Вести

01. 08. 2013.

Аутор: Тамара Скрозза Извор: Време

У раљама таблоида и државе

Чињеница је да медији данас у Србији представљају најомиљеније оружје за суков с политичким непријатељима и најпрофитабилнију ПР службу; да новинари живе на рубу сиромаштва, а власници се боре за опстанак својих кућа; да не постоје адекватна регулатива и транспарентан начин финансирања превеликог броја медија... није зато што се заборавља на посао због којег медији и постоје- јавни интерес.

 

Пошто вишегодишњи напори за уређивање домаће медијске сцене одавно личе на оно бесмислено рмбачење сиротог Сизифа, сва је прилика да ће цењена господа из Брисела и у том сектору морати да нам помажу више него што су се надала и више него што су до сада чинила (а то никако није било мало).

Након што му се Драган Ђилас пожалио на оно што му свакодневно приређују таблоиди, европски комесар за проширење Штефан Филе званично је саопштио да ће примедбе у вези с нарушавањем претпоставке невиности и непоштовање заштите података о личности уврстити у октобарски извештај Европске комисије о напретку.

Месец дана раније, на конференцији "Медији између транзиције и европских реформи", одржаној 26. јуна, шеф политичког сектора Делегације ЕУ у Србији Лука Бјанкони оценио је да је Унија забринута због спорог доношења медијских закона.

"Медијска ситуација није нимало ружичаста ни у финансијском, ни у професионалном погледу", рекао је Бјанкони, напомињући да ће свако даље одлагање реформи негативно утицати на медије и запослене у медијима.

Све то, наравно, није ништа ново и непознато, али овакве пацке једино су што пружа какву-такву наду за какав-такав бољитак. Друге методе су очигледно омануле, па је списак највећих проблема српских медија тешко направити. Чини се да заправо нема ничега чиме би се новинари, уредници и медијски власници могли похвалити.

Жуто: Најочигледнији проблем – мада никако не и једини или највећи – јесу таблоиди. Иако су савремени медији обично у нечијој служби, домаћи таблоиди у томе су отишли корак даље и тренутно важе за испоставе свих оних који имају или довољно политичке моћи, или довољно новца да своје непријатеље буквално сахрањују по насловним странама.

Накнадне тужбе, различите форме демантија, па чак и судске пресуде у корист оних којима су таблоиди уништили (или имали намеру да униште) каријеру и живот, ту мало вреде: оног ко је освануо у "Куриру", "Информеру", "Нашим новинама" или сличним издањима, неће опрати ни Дунав ни Сава.

У очима јавности они ће вечно остати криви "за нешто", шта год то било. С друге стране, политичко-медијска чаршија већ је навикнута да иза таблоидних написа тражи неку дубљу поруку и да "између редова" ишчитава ко се коме и зашто замерио.

У том смислу, било би заиста значајно да Штефан Филе одржи обећање и овај проблем уврсти у фамозни извештај Европске комисије. Тек тада би, чини се, прст на чело ставили они који таблоиде филују бираним информацијама, на тај начин судећи и пресуђујући. Тек тада, наиме, они би били принуђени да бирају између цивилизованог (да не кажемо европског или бриселског) понашања према медијима и до сада важеће полумафијашке, буразерске и бескрупулозне злоупотребе јавног простора.

Већ поменути Бјанкони такође се осврнуо на овај проблем, критикујући "цурење информација из полиције, правосуђа и државних установа у поједине медије" и констатујући да се такве "медијске игре налазе на граници кривичног дела".

Таблоидно новинарство и таблоидно размишљање вероватно су разлог због којег многе важне теме с временом постају невидљиве – засењене жутим и ружичастим садржајима, више не узбуђују никог. Рат између Жељка Митровића и Драгана Ђиласа, рецимо, постао је много занимљивији од теме којом је отворен, а то је понашање маркетиншких агенција на медијском тржишту. Притом, то је тема која одавно заслужује озбиљну анализу, а којом нико не жели и не може да се бави, јер тиме директно угрожава сопствени опстанак на медијском тржишту.

