Вести

29. 08. 2025.

Аутор: Јелена Л. Петковић Извор: АНЕМ

Палестинска новинарка: Убијани смо уживо, на телевизији, а свет је глув на наше патње

„Јако сам разочарана. Изгубила сам наду у свет. Људска права су само лаж. Међународно право заштите новинара је само лаж. И више не верујем у човечанство, јер смо убијани, на телевизији, на екранима… и ништа. Нико није направио икакав напор да ово заустави. Владе су глуве на оно што нам се дешава, на наше патње“, тихо прича Шурук ал-Алија (Shrouq Al Alia), палестинска новинарка.

Новинарству у Гази је на мети, намерно се изгладњује и убија.

Суочена са глађу, жеђу, црним тржиштем хране које нехумано дивља, док води рачуна о безбедности трогодишње кћери, добитница престижне Међународне награде за новинарску храброст (ИПФА) 2024. године коју додељује Комитет за заштиту новинара (ЦПЈ), свакодневно одлази на терен. И ради.

“Осећам као да пролазимо кроз многе фазе убијања”, наглашава ал-Алија и подвлачи:

“Нико овде себе не може да заштити.”

Млада новинарка и њена кћи су расељена лица у Гази, граду богате историје који је до пре две године био пун живота. Данас се у њему броје тела. Њен дом је, а и цео Појас Газе, претворен у рунине, лом и крш:

“Наш прави дом је потпуно уништен, нема ничега. Нема чак ни рушевина наше куће”.

Уједињене нације (УН) у петак су прогласиле да у Гази, а посебно подвлачећи град Газу, влада глад.

Процењујући да је пола милиона људи у катастрофалном стању, подвукли су да ће до краја септембра бројка порасти на 640.000.

“Тражење хране је подухват. Цене нису уопште приступачне, чак ни у овом тренутку. И то кажем из перспективе запослене мајке са извором прихода. Не могу да замислим како људи, а то је вец́ина становништва у Гази, који су изгубили посао због геноцида, успевају да се снабдеју храном”, објашњава Ал-Алија.

У језивом очају и немаштини, да би преживели, људи иду на пунктове за дистрибуцију. Тај пут је, скреће пажњу, “као смртоносна замка”.

Сурове “игре глади”

Светска здравствена организација (СЗО) упозорила је да ће болести и глад само расти ако се не уклоне све препреке за доставу помоћи које Израел поставља у Појасу Газе.

Шурук ал-Алија верује да је једини ефикасан начин да се камиони са храном крец́у мирно и безбедно до складишта невладиних организација.

“У супротном, ништа не функционише”, сматра и појашњава:

“Нажалост, израелска војска не дозвољава сигуран пролазак хране у складишта. Камионе пљачкају банде лопова, које већином контролише израелска војска. Камиони су опљачкани пре него уђу у град. А то значи да те банде лопова контролишу тржиште. Продају све што су украли по вртоглаво високим ценама”.

Локације ГХФ-а, америчке компаније за дистрибуцију хране, су наглашава само – смртоносна замка.

“Видели смо колико жртава буде сваког дана, како везано за камионе, тако и у дистрибуцији помоц́и”.

Дистрибуција хране из ваздуха, посебно није безбедна јер терет пада људима на главе.

“Ако не падне на главе, пада на импровизоване шаторе. Уништава оно што су људи данима осигуравали. Прошле недеље је дете убијено. Терет из авиона пао је на његову главу. То је зато што храна није безбедно транспортована до складишта, јер војска то не дозвољава. Групе се добровољно јављају да обезбеђују камионе. Нажалост, војска их стално циља ваздушним нападима”, каже ал-Алија, подвлачећи:

“Војска жели ову хаотичну ситуацију. Жели да лови људе, да играју игру глади.”

 Патња

Живот у Гази који ни на који начин не раздваја судбине новинара и свих осталих цивила, наша саговорница, сумира пре свега једном речју – патња.

