Вести

10. 02. 2026.

Аутор: Бранко Чечен Извор: Цензоловка

Зашто баш Вук?

Најнападанији новинар у Србији, Вук Цвијић, постао је огледни узорак угрожавања безбедности медијских радника у Србији. Три физичка напада и две претње смрћу у неколико месеци превише је и за професионалног криминалца, а не новинара.

Издвојити се на овај начин у земљи у којој су новинари, по броју напада, најугроженији у Европи (укључујући и Украјину), заиста је опасно.

Вук Цвијић је претрпео много тога у каријери.

Када су му обили кола и украли компјутер, камере на том месту су мистериозно паузирале са радом.

Песницом га је ударио главни уредник „Српског телеграфа“ Милан Лађевић, без повода, осим Вукових текстова.

Доказано је да га је прислушкивала БИА, а директор БИА у време прислушкивања се, признајући прислушкивање, бранио тврдњом да је Вук „наркоман“ и „сарадник војне (обавештајне) службе“.

Непознати људи су му насред улице отели телефон, избрисали фотографије и побегли.

Само од почетка великих протеста због 16 изгубљених живота у паду надстрешнице железничке станице у Новом Саду, полиција га је физички напала и отимала му телефон, полицајац га је из чиста мира испрскао хемијским средством и привремено ослепео, претили су му разни на мрежама и на друге начине.

Мушкарац који му је последњи пут претио са немачког броја телефона поручио је: „Пази шта ћеш сутра да објавиш“. Разговор се завршио са: „Онда ћеш ме упознати“.

Испод овакве (сужене) листе напада, могло би се очекивати име беспризорног таблоидног медијског радника који неодговорно злоупотребљава медије за неутемељене нападе зарад нечијих интереса. За Вуком, међутим, вуче се реп десетина новинарских награда са именима прослављених колегиница и колега: „Лаза Костић“, „Душан Богавац“, „Дејан Анастасијевић“, „Катарина Прерадовић“ и још много других.

Када га је напао Лађевић, на Филозофском факултету у Београду су се окупиле стотине и стотине колега и угледних јавних личности да му пруже подршку. То се у новинарству не догађа непрофесионалним дилетантима, или Милану Лађевићу, како год.

У Србији, међутим, уз овакве награде и професионални углед иду и песнице, праћење, прислушкивање и бибер спреј. Што више награда, то више напада. Што више напада, то мање кажњених починилаца.

Базен са ајкулама и Вуком

„Вук је од оних новинара који су експерти у темама којима се баве“, каже Веран Матић, председник Управног одбора Асоцијације независних електронских медија (АНЕМ) и члан Сталне радне групе за безбедност новинара. „Најбољи извештач који покрива правосудне теме, најважнија суђења, криминал, корупцију… А властима највише смета управо компетентност, аргументи и упорност.“

Опсег тема којим се Вук бави је заправо веома широк, осим ако не утврдимо заједнички именитељ његових текстова. Онда можемо готово све (а то је баш много, много текстова) да их подведемо под кршење закона са позиције моћи.

Заправо, он једновремено ради на толико разбоја да, када га је пре неколико недеља онај непознати мушкарац позвао са немачког броја и рекао „Пази шта ћеш сутра да објавиш“, није ни могао да разуме због чега му тачно тај човек прети.

„Ја и даље не знам да ли је мислио на конкретан догађај (сутрадан се судило сараднику Милана Радоичића за две смрти у саобраћајној несрећи), неки од два текста у сутрашњем броју Радара, или на будућност уопште“, каже Вук. „Али мислим да је претио у нечије име, не у своје.“ Па можда није знао ни тај што је претио.

Вероватно је, ипак, важнији узрок напада на њега то какви су то текстови. Из Вукових редова избијају деценије ревносног редакцијског новинарства и сувог професионализма. Иако вероватно не памти када је објавио текст који се не тиче нечега витално важног за ово друштво, он пише без вишка стила, речи, а камоли реченица. Из контекста у који смешта тврдње кипе чињенице, предисторија и дубоко познавање улога поменутих људи, тема о којима пише и новинарског посла уопште. То су, међутим, стил и умеће. Није то неважно, новинари разумеју зашто, али није ни најважније.

