Вести

05. 05. 2026.

Аутор: Вук Цвијић Извор: Радар

Поступак за убиство Славка Ћурувије доказ неиспуњавања Поглавља 23 (1): Предизборна манипулација и застрашивање сведока

Поступак је био обележен променама исказа, претњама и атмосфером страха. Европски стандарди захтевају да суд озбиљно процени ризик од утицаја на поступак

Поступак за убиство новинара Славка Ћурувије, покренут и вођен у време власти Српске напредне странке (СНС), постао је слика односа ове власти према правосуђу, слободи медија и злочинима из деведесетих, као и према обавезама које Србија има у оквиру европских интеграција, нарочито у Поглављу 23. То поглавље, које обухвата правосуђе, борбу против корупције и основна права, од државе кандидата за чланство у Европској унији (ЕУ) захтева независне институције, ефикасно суђење, заштиту сведока, заштиту новинара и јасну политичку дистанцу од притисака на правосудне органе.

Случај убиства Ћурувије показује супротно. Процес је од почетка био политички употребљен, током суђења праћен притисцима, претњама, променама исказа, оспоравањем кључних доказа и изостанком одговорности институција. На крају је био окончан спорном ослобађајућом пресудом Апелационог суда у Београду. Врховни суд Србије утврдио је да је Апелациони суд повредио закон у корист оптужених, али то није могло да изазове даље правне последице према важећим законима. Није имало последице ни за судије Апелационог суда које су донеле такву пресуду. Да нема одговорности судија, иако се утврди да нису судили у складу са законом је постала пракса у Србији. Повреде закона у корист оптужених су утврђене у случајевима ослобађајућих пресуда Станку Суботићу Ценету, финасијера СНС-а који је пре њиховог доласка на власт био оптужен као вођа криминалне групе за шверц цигарета деведесетих година, као и у поступку против Луке Бојовића који је био оптужен као вођа новог земунског клана.

Предизборни политички маркетинг

Тужилаштво за организовани криминал (ТОК) покренуло је 2014. године истрагу против четворице функционера тајне службе из времена убиства Славка Ћурувије, која се тада звала Ресор државне безбедности (РДБ). Окривљени као наредбодавац био је Радомир Марковић, бивши шеф РДБ који је већ служио казне за више политичких убистава. Као организатор био је оптужен Милан Радоњић, у време убиства шеф РДБ Центра Београд, а као саизвршилац убиства некадашњи главни инспектор у 2. управи РДБ Ратко Ромић. Као непосредног убица окривљен је Мирослав Курак, инструктор пуцања у РДБ који је сво време поступка био у бекству. Иначе, оптужени као саизвршиоци убиства новинара, Курак и Ромић су кумови.

Вучић и медији које је већ држао под контролом почетак истраге су искористили за његову промоцију. Међутим, ток поступка и дешавања са сведоцима и истражитељима показали су да формално покретање истраге није исто што и стварна политичка и институционална воља да се правда спроведе.

Тај тренутак покретања званичне истраге против окривљених искористио је садашњи председник Србије Александар Вучић, тада још увек на месту првог потпредседника Владе Србије. Он је био главни говорник на конференцији за новинаре када је најављен почетак истраге против четворице окривљених уз тужиоце и полицајце који су сви касније смењени. Вучић и медији које је већ држао под контролом почетак истраге су искористили за његову промоцију. Међутим, ток поступка и дешавања са сведоцима и истражитељима показали су да формално покретање истраге није исто што и стварна политичка и институционална воља да се правда спроведе. Александар Вучић не само да је деведесетих година био министар информисања у Влади Слободана Милошевића, већ је пре тога изјавио да ће се осветити Ћурувији због његових новинарских тврдњи.

Током суђења суд није уопште разматрао тврдње Тужилаштва за организовани криминал и адвоката породице Ћурувије да се у режимским медијима пред убиство Ћурувије вршена припрема за тај злочин. Они који памте однос Вучића према медијима док је био министар информисања знају и да се сада као председник на исти начин вербално обрачунава са независним новинарима. Зато је његово појављивање 2014. имало двоструку поруку. Са једне стране, власт је желела да покаже демократско и европско лице, као и наводни отклон СНС-а од екстремне Српске радикалне странке из које су потекли и коју је водио и води Војислав Шешељ.