“Патимо увек”, истиче и додаје:

“Када говоримо о глади, посао за који ми је раније требало три сата, сада ми је потребно шест. Зато што нисам потпуно концетрисана. Људи које интервјуишем нису потпуно концентрисани. Реч је о људима који функционишу са минималном енергијом због глади, а и због вруц́ине. Овде је ових дана паклено вруће. Ово је врхунац лета. Немамо те луксузне машине попут вентилатора, клима уређаја и сличних. То је зато што немамо струју.”

Струје, подсећа, “нема од прве недеље овог геноцида”.

“Проблем је пуњење уређаја. Морам да идем до места која имају системе соларних панела или генераторе или слично, као што су болнице”.

Када Шурук и колеге новинари оду да аплоудују своје материјале, мете су израелских напада.

У понедељак ујутру убијено је пет новинара у израелском нападу у на болницу Насер у јужној Гази. Напад на болницу догодио се непосредно после 10 часова по локалном времену у понедељак када је у бомбардовању балкона болнице убијен сниматељ Ројтерса.

“Девет минута касније, док је група спасилаца и других новинара пружала помоћ жртвама, израелска војска је поново напала. Тактика је позната као “двоструки ударац“, подвукао је Си-ен-ен.

У том нападу Шурук ал-Алија је изгубила блиску пријатељицу.

Осуђујући напад, Комитет за заштиту новинара (ЦПЈ) позвао је међународну заједницу да позове Израел на одговорност због “континуираних незаконитих напада на медије”.

„Израелско убијање новинара уживо у Гази се наставља док свет посматра и не предузима одлучне мере поводом најстрашнијих напада са којима су се медији икада суочили у новијој историји“, подвукла је регионална директорка ЦПЈ-а Сара Кудах.

Немаш простора ни да ожалиш

Новинарски терени никада нису забележили овакав ниво опасности. Осим што је опасно по живот, тешко и компликовано кретати се, због несташице горива је и болесно скупо.

“Буквално бацам новац на гориво. Не могу да користим редован превоз, јер није безбедно. Кад идеш да снимаш, губиш време чекајуц́и возила. Онда чекаш док се не напуне путницима, а можда нећеш стићи на одредиште. Мој ауто ради на бензин, а бензин је дупло скупљи од дизела. Литар бензина пре геноцида је био 2 долара. Сада је 150 долара, што је лудило, знам. Дизел је скоро 75 или 80 долара за литар”, осврће се наша саговорница.

Ауто јој је потребан да превезе ћерку када крене на посао.

“Нећу да је излажем ризику, јер никога не познајем. Јако сам истрауматизована због њене сигурности и не крец́ем са њом наоколо. Само је одвезем код њених бабе и деде, вратим се по њу и идемо куц́и, која није заправо наша кућа. То је место где смо расељени”.

Безбедност је у сваком смислу недостижан луксуз.

“Како, дођавола, да се заштитим? Нико овде не може себе да заштити. Било да си новинар или цивил, нема начина да се заштитиш. Нема сигурних места. И странци су били мета. Нема овде црвених линија и ризик се осећа свуда. Сви смо у опасности”.

Ако би успели да се заштите, наглашава, то би значио да свет не би видео све патње у медијима које долазе једино из објектива и пера палестинских новинара.

“У овоме смо сви једнаки. Овде смо сви мете. Новинар још више због систематског убијања новинара. До је 238 новинара убијено. Изгубили су животе да би свету показали истину од које свет бежи, не жели да се суочи”.

Под бомбама, са страхом, и незрецивом тензијом, док је сваки дан потрага за водом, храном, да се заврши посао, циљ је само један – да се преживи:

“Ослањамо се на режим преживљавања – да само преживиш тај дан. Осец́аш да си само фигура, овде, у овим околностима. Нема начина, нема простора за олакшање, нема чак ни приватности. Нема приватности ни да ожалиш све оно што си изгубила”.