Најважнији су докази. Вероватно вас нико неће чекати у мраку чак и ако објавите да је Петар Петровић изманипулисао јавну набавку да опере за себе и другаре милион евра. Има мање опасних и екстремних начина да Петар реши свој проблем. Али ако докажете да је то урадио, пошто полиција и тужилаштво нису – постаје опасно. Докази остају у јавном простору и чак и ако људи о којима пишете имају заштиту власти, ниједна власт није заувек. Петар Петровић може да изгуби све што има, може то да се деси и његовим (обично опасним) другарима, а одмах је изгубио и репутацију, укључујући ту и пред њему блиским особама, као што су Петрова деца, на пример. То може да буде разлог да Петар постане ирационалан, осветољубив и опасан.

Ако је, поврх тога, хипотетички случај Петра Петровића везан и за политику, можда не би било лоше да не излазите много ноћу из куће. Ако су ту и тајне службе, ни дању више нисте безбедни. А ако је све то, такође, повезано и са организованим криминалом, налазите се у најопаснијем четвороуглу у којем новинар уопште може да се нађе – криминал, политика, службе и велики бизнис. Можда вам је време да размишљате о емиграцији.

У том четвороугаоном базену пливају људи као што су Вељко Беливук, Дијана Хркаловић, Милан Радоичић, Звонко Веселиновић, Никола Петровић, Дарко Шарић, криминализовани тајни и јавни полицајци, кохорте политичара и политичких паразита, „бизнисмена“ и наравно – Оскар, кодно име из комуникација између Беливукових криминалаца за које се сматра да означава свемоћног Александра Вучића.

Између свих тих ајкула, мирно и достојанствено, и даље плива Вук Цвијић.

Напад из Скупштине

Последњи напад на Вука дошао је из Скупштине Србије. Уз уобичајену подршку свих платформи Информера, извео га је председник Одбора за правосуђе, државну управу и локалну самоуправу, народни посланик СНС Угљеша Мрдић. Са скупштинске говорнице је изговорио нешто о чему је убрзо објавио и саопштење. У обраћању и саопштењу, Мрдић пита да ли је ухапшена (и ако није, када ће бити) Јасмина Чолак, портпаролка Тужилаштва за организовани криминал, зато што, наводно, шаље документа и информације баш Вуку Цвијићу.

Овај сажетак, међутим, пренебрегава дух тог саопштења. Позивајући се на почетку на два извора: „Јавност је сазнала“ и „Колико чујем“, погрешно наводећи (три пута) да Вук ради у дневном листу Данас, а не у недељнику Радар, где је запослен, Мрдић се упустио у напад на Вука цитирајући интервју Горана Петровића за НИН 2005. године, наравно без помињања тога да је Петровић после умањивао значај и озбиљност тих изјава.

Мрдић је написао и:

„Да подсетим Цвијић је у историју српског новинарства ушао као особа која је новински извештај са суђења Станку Суботићу објавила неколико сати пре него што се догађај догодио цитирајући завршну реч тужиоца коју он у том тренутку није још изговорио!?“ (Интерпункција је верно пренета.)

„Тврдња да сам објавио материјал са суђења Станку Суботићу Цанету пре него што је изнесен на суду потиче од веб сајта Антидот, који је био регистрован на Цанетове адвокате (Станко Суботић Цане, којем се судило за шверц цигарета). Пратио сам то суђење и слао материјал уживо из суднице у реалном времену, али је временски код на самој страници означавао почетак суђења и остао такав док сам ја слао материјал“, каже Вук.

Мрдић је у саопштену устврдио и да је Јасмина Чолак, наводно по савету специјалног тужиоца за организовани криминал Младена Ненадића, са којим се, као и његовим тужилаштвом, Мрдић заправо обрачунава, у, такође наводном, достављању информација новинарима прешла са енкриптоване апликације Сигнал на сличну – Телеграм. Истраживачки новинари у Србији углавном не верују тој апликацији и не користе је, па тако ни Вук.

Можда је све ово Угљеши Мрдићу само алат за његову борбу за одржање на власти режима у чијем је топлом наручју постао значајна и вероватно прилично имућна личност. Али за Вука Цвијића, ово је питање безбедности. Личне, али и његове породице.

Сви смо у затвору

Нажалост, одавно је постало беспредметно понављати представницима власти да вербално насиље према било коме у јавном простору и са позиције моћи, па и према новинарима, увек на крају пређе у физичко насиље. Не зато што су глупи и не могу то да разумеју, већ због тога што их једноставно није брига. Ова тврдња је утемељена у једноставним чињеницама. Нападе на Вука Цвијића, наш огледни узорак, полиција и правосуђе напросто не решавају.