Са друге стране, чињеница да се на месту главног политичког промотера поступка за убиство Ћурувије нашао човек и који је био део система у којем је новинар прогоњен и на крају убијен 11. априла 1999. године, бацила је одмах сумњу на добре намере. На тој конференцији Вучић је рекао да се такви проблеми морају решити да би Србија била „нормална и пристојна“. Међутим, то обећање дато је у тренутку расписивања ванредних парламентарних избора у марту 2014. године, после којих је СНС освојио апсолутну власт. Истовремено је најављено и формирање комисије за испитивање позадине убиства Зорана Ђинђића, као и разрешење убиства петорице српских младића у Пећи децембра 1998. године, за које постоји сумња да су починили припадници српских оружаних формација упркос тадашњој пропаганди.

Европски стандарди не мере способност власти да најави истрагу, већ да обезбеди трајну, независну и професионалну институционалну реакцију. Са ове дистанце очито је да су сви ови случајеви, па и онај за убиство Ћурувије најављени као политички маркетинг за изборе, а и онај који представља Вучића као лидера спремног да Србију уведе у ЕУ. Данас се испоставило да су то биле само маркетиншке обмане, јер су сви ти случајеви остављени без епилога

Те најаве су важне за разумевање односа Србије према Поглављу 23. Европски стандарди не мере способност власти да најави истрагу, већ да обезбеди трајну, независну и професионалну институционалну реакцију. Са ове дистанце очито је да су сви ови случајеви, па и онај за убиство Ћурувије најављени као политички маркетинг за изборе, а и онај који представља Вучића као лидера спремног да Србију уведе у ЕУ. Данас се испоставило да су то биле само маркетиншке обмане, јер су сви ти случајеви остављени без епилога. Тако је постало јасно и да је правосуђе постало део политичко рекламне комуникације, а не независна грана власти. Од свих тих обећања, у поступак се кренуло само за убиство Ћурувије, упркос властима, а пре свега захваљујући појединцима.

Независно правосуђе не може да постоји без институционалне заштите

Међу тим појединцима су полицајац Драган Кецман, који је водио истрагу до краја, припадник ДБ-а Зоран Стијовић, који је у почетку скупљао доказе, Веран Матић, председник Комисије за истраживање убистава новинара, адвокат породице Ћурувија Слободан Ружић, као и полицијска група Поскок која је прва скупљала доказе након што су Слободан Милошевић и Војислав Шешељ свргнути са власти 5. октобра 2000. Иначе власт на републичком нивоу у Србији осим неприкосновеног СНС чини и Милошевићева Социјалистичка партија Србије, а на локалном нивоу власт држе заједно и са Шешељевим радикалима. Они који су учествовали у истрази, као и сведоци који су се појавили били су животно угрожени од 2014. године.

Догађаји који су пратили поступак често су више личили на одбрану злочина него на организовани напор државе да се дође до правде. Већ на суђењу се открило да је прећено кључним сведоцима. О томе су говорили управо ти сведоци Милорад Улемек Легија и браћа Милош и Александар Симовић.

То потврђују бројна документа и сведочења истражитеља и сведока. Међутим, ни један случај угрожености није расветљен. Већ та чињеница говори о атмосфери у којој се водила истрага. Људи који су радили на расветљавању убиства новинара нису имали заштиту система, већ су се и сами нашли у ризику. За Поглавље 23 то је нарочито важно, јер независно правосуђе не може да постоји ако полицајци, сведоци и службеници који раде на најосетљивијим предметима зависе од личне храбрости, а не од институционалне заштите. Догађаји који су пратили поступак често су више личили на одбрану злочина него на организовани напор државе да се дође до правде. Већ на суђењу се открило да је прећено кључним сведоцима. О томе су говорили управо ти сведоци Милорад Улемек Легија и браћа Милош и Александар Симовић.

Њихова сведочења била су важна јер су указивала не само на извршиоце, већ и да постоји намера да се уклањањем трагова заташка злочин. Више пута је из доказа покушано избацивање анализа базних станица мобилних оператера. Та анализа била је један од кључних материјалних доказа, јер је показивала да су оптужени међусобно комуницирали и да су Ратко Ромић и Мирослав Курак, оптужени као саизвршиоци, били на месту убиства. У правосудном систему који функционише, такав доказ би морао бити посебно пажљиво размотрен. У овом случају, он је постао предмет сталног оспоравања, што указује на селективност у поступању са доказима. На крају је Апелациони суд у Београду у својој коначној пресуди управо тај доказ пренебрегао, што је приметио у Врховни суд у оцени пресуде која нема правне последице.

