Вести

01. 09. 2025.

Аутор: Бранко Чечен Извор: Цензоловка

Има ли логике: Последице покушаја Јунајтед групе да ућутка Н1 и за Вучићев рачун уништи успешни медијски бизнис у Србији

Дуга борба нашим парама за ућуткавање Н1 стигла је до расплета. Јавност Србије која жели промене, уморна и избезумљена, закаснила је са реакцијом, узимајући храбре новинаре и остале у овим медијима у приличној мери здраво за готово. Сада, када постоји неко ко легално може да из наших живота почисти медије без којих Србија не би знала шта се догађа на протестима, било би необично здраво да се још једном огласимо и супротставимо.

На врховима прстију Јунајтед група (УГ), Телеком и медији склони Александру Вучићу цупкали су око компромитујућег снимка на којем директори две компаније договарају смену Александре Суботић, директорке Јунајтед медије (УМ) путем практично уништавања УМ и под притиском „узнемирења“ човека који никако не би смео да буде умешан у све то – Александра Вучића. 

Нико од саговорника, ни Владимир Лучић (Телеком) ни Стен Милер (УГ) није рекао: „Снимак је лажан, тај разговор се није догодио”. Директор Телекома, Владимир Лучић, од свих медија у Србији, сео је баш у студио Информер ТВ-а да објасни како тај разговор није садржавао неприличан договор о смени директорке Суботић под политичким притиском, иако је то централна тема снимка. 

Тешко да би снимак био објављен да не може да се брани на суду 

Након објашњавања да нисмо чули то што смо чули, прешло се на „разговор је извађен из контекста“, да би на крају УГ просто признала тај разговор, и даље настојећи да нам објасни шта је он заправо значио, као да смо малоумни. На пример, да је у ствари речено да Суботић неће бити отпуштена, иако се Милер у разговору практично извињава Лучићу што то још није урадио. 

Једина преостала варијанта у којој ова два господина нису учинила нешто што сугерише могућност инсајдерског трговања, нелегалног готово свуда у свету, па и код нас („коришћење, откривање и препоручивање инсајдерских информација” у Закону о тржишту капитала), јесте да се разговор одиграо, али да је на снимку касније интервенисано. Лучић је чак најавио и да ће у склопу тужбе због репутационе штете од објављивања овог снимка затражити и проверу његове аутентичности. Убрзо је, међутим, уследило признање УГ.

Можда су Милер и Лучић могли да потраже трагове разговора на својим телефонима чим је објављен, ако неко може, могу њих двојица – један је водио, а други води послове повеликих телекомуникационих оператера. 

КРИК и ОЦЦРП (међународна мрежа истраживачких новинара у чијем чланству је КРИК) нису објавили датум разговора или други податак који би могао да послужи у процесу верификације, али обе организације располажу специјализованим адвокатима који проверавају текстове пре објављивања и може се претпоставити, осим у случају заиста страшне грешке, какве се овим организацијама до сада нису догађале, да снимак не би био објављен да не може да се брани на суду, на којем би се организације сусреле са тужитељем који располаже истински огромним новцем. 

Надмоћност кредибилног информисања у кризним ситуацијама

Свака промена власништва значајних медија у свету предмет је велике пажње, зато што су медији важни. „Покажите ми ваше медије и показаћу вам у каквом је стању ваша демократија“, написао је Жигмунд Бауман, пољски социолог и филозоф. 

Стање медија у Србији би се могло описати и податком да је Н1, кабловски информативни канал без националне фреквенције, током великог видовданског протеста, рецимо, имао у појединим тренуцима удео у гледаности на СББ мрежи од 64 процента, док је дневни шер био скоро 31 посто. Тог месеца је Н1 био друга најгледанија ТВ на мрежи, а заједно са Новом С, ТВ станицом истог власника и сличне информативне уређивачке (независне) политике, гледаност је износила 21,4 посто. Пинк, Прва, Хепи и Информер заједно нису имали толико. 

Чак ни РТС са 12,36 процената, националном фреквенцијом, претплатом, маркетингом и војском запослених наоружаном брдом опреме, током самог протеста није изгледао као озбиљна конкуренција. Можда зато што је у току догађаја на који је изашло преко сто хиљада грађана емитовао, поред осталих неповезаних садржаја, свој бесконачни квиз, Слагалицу. 

