Вести

02. 10. 2025.

Аутор: Соња Ћирић Извор: Време

Јелена Попадић Сумић: Децу нико не пита шта они мисле о свету у коме живе

„Зашто је иједно мишљење детета које никога не вређа спорно да се види на јавном сервису – ја искрено не разумем“ , каже Јелена Попадић Сумић, уредница емисије у којој је дечак рекао да се студенти боре за нашу будућност

Исцентрифугирано – одговара на питање „како сте“ Јелена Попадић Сумић, уредница Дечјег програма РТС-а против које је покренут дисциплински поступак зато што је у емисији Важне ствари дечак Леон, рекао да се студенти боре за нашу будућност.

Јелена Попадић Сумић је одбила да дечакове речи избаци из емисије и РТС у недељу није репризирао Важне ствари.

Подршку је добила од Удружења новинара Србије (УНС) и Независног удружења новинара Србије (НУНС), од стручњака из области медија, али и од дела запослених у РТС-у, колега који су протестовали испред зграде у Таковској.

Прва важна ствар

„Постоји неколико важних ствари у вези са Важним стварима“, каже Јелена Попадић Сумић на почетку разговора.

„Протокол снимања серијала задат је лиценцом пројекта: након објављеног позива на кастинг, деца (и њихови родитељи) се добровољно јављају шаљући краћи видео-снимак детета, на основу ког се врши селекција деце и одлучује које ће дете доћи на разговор. Разговор служи да ми ближе упознамо дете, након чега се деца позивају на снимање.“

„Ове године снимљено је деведесет шесторо деце и немали број пута се деца на снимању уопште не баве темама о којима су причала на кастингу. Разлози су вишеструки: као прво, неколико месеци који прођу између кастинга и снимања у животима деце зна да буде јако дуг период, у њиховим животима се дешавају промене, у животним околностима се дешавају промене. Осим тога, иако не виде камеру, код веће деце се догађа свест о томе да су снимана, па често покушавају да прикажу најбољу верзију себе, а неретко се дешава да дете управо користи прилику да изговори нешто што иначе не говори и тиме пошаље поруку некоме из окружења.“

Снимање прате уредница и родитељ

„Током снимања, ја седим у просторији са одраслом особом која је довела дете (најчешће је то један родитељ) где преко контролног монитора прате снимање. Више пута смо имали ситуацију у којој су и родитељи били изненађени ставовима свог детета или чули тајну за коју нису знали. Након завршетка снимања, сваки родитељ попуњава сагласност за снимање детета уз напомену да може да не буде сагласан са тим да нека тема или изјава буду искоришћене у емисији. То су некада бенигне ствари, некада су породични односи, некада родитељ просто не жели да се нешто чује у јавности. Дакле, дете се пријављује добровољно, сваки родитељ мора да да сагласност и има опцију да није сагласан да се у емисији користи неки део разговора.“

Друга ствар

„Серијал је сниман током маја ове године. Друштвене околности у којима је серијал сниман нису сасвим исте као данас. Блокаде и протести биле су и те како жива тема у школама, колико год да се то нерадо каже у одређеном делу јавности, одређен број школа није имао наставу и по неколико месеци.“

Трећа ствар

„Ја се, наравно, после оволико времена не сећам ког су дана снимана која деца, а Леонова изјава ни по чему није била за нас инцидентна – како због околности у којима смо снимали, тако и због тога што је преко 50% деце у неком контексту помињало протесте, блокаде, изостанак наставе, многа од те деце живе у породицама са родитељима који су активни на протестима. Деца која су снимана живе у Србији, нису несвесни онога што се дешава.“

„Они можда не разумеју цео контекст догађања, али свакако имају информацију о томе, не зато што су затровани, него зато што се у породици гледају вести, зато што деца имају мобилне телефоне и зато што сваки посвећени родитељ дете не оставља без објашњења ситуације која није уобичајена. Неки од њих имају и став. Леон га има.“

Да ли се разговори монтирају?

„У свакој епизоди појављује од три до петоро деце. Време које дете проведе у прављењу фризуре је у просеку око један сат, а од тог времена се узима од три до пет минута. У току снимања има празног хода, док се коса фенира, на пример, али има и делова кад деца једноставно ћуте и фризер, по инструкцијама редитељке, оставља дете у тишини док му прави фризуру, како би дете само покренуло неку тему. У том смислу, наравно – разговори се монтирају, али! Дечјим изјавама се не манипулише, изјаве се не валоризују, не оцењују и процењују њихови ставови. Леон је о протестима говорио преко десет минута и његова изјава је скраћена, али јој није промењена суштина. Изјаве које улазе у епизоде су аутентичне, не штелују се и значењем изјава се не манипулише.“

Да ли је дечак имао проблема у школи због емисије?

