Вести
20. 07. 2013.
Србији требају храбри, али живи новинари
Владимир Митрић, новинар из Лознице, већ скоро осам година живи под заштитом полиције. Возило МУП-а испред улаза зграде у којој станује, пратња полиције где год кренуо, пешке или колима, његова су свакодневица. Упркос овим условима живота и рада, и даље се истрајно бави новинарским послом.
Обезбеђење ради по принципу „фластера“, прате га свуда, али је то последњих година захваљујући ПУ Шабац више „релаксирано“. Претходно је, каже Митрић, најмање пет година био у „затвору отвореног типа“.
Одштета још није исплаћена
- Како се данас осећам, сведочи процена судских вештака да су моје психофизичке, дакле професионалне и радне активности, смањене за 50 одсто.
Напад је оставио дубок траг у мом животу, али и непоколебљив став да се и даље бавим доказивањем истине. Суђење је трајало шест година. Нападач је ухапшен, осуђен на годину дана, па помилован и данас је на слободи, док налогодавац није откривен. До данас нисам наплатио динар накнаде штете, процењене на 750.000 динара, као ни судске трошкове - прича Митрић, иначе дописник „Вечерњих новости“, и додаје:
- Морао сам да се снађем, уз помоћ пријатеља и редакције сакупим најмање износ једне моје годишње бруто плате и инвестирам у доказивање истине. Иначе, нападач је био добро позициониран у полицији и баш ти кругови, блиски човеку који је недавно ухапшен због трговине људима, неколико пута су покушали да ми укину заштиту. Кад бих остао без обезбеђења, био бих као глинени голуб и сигурно ни дана више не бих живео у Србији, ту нема дилеме.
Каже да му је до пре неколико година обезбеђење стварало проблеме, пратила га је „марица“, на шта се народ згражавао, али је све издржао.
Заштита само код куће
- Какав је био амбијент заштите илуструје пример полицијског званичника који је у службеном документу проценио да сам безбедан и да могу само имати проблема због непрофесионалног писања о неким људима. Тражићу једном полицијске белешке о мом обезбеђењу, да видим како је кроз њих изгледао мој живот.
Иначе, од почетка полицијска заштита важи само на подручју ПУ Шабац, па када морам даље, сналазим се захваљујући пријатељима - прича овај храбри новинар.
- Србији су потребни храбри, али живи новинари, не требају јој мртви, по којима ће називати тргове и улице. Скандалозно је што није разјашњено убиство колеге Милана Пантића и Даде Вујасиновић. Жао ми је што ме из комисије за испитивање убистава новинара нико није ништа питао, а имао бих шта рећи. Убиства и покушаја убиства новинара у земљама југоисточне Европе нема без државе.
Покушај мог убиства, идентичан нападу на колегу Пантића, био је у организацији људи из институција система - каже Митрић. Према његовим речима, држава треба да „почисти лозничку оазу криминала“, а више од три и по године Лозница нема шефа јавног тужилаштва.
Антрфиле : Напад на кућном прагу
Митрић је нападнут 12. септембра, око 22 часа, у згради где је становао.
Поломљена му је подлактица леве руке и имао је низ нагњечења од удараца тврдим предметом по целом телу. Претходно му је три пута оштећен ауто паркиран у центру града, а полиција није открила нападача(е). Апелациони суд је 2011. на једну годину затвора осудио Љубинка Тодоровића, бившег полицајца, оптуженог за напад на Митрића. Позадина напада није откривена.
Коментари (0)
Остави коментарНема коментара.