Вести
23. 08. 2013.
Снег на екрану
Да ли ми данас као друштво и држава стварно имамо увид у то шта емитују наше националне, регионалне и локалне телевизије?
Поново сам обријао бркове. После завршеног репризног емитовање моје „Бабе“, како неки називају серију „Село гори“, опет се осећам слободно, као сав нормалан свет. Где год се појавим са брковима сени мог Радашина ми не дају мира.
Када би сви који желе да се сликају са мном имали фотоапарат било би ’ајде де – али, чекање са мојим обожаваоцем у обавезној загрљено-осмехнутој пози док онај који ме фотографише мобилним телефоном напипава право дугме, па док изоштри – траје као вечност.
Због тога морам да се трудим да не будем на свим снимцима намргођен и намрштен. Ма колико ми је ниско под главу и није ми по вољи – то је ипак мој посао, моја публика и мој народ. Посао ми је да оне који воле то што радим не разочарам, да са њима комуницирам и будем стрпљив.
Поготову са децом. Дешава се да некој тетки кажем: „Извините журим“ или „Ту смо, видећемо се, сликаћемо се други пут“, али за децу увек морам да имам времена. Због њихове искрености и чистоте не смем их разочарати.
Не тако често, у прилици сам да уживам у благодетима анонимности: кад одем ван земље и када закамуфлиран рано ујутру одем на бањичку пијацу. Једна продавачица парадајза на који се можеш огледати – који засигурно није никао у њеној башти – казала ми је пре неко јутро: „Џаба ти је да натичеш ту капу на главу и да се маскираш наочарима, Радоша можда не би ни познали, али Радашина увек, и то по гласу…”
Док сам се смејуљио као да сам ухваћен у лажи или на туђој трешњи, продавачица ми рече да је из Дражевца и да у њеном селу највише воле да гледају Сулејмана и Радашина…
„Жао нам што више нема Радашина – ал’ се радујемо што ће на јесен опет да нам дође Сулејман, и што ћемо опет да имамо Фарму! Што не уђе Радашин на Фарму, то било супер, чули смо да ће тамо да буде Милашин?“, запита ме Дражевчанка и тутну ми кусур у длан. Сећам се да су ми забридели образи, као да ми је неко и са једне и друге стране лупио по шамарчину. Хтедох нешто да кажем, али се угризох за језик, пожурих да с кесама у рукама нестанем у пијачној вреви. Успут размишљам, ако нам је Фарма судбина – хоћемо ли опет под Турке, и ове јесени?
Нисам звао Манду да га питам да ли је истина то што сам чуо. Сигуран сам да није. Јесте мука, јесте да има четворо деце, јесте борба за посао и егзистенцију, али знам човека, знам да није изгубио памет, знам шта може и шта не може… Да се човек запита у чему је таква и толика моћ телевизије. Да ли је ТВ екран олтар савременог човека коме се клањају милиони зависника и конзумената лажних живота, исценираних догађаја и наручених вести? Да ли се неко некада запитао:
Како би данас изгледао свет да је Хитлер – уместо што је журио да направи нуклеарну бомбу – могао Гебелсовој пропагандној машини да стави на располагање данашњи медијски телевизијски простор Европе? Или – само Немачке? Са снагом која је јача од десет Хирошима – бојим се да би се и данас у свету поздрављали с уздигнутом руком и исправљеним дланом, уз цвокот чизама. Стрепим да би се и данас заставе са озлоглашеном свастиком вијориле на многим европским и светским трговима.
У невероватној медијској утакмици и папазјанији, у шаренишу стотине ТВ канала који се својим сателитским сигналима утркују, газе, потиру, сучељавају и бију за гледаоце, за простор, за рејтинг и за новац – где се данас налази Србија?