„Правило формата налаже да се родитељ/старатељ сваког детета контактира од стране продукције пре и после емитовања, како би се детету пружила подршка уколико због нечега има проблема. У том смислу, Леонови родитељи су контактирани одмах после виралног ширења његове изјаве и родитељи су били у потпуном миру са целом ситуацијом. Контактирани су и након што се викенд завршио и добили смо информацију да Леон нема никакве проблеме и да се и он сам одлично носи са тим.“

Драган Бујошевић, директор РТС-а, је није подржао

„Са директором Бујошевићем нисам разговарала након емитовања прве епизоде, тачније, нисам ни са ким из менаџмента разговарала, осим са својим главним и одговорним уредником Владимиром Кецмановићем и колегама.

Како је сазнала да неће бити репризе

„О укидању репризе ни као уредница, ни као одговорна уредница Редакције, нисам консултована, само сам добила информацију од координаторке програма Редакције дечјег програма да јој је јављено да је реприза замењена другим садржајем. Чак и сада, неколико дана после премијерног емитовања, ја нисам добила званични одговор који је тачно део споран у епизоди и зашто, премда сам га званично, електронским писмом тражила.“

„У тој истој епизоди друго дете изговара да се ванземаљци споразумевају на француском. Да ли је то мишљење редитељке или моје мишљење? Није. Да ли је битно које је моје мишљење на ту тему? Није. Зашто? Зато што је ово формат који се састоји од аутентичних изјава деце о темама које они сматрају да су им важне или занимљиве.“

За шта је терете у дисциплинском поступку?

„Многе ствари везане за ову ситуацију мени нису јасне. Ја о  дисциплинском поступку нисам обавештавала јавност, чак нисам ништа писала о томе ни на својим приватним мрежама. Чињеница је да сам са блиским људима поделила информацију, а којим путевима је то у року од неколико сати дошло до јавности, ја не знам.“

„Моје мишљење је да је то између мене и РТС-а, али сада, када је то тема у јавности, бесмислено ми је да се претварам да не постоји. У електронском писму добила сам задатак да напишем уредничку изјаву у вези са ’спорним садржајем који је емитован’, премда ми нико званично није рекао који је садржај споран и због чега. Да сам сматрала да је ишта спорно, не бих допустила да остане у епизоди.“

“Дошла сам у ситуацију да је о томе шта је спорно одлучују таблоиди, који ни по једном моралном или новинарском кодексу нису релевантни.“

Чиме се брани од таблоида

„Ја се чак ни не браним. Медији који су били у стању да ми пребројавају крвна зрнца у породици и на основу те ’крвне слике’ тумаче мој рад, који су били у стању да репетитивно изговарају неистине, који ми приписују да сам радила емисије о Србији и Србе представљала као мајмуне, а осим сонга у оквиру Плаве птице у животу нисам радила емисију о Србији… Па како адекватно одговорити, а сачувати минимум достојанства? Не постоји начин и зато ми на памет не пада да се тиме бавим, браним и објашњавам, осим свом адвокату који ће објашњавати где треба и кад дође време.“

Како против параноје и цензуре

„Немам идеју. Последњих дана сам много пута чула да сам храбра, а у мом учешћу на раду на последњој епизоди Важних ствари нема никаквог херојства. Шта је тачно херојско у томе да свој посао радите најбоље што умете, не укључујући аутоцензуру засновану на томе како ће надређени или надлежни и ненадлежни мислити о томе? Да ли можемо да замислимо да хирург уђе у операциону салу и треба да обави операцију желуца, а да му директор клинике, који је на пример по струци дерматолог, говори или наређује шта да уради. Или још горе, да хирург логично зна како се операција ради, али да претпоставља шта би наречени дерматолог мислио о свему томе и уместо да ради онако како сматра да треба, уради онако како мисли да би директор-дерматолог то желео? И да престане да буде битно да се реши проблем са желуцем који угрожава функционисање пацијента, него се бавимо само очекивањима дерматолога када је естетски изглед реза у питању. То је сулудо!“

„Против цензуре се може борити разним средствима, а аутоцензура је зао демон. Да останемо у дискурсу медицине – цензура је тумор који треба отклонити, а аутоцензура је тумор у фази метастазе. Дуготрајни немар према многим туморима води у метастазе. Ту смо.“

„И као и свако коме није добро, надам се да ће нека нова терапија да помогне у оздрављењу.“

Право детета да говори и мисли

„Свима су нам пуна уста деце и бризи о њима, а не примећујем да их ико пита шта они мисле о свету у коме живе. Ја сам оберучке прошле године и прихватила овај пројекат баш због тога – да од њих чујемо шта виде и како виде свет који их окружује. Зашто је иједно мишљење детета које никога не вређа спорно да се види на јавном сервису – ја искрено не разумем.“

„Да укинемо право детета да каже свој став? Године 2025. у Европи? Да ли је императив живљења у Србији данас ’не смеш тако да мислиш’ или ’не смеш то да кажеш’? По ком то закону и ком праву?“