„У последњих годину и по дана, Вук је системски најнападанији новинар у Србији: сам врх државе, људи који имају и формалну и неформалну моћ нападају га са званичних говорница или кроз провладине медије који чине више од осамдесет одсто свих медија у Србији. Када је власт противник слободних медија и новинара, онда је врло тешко направити заштиту. И у томе је највећа сличност овог периода са деведесетим годинама, када су медији гашени, а новинари убијани, само што је тада бар постојала јасна подршка новинарима из иностранства. Сада се често суочавамо са тим да у иностранству не верују да се претње и насиље догађају у толиком обиму и да је и полиција у то укључена, уз одобравање власти. Као ни у невероватан степен некажњивости у односу на претходне године“, каже Матић.

Прислушкивање телефона, на пример, невероватно је опасно и дубоко узнемирујуће. Петровићево батргање на ту тему било је шокантно банално и врло у духу српске тајне службе која деценијама непрекидно тражи скандале у приватним животима грађана ради уцена, јавног блаћења по потреби и ко зна чега још. Уместо да ради на очувању законитости живота у Србији, крши законе; уместо да штити грађане, угрожава их. Данас, када је све то сустигло неупоредиво већи број грађана, не само истакнутих у законитим протестима против власти, већ и насумично одабраних, можда све ово насиље против новинара постане заједнички проблем, а не само Вуков.

У време Петровићевог недостојанственог блаћења новинара у јавности, Вук је рекао:

„Није ме погодило то што је Петровић рекао јер знам да је све то лаж, али су те лажи могле да погоде моју породицу и пријатеље. То је ружно, али моји пријатељи знају да ли сам ја наркоман или нисам. Други је случај с мојом фамилијом јер они то могу озбиљно да схвате и да због тога имам озбиљних проблема код њих.“

Све ово говори о тешким злоупотребама тајних служби Србије против сопствених грађана, од којих су новинари можда и најугроженији. Та служба је, да подсетимо, бацила хладњачу са мртвим албанским цивилима са Косова у језеро, организовала убиство на Ибарској магистрали где су побијени чланови опозиционе странке, пратила новинара Славка Ћурувију до самог атентата и крила доказе о томе (да не идемо даље од судски утврђених чињеница), убила (сасвим намерно) Ивана Стамболића, а о смртима Владимира Цвијана и Оливера Ивановића ћемо, можда, тек сазнавати чињенице. Знамо, међутим, из судског поступка, да је служба мирно посматрала како Вељко Беливук са екипом убија људе, без икакве интервенције.

Када вам неко украде компјутер из аута, то је само по себи застрашујуће. Када размислите о самом догађају, међутим, схватите да је за ту акцију Вук морао бити извесно време праћен, камере на лицу места искључене, ауто обијен професионално, односно веома брзо и без трагова. А то значи да је то што они мисле да је у компјутеру тим људима веома, веома важно. Што им је важније, то сте у већој опасности.

Ако су ангажовали толико људи и ако имају моћ да искључе камере, или су тајна служба, или велика и софистицирана група криминалаца. Не желите да вас прате ни једни ни други. Зато што, чак и да не желе да вас повреде, ако налетите на њих зато што сте заборавили нешто у колима, насиља ће врло вероватно бити. Зато што не можете да гледате у пасуљ да бисте видели да ли је циљ праћења нешто друго (види под „Славко Ћурувија“). Зато што су подаци у компјутеру само ваши и могу да угрозе некога с ким сте сарађивали. А и зато што, док вас прате и прислушкују, неки други, заиста опасни људи, раде шта им је воља. Служба је заузета новинарима.

Вук је и физичко насиље доживео. Бар два пута је то урадила полиција. Иако је Вук особа на којој се узнемиреност не да лако препознати и који о себи говори мало, а о осећањима уопште, све ово згушњава опасност око њега на начин који више личи на почетак неког филма, а не живот.

Главном јунаку краду компјутер, служба га прислушкује, ничим изазван полицајац излази из кордона и само њега прска неким отровом, уредник таблоида га удара у главу, прети му телефоном криминалац из иностранства, високи функционер га блати из скупштине, а полиција и тужилаштво не реагују. Тако обично почиње филм о човеку у великој невољи који ће вероватно у следећих пет минута филма покушати да тајно напусти земљу. Вук, међутим, каже да ради све више и да ће тек да ради.

„После ове телефонске претње, требало је да возим децу негде. И нисам хтео. Једно је да се мени нешто догоди, а друго да деца буду са мном. Имам осећај да смо сви у затвору. Окрећем се око себе у јавном простору, на улици, у колима стално гледам у ретровизор. Као и ти, вероватно. Као у Андрићевој Проклетој авлији“, каже Вук.

„Иначе се понашам нормално…“