Вести
09. 12. 2025.
Гаврило Андрић: Напад у Неготину је био најстрашнији, полицајац је практично саучесник
Гаврило Андрић је један од фотографа који су обележили студентске протесте. Многи ће их памтити по снимцима које је он направио. Можда је и зато физички нападнут толико пута. У неким нападима је учествовала полиција. Није му јасно зашто као друштво на насиље не реагујемо озбиљније, али истовремено сведочи о томе како фотографски грађански ангажман може да буде леп
„Напад у Неготину је био најстрашнији. Дешавало се и раније да ме ударе. Али сада први пут, након што ми је грубо отет телефон, након што сам ударен, када сам покушао са групом људи да га вратим, из просторија Српске напредне странке је излетела група мушкараца и без момента ‘упозорења‘ почела да бије.
Раније би покушали да нас застраше, да се склонимо, али сада су одмах кренули да ударају песницама у главу окупљене грађане. Ово стварно мора да нас пробуди”, каже за Цензоловку Гаврило Андрић, по професији ИТ стручњак, а од почетка протеста незванично – један од званичних фотографа студентских платформи.
Напад у Неготину на овог фоторепортера је био шести, истакао је АНЕМ, који подсећа да је Андрић и раније неоправдано привођен, легитимисан, полиција га је ометала и физички спречавала да ради, добијао је и претње убиством.
Напада на њега је било и више, додаје наш саговорник, а због тога, као и због нереаговања полиције, поднео је и пријаве Сектору унутрашње контроле МУП-а.
„У Неготину полиција не само да није реаговала, него је и саучесник у свему што се догађало, од учествовања у намештању избора до тога да није урадила ништа да смањи насиље. Ово је последња тачка пре него се деси нешто много горе. Министар Ивица Дачић мора да трпи већи притисак”, закључује Андрић.
Цензоловка: Напад у Неготину је био најстрашнији?
Гаврило Андрић: Апсолутно. Свака линија безбедности коју сам имао у глави је изгубила смисао у моменту када су батинаши излетели и почели да бију људе. Чистом случајношћу нико није био теже повређен или много горе од тога. Претходно, када ми је отет телефон, покушавао сам да пријавим полицији, а они кажу мораш до станице да даш изјаву. Показујем им да знам где ми је телефон, видим локацију на другом уређају, на паркингу је испред Српске напредне странке, али они одбијају да раде. Полиција је практично саучесник.
|
Фотографија и активизам Андрић: Већ дуго учествујем у протестима као грађанин, дешавао ми се да сам се неколико пута разочарао. Схватио сам да ако се разочарам и одустанем, сигурно се ништа неће променити. Гледао шта може да буде мој наредни ангажман и одлучио се за хоби, фотографију, да и радим и уживам. И тако сам почео да фоткам протесте на улици. То траје пар година, али је прошле године то добило мало другачију публику. Од старта сам пратио рад студената. Препознали су да сам на неки начин подршка, трудим се да поштујем њихова правила, која су често изазовна. Трудио сам се да научим да радим, али да поштујем њихову приватност, што је за мене у првим моментима био изазов. Све у свему, та занимљива улога и доказује како грађански ангажман може да буде леп.
|
Чист хир
Цензоловка: Нападнут си док си стајао на улици и снимао?
Андрић: То је био њихов чист хир. Стајао сам насред улице, снимао, а они су пролазили поред мене. Један се приближио, а његов сувозач ме ударио и отео телефон из руке. Како сам појурио за њима, други који је пролазио иза, шутнуо ме је и пао сам на улицу.
Подигао сам се и наставио да јурим још 50-ак метара и затекао се испред просторија СНС-а. У том тренутку је са мном било више људи, студената и грађана. А онда су батинаши излетели из просторија СНС-а и настао је инцидент.
То је скандал! Јако сам бесан на полицију и прилично сам сигуран да ћу због њиховог нереаговања поднети пријаве Сектору унутрашње контроле. Имам имена одређених полицајаца и мислим да треба да градимо друштво у коме се сносе последице.
Цензоловка: Да ли видиш напад као последицу праксе некажњивости за нападе на новинаре и медијске раднике?
Андрић: Када не постоји последица, наравно да ће такво понашање бити присутно и даље, имајући виду колико је тих случајева и на који начин обрађено. Врло је јасно да ти људи имају врло одрешене руке да раде шта год хоће. Није само да нико није осуђен, него немамо иницијалну заштиту на терену. Видели смо шта се десило код Трга Николе Пашића када је разбијена камера екипи Н1.
Читава серија таквих догађаја је јасан показатељ и мотиватор људима који нападају медијске раднике да је то скроз океј да то раде и даље. Већина напада се деси у присуству полиције.
Цензоловка: У августу те је ударио полицајац?
Андрић: Нису само криминалци који бију људе по улици, већ и полиција, која директно напада новинаре. Врло често одмах иду ка камери. Сведочио сам томе. То је јасан покушај склањања информације из видика народа.
Е, а када то мало ескалира, дешава се да командир пре почетка акције декларативно објасни како су ту и медијски радници, па моли своје колеге да поведу рачуна о нашој безбедности. И буде онако врло перформативно.