Ако оставимо свет на миру можемо ли се ми замислити: Како и колико штитимо и чувамо наш медијски простор од освајачких амбиција владара у новом светском поретку, од примитивизма, бахатости, манипулативног информисања, од круцијалног рушења темеља и корена наше нације, вере, начина живота и система вредности на којима вековима траје и опстојава култура нашег народа – макар од Светог Саве до данас?
Да ли ми данас као друштво и држава стварно имамо увид у то шта емитују наше националне, регионалне и локалне телевизије? Поготову када је најмлађа популација у питању – да ли смо улогу родитеља, учитеља, професора и васпитача препустили господи из чиновничко-државне скупине која себе назива РРА, или тако нешто? Имају ли они веће плате од ових из Ратела?
Уместо нас који бринемо о правилном психофизичком, менталном и интелектуалном развоју наше деце – да ли смо њима поверили да воде рачуна шта ће гледати наши малишани на ТВ екранима? Шта ће и када емитовати наше ТВ станице са националним фреквенцијама? Или је можда довољан онај број који се повремено може видети као упозорење да се одређени програм не препоручује гледаоцима испод толико и толико година? Што ће рећи – ми смо вас упозорили да је тамо минско поље а ви како вам је воља – ако одлетите у ваздух, одговорност је ваша!?
У кући богу хвала имамо две златне девојчице, обе су тек напуниле по пет година. Моје унуке као и сви њихови вршњаци крупним очима упијају свет око себе, њихове чисте душе су непрегледно поље за перцепцију света и живота којем иду у сусрет. Жив нисам – како ћемо их сачувати?
Гледам како им мајке отимају даљинске ТВ управљаче и престрављене затамњују пред очима телевизијске екране препуне крви, насиља, скарадности, агресије и вешто упаковане деструкције која разара и намеће зависност. Сведок сам како им очеви заштитнички узимају из руку и гасе мобилне телефоне, компјутере и „ајпедове”, или како се то већ зове – све из страха да им се не руинира започето памћење, да им ужаси који вребају из меморија целулоидних екрана, уздигнутих глава као кобре – једним уједом не отрују невине душе, да их контаминирају једном засвагда.
Док пишем ове редове, знам да мало шта сам могу променити. Као аутор, писац, редитељ,глумац, продуцент – или шта већ јесам – веома водим рачуна о граничницима, о моралним постулатима, о светињама и темељним вредностима хумане цивилизације, друштва, државе и културе којој припадам. Трудим се да увек пошаљем поруку човечности, љубави, солидарности и поштовања за друге.
Можда ретко успевам, али те животне вредности су ми увек прве на уму.
Без намера да фаворизујем било кога на медијско-телевизијској сцени Србије, верујем да је за очување националних обележја и трајних вредности наше културе и народа – најодговорнија национална телевизија. Тим пре ми стварно није јасно због чега држава Србија, данас оличена у власти која има већину у парламенту – мрцвари, изнурује, тек одржава у животу и финансијски пасивизира и маргинализује Радио-телевизију Србије?
Знам да Влада Србије није дужна да по селима и градовима од осиромашеног народа присилно наплаћује ТВ претплату. Имам површну информацију да су предложене неке мере које треба да врате достојанство РТС, уз какву такву могућност да настави с развојем своје уставне и друштвено одговорне функције: да буде независна, да објективно, демократски и на време информише грађане Србије, да обезбеди слободу говора и мисли, да води рачуна о културном и историјском наслеђу, да емитује добар филмски и производи најбољи спортски, научни, културни, играни, серијски и музички програм…
Са изванредним резултатима које је РТС постигла последњих година у свим сегментима свог деловања – нека ми као једном малом шрафу у програму националне телевизије буде дозвољено да питам: Коме треба оваква РТС, зависна од воље политичке елите, без могућности да исплаћује плате својим радницима – а камоли да настави да производи и емитује најбољи програм? Шта се чека? Да је реструктуирамо? Да је докрајчимо? Да је неко купи? Да неко падне мртав? Да му узмемо душу, да се снег појави на екрану?
Коментари (0)
Остави коментарНема коментара.