У исказу пред судом Бранко Црни се вербално обрушио на припаднике ДБ-а који су нешто говорили о случају. После тога многи су добили амнезију. Сведоци нису деловали као људи који слободно, без притиска, износе чињенице, већ као учесници процеса у којем се мери лични ризик сваке изговорене речи

То је једна од најважнијих тачака за критику неиспуњавања Поглавља 23: ако суд занемари доказ који повезује оптужене са местом злочина, поверење у независност и професионалност правосуђа не може опстати. Притисак на сведоке и истражитеље био је очит у судници и долазио је са различитих места. Упадљиво током поступка било је сведочење Бранка Црног, тада функционера СНС-а, а у време убиства првог заменика оптуженог шефа РДБ-а Радомира Марковића. Он је оперативно водио РДБ и кум је Милана Радоњића, оптуженог да је као шеф београдског ДБ-а организовао убиство Ћурувије. У исказу пред судом Бранко Црни се вербално обрушио на припаднике ДБ-а који су нешто говорили о случају. После тога многи су добили амнезију. Сведоци нису деловали као људи који слободно, без притиска, износе чињенице, већ као учесници процеса у којем се мери лични ризик сваке изговорене речи.

Истрага наилазила на отпор из структура бивше службе

Један од упечатљивих примера промене исказа било је сведочење на суђењу Александра Радосављевића, који је учествовао у тајној пратњи Ћурувије. Он је 2007. у истрази навео да је у близини места убиства видео бели аутомобил „голф “, који су, према оптужници, користили Курак и Ромић. На суђењу је рекао да се тога не сећа. На питање који су случајеви тајног праћења РДБ-а, осим Ћурувије и Ибарске магистрале (убиство четворице функционера СПО 3. октобра 1999. године), завршени убиством, Радосављевић је одговорио: „Не желим да угрозим себе.“ Та реченица је показала атмосферу у којој се поступак одвијао. Ако сведок у судници мора да вага сопствену безбедност пре него што одговори на питање, онда држава није обезбедила услове за правично суђење. А без правичног суђења нема ни испуњавања Поглавља 23.

О притисцима, претњама и опструкцији сведочили су на самом суђењу и људи из полиције и РДБ-а: Драган Кецман, Миле Новаковић, Драган Карлеуша, Зоран Стијовић, Стеван Никчевић и Владимир Николић. Кецман, који је водио истрагу од 2004, рекао је да су сведоци из РДБ-а страховали за свој живот и навео конкретне ситуације. Новаковић и Карлеуша, који су истрагу водили 2001, сведочили су да их је ДБ опструисао и покушавао да их скрене са истраге. Зоран Стијовић, који је 2001. привео Радоњића, рекао је да је после тога дошао до сазнања да је био мета пуцача који су дошли „преко Дрине“. Он је испитивао и Радомира Марковића и сведочио да је Марковић био уплашен и да се плашио за своју и безбедност породице. Ова сведочења показују да је истрага наилазила на отпор из структура бивше службе.

У таквом контексту стандарди Поглавља 23 нису апстрактна европска бирократија. Они значе врло конкретно питање: да ли држава може да обезбеди услове у којима сведок говори без страха. У поступку за убиство Ћурувија, одговор је негативан

Међутим, проблем за Поглавље 23 није само то што је отпор постојао, већ што га институције нису успешно савладале. У таквом контексту стандарди Поглавља 23 нису апстрактна европска бирократија. Они значе врло конкретно питање: да ли држава може да обезбеди услове у којима сведок говори без страха. У поступку за убиство Ћурувија, одговор је негативан. Током суђења суд је оптуженима Милану Радоњићу и Ратку Ромићу, ухапшенима 13. јануара 2014., затворски притвор заменио кућним 6. јула 2017., иако се тужилаштво томе противило. Тужилаштво је наводило бројне разлоге, међу којима је био и ризик од утицаја на сведоке, као и њихове везе у тајној служби. У контексту поступка који је већ био обележен променама исказа, претњама и атмосфером страха, таква одлука додатно је ослабила поверење у суд. Европски стандарди захтевају да суд озбиљно процени ризик од утицаја на поступак.