Чињеница да Н1 и Нова С преко кабловских оператера стижу до приближно само трећине грађана Србије чини ове бројеве доказом о надмоћности кредибилног и ажурног информисања у кризним ситуацијама над пропагандом. Али и о потреби грађана да знају шта се, дођавола, догађа.

Гледаност Н1 и Нове С били су проблем за режим у Србији и када су ти бројеви били много скромнији, а власт Александра Вучића сигурна и апсолутна. У овом тренутку, када је популарност председника значајно мања, а натполовична већина грађана подржава студентски протест и одбија да се склони са улица упркос батинама, хапшењима и сузавцу, репортери Н1 и Нове С храбро и професионално извештавају уживо из насилног хаоса. И једини су, осим Информер ТВ-а. 

Наравно да су све очи које уопште желе да прате најважније догађаје у скоријој историји Србије, упрте у две мале ТВ станице. Не постоји рачуница у којој Александру Вучићу може да буде све једно да ли Н1 и Нова С и даље извештавају, или не. Чак и када настоји да неинформисане грађане увери да се не меша у медије у Србији, он изговори – „да је хтео да угаси медије, угасио би“. Особа која се држи закона и слободе медија, једине две бране између моћних и осталих – не би на то ни помислила. А ако си то изговорио, наравно да си помислио.

А да пробате исто у Холандији?

Пустимо сада председника његовим бригама и запитајмо се – зашто би нови власник УГ (регистроване у Холандији), како смо чули на снимку, „смањивао“ фирму чији су канали тако тријумфално успешни? Милер објашњава Лучићу да је то неопходно да би отпустио Александру Суботић. Како то разумеју крајњи власници, инвестициона компанија БЦ Партнерс (регистрована у Великој Британији)? Зашто се то ради упркос успеху пројекта у њиховом портфолију? А можда сви све знају и уживају у огромном профиту политичког, пре него пословног порекла, само што желе да договорене смене и „смањивања“ прођу без великих проблема у јавности, нашој и западној?

За избегавање проблема у страној јавности је касно – ЕДП, мала странка у Европском парламенту (али са 20 странака-чланица из 17 држава) је поводом „привођења“ новинарке Н1 која је хтела да постави питања новом директору УМ и снимка разговора објавила на друштвеним мрежама саопштење у којем се, поред осталог, каже: 

„Ово представља директан напад, оркестриран на највишем нивоу моћи, на независно новинарство у Србији. (…) Вучићеве недавне речи којима сугерише отвореност за дијалог са студентима сада јече празнином.“ 

У Холандији, на пример, где је УГ регистрована, овако нешто је незамисливо, што изгледа разумеју и нови управитељи УГ, пошто су врло брзо прешли са „наша фирма – наша ствар“ реторике, коју промовише и Ана Брнабић, на „таман посла да им дирамо уређивачку политику“ наратив и претње тужбама медијима због „неовлашћеног снимања“. 

Режимски медији су одмах прискочили у помоћ вестима о одласку Александре Суботић из Србије због документације о наводном нелегалном извлачењу пара из УМ преко оф-шор фирми у њеном власништву, коју је (документацију) нови директор, каже, затекао, али нам је још није и показао, до када ће уз ову тврдњу морати да стоји прилог „наводно“. Сам Александар Вучић је избегао да се придружи том наративу, на пример, иако би му баш добро дошао. 

Суштина је да је за Запад (а кључне компаније су регистроване у Великој Британији и Холандији), није нормално да се на овај начин и из ових разлога смењује било ко, а нарочито за потребе гушења медија и слободе информисања у земљи кандидаткињи за чланство у ЕУ у политичкој кризи, па су наводне малверзације гурнуте у први план. 