Био сам присутан и када је командир београдске Полицијске бригаде Репац тако комуницирао и наводно давао неку врсту сигурности, а два дана раније ме је он напао на улици. Како поступа полиција, како потом функционише тужилаштво, врло је јасна порука да нисмо добродошли, да смо опасни по аутократију.
|
Нисмо могли да поступамо, превише је камера Цензоловка: Да ли је циљ напада да јавност не види ту фотографију? Андрић: То уопште није претпоставка. На терену сам хиљаду пута чуо полицајце како говоре другим колегама да пазе како поступају јер је ту камера. То сам могао да чујем свуда у држави, и у различним ситуацијама. Први пут сам чуо приликом хапшења студента у Новом Саду, 5. новембра прошле године. Екипа од 7-8 полицајаца у цивилу хапсила је студента Академије уметности, вукли су га иза зграда по улици и позвали интервентну. Када је Горан Јешић улетео у конфликт са полицијом, тај момак се на неки начин ослободио и чуо сам припаднике интервентне како грде ове у цвилу што нису успели да ухапсе једног човека. А они одговарају, „нисмо могли да поступамо, било је превише камера”. Био сам прва камера ту, фотографисао, врло брзо је дошла екипа Н1, која је имала лајв и почели су да се скупљају и други новинари. Тај лајв исто даје осећај сигурности, да неће бити напада док траје пренос уживо.
|
Функционер СНС ме ударио испред полицијске станице
Цензоловка: Да ли је неко одговарао за нападе на тебе?
Андрић: Од свих, имам један затворен случај, на врло лош начин. Када ме је у Косјерићу, по завршетку избора, ударио локални функционер СНС-а, директор Туристичке организације – ушао је у полицију, ударио је у камеру док сам фотографисао, а она мене директно у главу. Покушао сам да пријавим, али ме је суштински полиција спречавала. Био сам упоран, вратио се неколико сати касније у полицијску станицу, око два ујутру и пријавио.
Случај је затворен тако што је утврђено да је потребно издати меру упозорења том лицу, да води рачуна шта ради у будућности. То је потпуно апсурдно, јер је он мене ударио у главу испред полицијске станице док сам фотографисао.
Два случаја за претње су спојена у један, имамо осумњичене, тренутно је на суду и све је могуће. Порукама су претили да ће ме убити. Напао ме је, колико сам упознат, командир полиције на Новом Београду, усред бела дана, док су студенти ширили транспаренте испред Сава центра. Покушао је да ме ухвати за камеру, постоји и снимак, иако сам јасно обележен као новинар, показао му и легитимацију.
Пријављено је Сектору унутрашње контроле, али и одбачено са образложењем да сам одбио да се легитимишем. То није тачно и види се на снимку да није тачно.
Жалио сам се даље. Трудим се да увек све пријавим, иако нисам наишао на позитивне исходе. Желим да све остане забележено, нећу да одустанем, јер свако мора да сноси одговорност за то што ради.
Цензоловка: Још од марта је постало јасно да су фотографи и камермани најтаргетиранија група медијских радника на протестима. Како се чувате?
Андрић: Како је на терену постајало све топлије, била је прилика да се сваки секунд на улици гради искуство, тренирају чула, на шта се обрати пажња, на које звуке, покрете, боје… Врло сам посвећен томе, читам и гледам, питам искусније. Да све буде додатно безбедно, помаже заштитна опрема: кацига, гас-маска, јакна, дуге панталоне…
Временом се научиш где престаје зона толеранција полиције и одређених људи и ту не треба залазити. Често се најбитније фотографије праве ако сте близу догађаја и то није једноставно. Уз доста размишљања и проматрања са стране, то може да буде доста безбедније.
Блокада.инфо
Цензоловка: Колико ти то што си постао члан НУНС-а помаже са пријавама и информацијама?
Андрић: Помаже доста. Искрено, не бих умео да урадим сам. Неке ствари не бих знао, а исто тако за неке не бих имао времена. То је супер бенефит који чланство у таквом удружењу даје.
Цензоловка: Директан си учесник, сведок догађаја, а имаш прилику да посматраш медије који извештавају са протеста. Осим традиционалних медија, имамо и Блокада.инфо, студентске платформе… Како су они као млади извештачи успели да савладају све оно што је важно, да известе грађане?
Андрић: Јако добро питање. Имајући виду да и ја учим, рекао бих да су ми Блокада.инфо један сјајан пример младих људи који у изузетно тешким условима покушавају да доставе битне, релевантне, тачне информације, чак и из више углова. И све то раде волонтерски. То је феноменално! Видим их на терену и њихов труд заслужује једно “браво и хвала”.
Цензоловка: Твој рад, фотографије које визуелно печатирају све што се догоди, највише је видљив на Инстраграму. Шта те највише мотивише?
Андрић: Трудим се да, кад год постоји прилика, покажем нешто лепо, што мотивише. Немам мотивацију да гледам нешто ружно и страшно, па чак избегавам некада да фотографишем такве ствари или их сачувам у архиви. Отићи на скуп СНС-а и јурити тамо мучене, уцењене људе, који не знају куда иду, спале им панталоне до пола, не треба да буде мотиватор. Лепша је мотивација фотографисати студенткиње и студенте како стављају транспарент који је преко Газеле у пет ујутру. У време када би тако млади могли да буду у граду и уживају. Та фотографија мотивише људе и пуно пута су ми рекли на улици – гледао твоје фотографије и одлучио да изађем.
|
Зашто као друштво не реагујемо озбиљније? Андрић: Тешко ми је да разумем зашто не реагујемо мало озбиљније као друштво. Често имам утисак да свако од нас мора да доживи неку катастрофу да бисмо разумели ону која се другом дешава. А сва та застрашивања и напади су покушај да се свима нама који се бавимо овим послом пошаље порука да нећемо бити заштићени. Заједничко свему томе је да немамо државу, да не реагује када смо нападнути и то ескалира у последњих годину дана. |
Коментари (0)
Остави коментарНема коментара.