи на државу каква је била деведесетих година, када је убијен новинар. То говоре и подаци о великом порасту претњи и физичких напада на новинаре. У 2025. години према подацима Независног удружења новинара Србије достигнут је рекорд 113 стварних напада и 124 озбиљних претњи упућених новинарима, а чини се да ће ове 2026. године опет бити премашен.