Како се Србија и борба њених грађана за поштовање закона месецима с муком и променљивим успехом пробијају у европски јавни простор између Трампа, Украјине, Газе и осталих невоља, одскора успешније углавном запањујућим снимцима бруталности и охолости српске полиције, овај пословно-недемократски скандал постаје важан. Не само да огромне групе наших угледних људи у дијаспори притискају своје политичке представнике да нешто предузму, већ и западни медији све чешће одговарају на потребе својих корисника заинтересованих снимцима омладине која клечи уза зид са рукама везаним на леђа и све више извештавају из нашег малог пакла. Овај веома компромитујући снимак Лучића и Милера, такође, пада и на плодно тле упозоравајућих порука Европске комисије и других тела Уније Александру Вучићу, а те су поруке све чешће, оштрије и конкретније. У ово су умешане западне фирме, западни људи и западне пословне и политичке сцене, а сви су они изненада добили напад гадљивости према шириоцима вируса недемократије и кршења људских права. Што им до сада није много сметало, али је лепо што се то мења.

ПОСЛОВНО ЛУДИЛО: ТЕЛЕКОМ НЕ ПИТА ЗА ЦЕНУ

Прошло је шест година од када је Никос Статопулос, тада партнер и члан Управног одбора ПЦ Партнерс, која је ове године продала УГ, веома јавно разговарао са Аном Брнабић о њиховој инвестицији у Србији и слободи и независности уређивачке политике медија у новом власништву. БЦ Партнерс и данас, иако су продали важан извор финансирања Н1 – кабловског провајдера СББ – фигурирају као власници УМ, дакле последњих независних медија са значајним досегом у Србији. 

Ништа чудно, ништа нелегално. Но, продали су га Телекому, о чему се не може размишљати ван контекста начина на који је Александар Вучић користио тај исти Телеком у већински државном власништву – поменимо само лудачку цену права на преносе енглеске Премијер лиге, до које се дошло отимањем гледаности Спорт клуб канала, баш у власништву УМ. Додуше, та цена је изгледа имала нешто и са кравом омраженог комшије, али можемо набрајање да наставимо и историјским пословним лудилом какво не би прошло ни прво контролно тело у уређеној држави – када је Телеком купио кабловског провајдера Коперникус за 195 милиона евра и платио, како су тврдили, хиљаду евра по кориснику. Испоставило се да је тих корисника, бар у РАТЕЛ-овом извештају било пет пута мање, па је и цена морала бити у сличним пропорцијама. 

Све је постало јасније када је ранији власник Коперникуса од своје зараде весело купио ТВ Прва и О2 (сада поново Б92), које су промптно постале саставни део пропагандне машине Вучићеве власти (читав случај је, наравно, много компликованији). 

Телеком, „касица прасица“ сваке власти, дужан је преко три милијарде евра (402,5 милијарди динара), што је скок од преко милијарду евра у односу на претходну годину. Узрок раста дуга је, наравно, куповина УГ.

Објективно, тешко је замислити да нешто може да замени Н1 и Нову С у медијском простору Србије у превирању, ако њихову компанију нови власници, како то каже њихов изабрани директор Милер, „учине малом“. Правно гледано, они то изгледа сасвим легално могу да ураде. Логички, а изгледа и пословно – то би била врло чудна и аутодеструктивна одлука, осим ако није била „урачуната у цену“, чиме би та легалност била доведена у питање. Као што смо видели, не би била прва таква у чудесном свету бизниса под СНС-ом и Вучићем. 

Медији нису само бизнис

С друге стране, међутим, сви су они заборавили, ако су се икада и бавили нашим судбиницама, да медијски информативни бизнис није само бизнис, већ да има и наглашену друштвену одговорност. Не бих се тресао над питањем да ли пословни људи зарезују све те наше тлапње о људским правима и демократији. Бизнис нема душу. Тако нам Рио Тинта. 

Међутим, друштвена одговорност медијских компанија, на коју би мало ко у Србији обратио велику пажњу у другим околностима, у процесу побуне огромног дела грађана Србије представља снажан земљотрес, нешто што може кључно да утиче на судбину и историју читаве једне државе и сваке душе у њој. И то веома лоше, ако та одговорни медији нестану. 