Чекајући Годоа: Неадекватна законска регулатива један је од највећих проблема домаћих медија, зато што директно утиче и не све остале медијске муке. С доношењем сета медијских закона касни се већ месецима, због чега и Брисел већ показује видно нестрпљење. У том смислу, кључно је доношење Закона о јавном информисању. Тренутно важећи закон из 2003. два пута је мењан (2005. и 2009. године), али ни у једној форми није се показао као задовољавајући документ.

Медијска стратегија усвојена 2011. предвиђала је да нови закон буде усвојен до марта ове године, што се није догодило. Штавише, после јавне расправе, распуштена је радна група која је радила на његовом нацрту, те се у овом тренутку не зна чак ни која ће се верзија закона на крају наћи пред Владом и посланицима.

Управо на проблем кашњења – не само закона, већ и медијске реформе уопште, осврнуо се почетком јула председник Асоцијације медија Зоран Секулић: "Реформа касни, њен даљи ток је неизвестан, а медијска удружења, након распуштања радне групе, више немају могућност да прате и утичу на даљи ток тог процеса...

Све и да добијемо најбоље законе, питање је ко ће то од медија дочекати, јер су размере кризе толике да можемо да причамо само о пуком преживљавању." На скупу "Реформа јавног информисања: пролазно време", коју је организовало Независно удружење новинара Србије, Секулић је истакао и да су главне последице кашњења одлагање повлачења државе из медија и неизвестан почетак пројектног финансирања рада медија. Било је, наиме, предвиђено да 1. јануара 2014. у потпуности престане буџетско и почне пројектно финансирање медија, али ће – чак и у случају да закон буде усвојен већ почетком јесени – тај рок свакако бити померен.

Оно што је такође сигурно јесте да је оваквим одуговлачењем неко сигурно ућарио или финансијски, или политички. Ради се заправо о једном од кључних разлога због којих се и кренуло у креирање новог закона – имајући у виду да је нетранспарентност финансирања медија главни елемент политичко-бизнисменског уплива у уређивачку политику, било је предвиђено да се медији који су у државном власништву приватизују, а да држава своју помоћ упућује не онима који јој се свиђају, већ онима чији медијски пројекти то заслуже.

За сада, држава за медије издваја приближно две милијарде динара. Иако већи део тог новца одлази медијима у јавном власништву, овакво издвајање државу чини једним од главних медијских "клијената": оних који, на основу својих улагања, могу да очекују и одређене медијске "услуге".

Расподелом новца без јасних критеријума и строге контроле, држава заправо директно контролише медије и утиче на креирање њиховог садржаја, што је најочигледније током предизборних кампања, али све више и на свакодневном нивоу.

Такође, медији који по аутоматизму добијају паре из државног буџета у великој су предности у односу на оне који своје паре морају да зараде на тржишту, и представљају им нелојалну конкуренцију.

Нетранспарентност финансирања свакако је једна од области за коју се највише интересују и чиновници из Брисела – тим пре што је излазак државе из медија и престанак буџетског финансирања био један од услова да Србија добије статус кандидата за чланство у ЕУ. У писму које је 22. јула агенцијама Фонет и Бета упутио Генерални директорат Европске комисије за проширење, наводи се да је у тој области неопходан опипљив напредак, да први рокови већ нису испоштовани, као и да мора бити обезбеђена потпуна усклађеност "државног финансирања медија на различитим нивоима са правилима о државној помоћи, укључујући ту и финансирање кроз рекламне кампање из јавних извора".

Шефица Одељења за Србију Миријам Феран, као потписница писма, још је саопштила да је од министра културе и медија Србије "недавно затражено да званично консултује Европску комисију о нацртима закона о јавном информисању и електронским медијима, како би се избегла било каква несагласност са законодавством ЕУ".

Рупа у џепу: У међувремену, и то у форми хроничне бољке, траје свакодневна битка медија за опстанак. Економска криза драстично је умањила приходе од продаје рекламног простора – неки извори тврде да га је свела на трећину некадашњих прихода, а број медија и даље је углавном непромењен. Пошто је износ смањен, а број његових корисника остао исти, логично је да је сваком кориснику припало мање. Према подацима Агенције за привредне регистре, у Србији има више од хиљаду медија, што је изузетно велик број у односу на број становника. То све у преводу значи да се добром делу медија црно пише и да многих од њих ускоро неће бити.