Етички си везан

“Оно што ме мотивише да ово радим, у оваквим околностима, је што верујем да ако имаш вештине, платформу, пратиоце – мораш. Не говорим само о свом страдању. Говорим о страдању мог народа, мојих рођака, моје породице, мојих пријатеља и свих ових људи. И ја сам једна од њих. И ја сам прича. Околности су овде неподношљиве, али осећаш да си етички везан за свој народ, своју земљу, да урадиш шта год можеш да шириш свест”, подвлачи Шурук ал-Алија.

Очи новинара сведоче најкрвавије и најстрашније сцене у Гази. Привилегија размишљања о здрављу, психичким траумама и терету не постоји:

“Понекад се осећам да сам без енергије, да не желим ништа да радим. Ођедном се осећам као да сам ментално сломљена. Здравствено, нисам више добро. Уморна сам вец́ину времена, не могу да се концентришем. Свакога дана додајемо све више психолошких аспеката, све више гушимо своја осећања. Сви стежемо, потискујемо осећања и чекамо тренутак када ц́емо сви пуц́и. Сви ћемо туговати на прави начин, у време мира”.

“Ми смо дословно присиљени да издржимо ове околности”, посебно наглашава Шурук ал-Алија:

“Никада нисмо бирали ово и не желимо више да се носимо са овим. Присиљени смо да издржимо ову суровост, ове неподношљиве услове јер немамо шансе, нити избора.”

Из рата, из Газе, извештавају млада лица, баш као и наша саговорница. Многи од њих су фриленсери. И у тим условима глада и несреће, доживљавају још један ниво експлоатације. На питање јесу ли новинари правдено плаћени за свој рад, наша саговорница каже:

“Не. То заправо зависи од организације са којом радите. Али нажалост, организације, већина њих, немају на уму колико је скупо, колики су трошкови живота овде, да све кошта 10 пута више од уобичајених цена. То је минимум, сигурно. А гориво је једноставно невероватно скупо. Превоз и све то. Понекад имам осец́ај као да ово не узимају у обзир у смислу плаћања. Могу да кажем да су неки фер плаћени, али већина није”.

Шурук Ал-Алија води Аин Медију (Аин медиа). Тај посао је преузела након што је њен супруг Рошди Сараџ (Росхди Саррај) убијен када је покушао да је заштити супругу и ћерку.

“Ујутро 22. октобра 2023. године, док је породица седала за доручак, шарпнели израелског ракетног напада на оближњу куц́у убили су Сараџа и ранили ал -Аију и њихову бебу”, подсећа ЦПЈ.

Аин медија је претрпела и друге губитке. Суоснивач Аин медије Јасер Муртаја (Yaser Murtaja) је убијен, као и фотограф Ибрахим. Још двоје чланова редакције се воде као нестали.

Шурук је и данас на терену.

„Европска федерација новинара (ЕФЈ) и Синдикат палестинских новинара (ПЈС) позвали су европске новинаре да донирају средства и тако подрже колеге у Појасу Газе суочене са глађу.

Асоцијација независних медија (АНЕМ) и Фонд Б92 се придружују овој акцији и позивају све новинаре и новинарке, као и грађане Србије, да се придруже акцији солидарности за медијске раднике у Гази.

Према инструкцијама Европске федерације новинара, новац се може донирати путем ИФЈ Фонда за безбедност или ИФЈ Донорбоџ платформе. Упутствима је наглашено да се у поље коментар, а приликом уплате средстава, не напише „Газа“.

Ime Banke: BNP Paribas Fortis

BIC: GEBABEBB

IBAN: BE64 2100 7857 0052

Name: AISBL Federation Internationale des journalistes

Communication: Ne spominjati Gaza (algoritmi banke sistematski blokiraju novčane transfere u tom slučaju), već napisati „PJS Safety Fund“

Ako se koristi IFJ Donorbox: https://donorbox.org/donation-… (Molimo vas napišite „PJS Safety Fund“ u „Write us a comment“ boksu).“