Исто тако, могућност нестанка ових извора информација, тог дневника борбе студената и грађана за своја основна права, прилично је узнемирујућа чак и за нарастајућу популацију западних политичара, активиста, медија и грађана којима је све теже да гледају распламсавање вулгарне диктатуре коју њихове државе све време финансирају кроз Унију, како не би села у крило Русији. Осим тога, на процурелом снимку је разговор који врло вероватно изазива занимање правосуђа, контролних органа бизниса и конкуренције западних земаља. Грађани Србије, вођени студентима, тешко да ће остати неми и без реакције на нешто тако потмуло и, ако ћемо право, бизнис или не – неморално (ако је намера да се медији ућуткају, а тако изгледа). ПЦ Партнерс, власница УГ, има и друге послове, неупоредиво веће од ове аквизиције и тешко је веровати, осим ако их њихов директор Милер није довео у заблуду, да нису упућени у све аспекте овог посла, јавне и тајне. Ако би могући негативан ефекат фертутме у Србији имао лош утицај на њихове друге операције, читава ова ствар би могла и за њих постати неудобна. Да ли и у довољној мери да нам оставе то мало информисања што имамо, видећемо. 

До тада, било би заиста, хм… занимљиво утврдити бар чији новац чува ескроу (неутрални чувалац новца договорене трансакције док се услови уговора не испуне) који је Милер, каже на снимку, припремио за Лучића (не мора бити лично њему, али би било лепо тачно утврдити). Пошто није јасно. Јасно је само да су Владимир Лучић и Стен Милер, како је то поједностављено објаснио Дру Саливен, оснивач ОЦЦРП-а који је објавио снимак заједно са КРИК-ом, „ухваћени са спуштеним панталонама“. Ако то не буде довољно да се Н1, Нова С, Радар, Форбс и Данас одрже у животу независни и професионални какви се труде да буду, ми од евентуалног, ма да не много вероватног осећаја непријатности пословних људи док буду ручкали после склопљеног дила (и о томе разговарају на снимку), немамо баш ништа. 

Између слободе медија и државе, било које, а нарочито ове наше, стоје само грађани. Ако они не устану у одбрану Н1 и Нове С, остаје само да се надамо да би „међународна заједница“, ако је тај израз икада ишта значио, обесхрабри учеснике овог дила да нас оглуве и ослепе, што би значило да су значајне државе коначно дигле руке од Александра Вучића и његове власти. У шта је ризично веровати. Очигледан притисак Европе на Вучића да олабави са премлаћивањем људи и кршењем њихових права, има мешовите резултате, у складу са нивоом очајања страха посрнулог диктатора и капацитета његовог окружења да се суздржи од иживљавања над људским телима и душама.

До тада – дуга борба нашим парама за ућуткавање Н1 стигла је до расплета у политичкој ситуацији какву Вучић, у време када су почињали договори по тим клубовима у којима се тако лепо руча, како о томе причају актери снимка, није могао ни да замисли. Јавност Србије која жели промене, уморна и избезумљена, закаснила је са реакцијом, узимајући наше храбре новинаре и остале људе у овим медијима у приличној мери здраво за готово. Сада, када постоји неко ко легално може све то заједно лепо да почисти из наших живота, било би необично здраво да се још једном, по ко зна који пут, огласимо и супротставимо, па макар и само колеге новинари, мада мислим да и многи грађани сада разумеју колико је важна судбина слободних медија. Треба се надати да ће то разумевање наџивети ову кризу.

Новинарима Н1, Нове С, КРИК-а, Данаса, Радара, Форбса, БИРН-а, ЦИНС-а, Инсајдера, Нове економије, Времена, Истиномера, Радија 021, Јужних вести, Југпреса, Зоомера, Машине, Гласа Шумадије и десетинама преосталих независних медија, националних и локалних, бар нико неће моћи да каже да нису храбро и пожртвовано, као када су падале бомбе, радили свој посао у интересу свих грађанки и грађана Србије, по цену сопствене безбедности. 

То неће бити никаква утеха, ни њима ни осталима у овој земљи, ако постанемо приморани да базамо по друштвеним мрежама у потрази за информацијама о томе шта се догађа испред Филозофског у Новом Саду, док нова Белорусија и њен Лукашенко планирају кинески интернет за несрећнице и несрећнике што су се животом затекли у Вучићевој деспотији.

Баш никаква.