Ситуација у штампи вероватно је и најгора. У последње три године, профитабилно су пословала само четири дневна листа, док скоро половина недељника не послује с профитом. Таква ситуација директно утиче на садржај медија, и у смислу уређивања, и у контексту непосредног новинарског рада.

С једне стране, власници, директори и уредници принуђени су да "буду добри" или с политичарима, или с бизнисменима, или и с једнима и другима. Обични новинари пак углавном једва преживљавају, те постепено постају врло подложни корупцији, аутоцензури и утицајима разних врста. "Медији се удварају публици или држави и оглашавачима...

Притисак на медије ће се појачавати и све је мање простора за професионално деловање", рекла је у априлу 2013. Јованка Матић из Института друштвених наука.

Поред малих приватних медија, општа беспарица најтеже је погодила РТС. Плате месецима касне, мало је нових пројеката, а за нормално функционисање јавном сервису тренутно недостаје приближно 40 милиона евра на годишњем нивоу. У тој ситуацији, питање је како ће нови начин финансирања – по свој прилици, укидање претплате и финансирање из буџета – утицати на даљу судбину ове куће.

По многима, то је најлошије могуће решење, које се у више наврата показало као неуспешно, пре свега због тога што је омогућавало јак утицај државе, тј. актуелне власти, на садржај информативног програма. Нису, разуме се, решени ни други проблеми јавног сервиса, а Закон о електронским јавним сервисима биће усвојен баш као и Закон о јавном информисању – не зна се кад, како ни какав.

С обзиром на чињеницу да данас у Србији медији представљају најомиљеније оружје за сукоб с непријатељима и најпрофитабилнију ПР службу; да новинари живе на рубу сиромаштва, а власници се боре за опстанак својих кућа; да не постоје адекватна регулатива и транспарентан начин финансирања превеликог броја медија, није заправо ни чудо како се заборавља на посао због којег медији и постоје: јавни интерес као идеал новинарске професије, нешто је што се помиње још само у уџбеницима.

У читавој тој тужној причи, најтужније је што ће, пре или касније, медијска агонија произвести генерације које ће се хранити таблоидним садржајима, бити апсолутно подложне свакој врсти манипулације, склоне да поверују свему о чему их из сенке обавештавају непознати власници и политички или финансијски инструиране сиве еминенције...

Колико год се безнадежном чинила, ситуација још увек није тако црна. Има ту, око нас, паметног света који се последњим снагама држи за остатке здравог разума и покушава да мисли својом главом. Сат, међутим, откуцава и само од строгоће Брисела и јачине његових шамара зависи да ли ће тај и такав паметан свет убудуће имати шта да чита, гледа и слуша. Ми, сами, очигледно смо неспособни да уредимо било шта, па и медијску сцену.

Што је већ тема неке друге тужне приче.

Пет највећих проблема српских медија

Вукашин Обрадовић, председник Независног удружења новинара Србије

1. Држава
Власништвом и парама пресудно утиче на медијско тржиште и уређивачку политику већине медија.

2. Новинари
Деца настала из ове инцестуозне везе, државе и медија, не могу бити ни боља ни другачија.

3. Косово
Још увек кредибилан, "патријотски" разлог, у Србији и ван ње, за одлагање медијских реформи.

4. Борис Тадић
Зато што је за његова вакта конструисан систем у којем су медији претворени у ПР службе Кабинета, министара и повлашћених појединаца – за више информација погледати извештај Верице Бараћ.

5. Александар Вучић
Наставио тамо где је претходна власт застала, и отишао корак даље. Уз обавезни ПР, медији сада раде и посао полиције, тужилаштва и преких судова.

Петар Јеремић, председник Извршног одбора Удружења новинара Србије

1. Непоштовање етичких стандарда у медијима
Новинари не поштују етички кодекс, тако да данас у новинама читамо много тога што стандарди професије не дозвољавају. Поразно ми је сазнање да многе наше колеге чак ни не знају да постоји Кодекс новинара Србије.

2. Политичко-финансијски утицаји и нетранспарентност власништва
У многим медијима се данас не зна ни ко је газда ни ко их финансира. То доводи до тога да читаоци не знају чије ставове медиј заступа, а новинари прибегавају самоцензури да не би наљутили газде. Такође, медији не служе основној сврси, информисању, него шаљу поруке својих газда и финансијера.

3. Непоштовање права запослених
Новинари раде за мале плате, хонораре, често и без њих. У страху да не остану и без таквог посла, прибегавају самоцензури.

4. Опструкција државе у решавању медијских проблема
Држава одуговлачи са доношењем сета медијских закона, чиме продужава агонију медија. Такође, приликом писања новог Закона о јавном информисању и Закона о електронским јавним сервисима, покушава да успостави политичка решења, као што је укидање претплате, а не стручна!

5. Неадекватно правосуђе
Поједини судови драконски кажњавају медије, не водећи рачуна о европским стандардима и домаћем законодавству. Тренутно, на делу је покушај Апелационог суда у Новом Саду да превисоко досуђеним одштетама, чак и мимо Устава Србије, позатвара локалне медије у Апатину.

Динко Грухоњић, председник Независног друштва новинара Војводине

1. Аутоцензура
Цензура је толико узнапредовала да се претворила у аутоцензуру, која је највећи проблем новинарства у Србији, где у пониженој новинарској професији доминира изговор да "мораш везати коња тамо где ти газда каже", мада се често не зна ко је газда.

2. Не зна се који су "прави" медији, а који "лажни"
Искрено, све чешће се налазим у ситуацији да ме је срамота шта се све објављује и представља као новинарство, ко се све зове новинаром и шта се све продаје на киоску, а лажно се представља као новине. Тешко ми је да осетим било какву врсту солидарности са таквим "медијима" и таквим "уредницима".

3. Не зна се ко су стварни власници медија у Србији
Да се зна, онда би грађанима овдашњим штошта било јасније: ко за кога, а против кога ради, и зашто. И где је ту, забога, информисање, о дубинским анализама и истраживачком новинарству да не говоримо. Уз часне изузетке, који се углавном налазе на интернету, овде превладава принцип извештавања "брзо, кратко и одвратно". Али, не треба заборавити, шта год мислили ти "медијски могули", да грађани нису идиоти и да ти, назови медији, не могу креирати паралелну стварност која толико одудара од свакодневног, бедног живота. Ако не верујете мени, питајте Бориса Тадића и његове "маркетиншке магове".

4. Држава и даље наставља да производи "дириговани хаос"
Са спровођењем медијске стратегије неопростиво се касни. И ова влада, као и оне претходне, држи се тактике намерног одуговлачења у регулисању медијског тржишта, које не постоји. О томе сведочи чињеница да у овако малој и сиромашној земљи постоји више од 1000 регистрованих медија. Да постоје тржишнаправила, опстали би само најспособнији и најпрофесионалнији. Овако, медија има превише, па кад се подели тржишни "колач", испада да су сви медији мање-више убоги сиромаси. А сиромасима држава и њени тајкуни много лакше управљају.

5. Није извршена лустрација, није било кривичних санкција за ратнохушкачко новинарство
У складу са прокламованом политиком "загледајмо се у светлу будућност, манимо се прошлости", добили смо што смо и тражили: таблоидиотизацију медија у Србији, коју предводе најбољи ученици великих "новинарских" хуља из деведесетих година прошлог века, а неретко и саме те хуље из деведесетих управљају важним медијима у Србији. То је разлог што велики број наших "главних" медија и данас сеје мржњу. Порука да је дозвољено красти, убијати и хушкати, а да се за то не сносе кривичне и моралне санкције, најгора је могућа порука грађанима Србије, нарочито оним млађим, који деведесетих година заиста нису ни лук јели, ни лук мирисали. То је лаж у којој је неподношљиво живети.