Вести

21. 08. 2025.

Аутор: Јелена Јоргачевић Извор: Време

Верица Маринчић, уредница Ин Медија: Гледам у очи онима који ми прете

“Оног тренутка када је пала надстрешница и када је све почело да се одвија, направили смо редакцијски састанак и договорили се: овог пута морамо да изаберемо страну. Ја сам се бавила спортским новинарством, увек сам страствено навијала за ‘Партизан’ и никада нисам на терену показала симпатије. Међутим, ово је ситуација – најтежа за мојих двадесетак година новинарства – у којој мораш јасно да се одредиш. Не можемо да подржимо нити да ублажимо оно што се дешава грађанима ове земље”

Ако ико може да посведочи кроз шта пролазе новинарке и новинари на локалу када се усуде да свој посао раде професионално – извештавајући у јавном интересу, а не у интересу власти – онда је то Верица Маринчић, уредница портала ИН Медија из Инђије. Списак претњи и увреда, како у онлајн простору тако и на терену, уз нападе и СЛАПП тужбе којима је била изложена, болно јасно показује шта значи бавити се новинарством у малој средини, у којој сви свакога знају, моћ држи локални кабадахија, а институције свој посао обављају, у најмању руку, половично. Ипак, Верица Маринчић тачно зна зашто се бави новинарством, шта новинарство заправо јесте и има петљу да у томе истраје. Озбиљну петљу.

У овом тренутку суочава се са СЛАПП тужбама – казну по једној пресуди су платили, за три су завршене првостепене пресуде па се чека апелација, четири још следе – чији заплет помало подсећа на неку комедију Ларија Чарлса: наиме, за време предизборне кампање 2023, млади каратисти су се нашли на пријему код тадашњег председника општине Инђија, Владимира Гака. Међу поклонима за спортски успех деце нашао се и мед за потенцију “Фрушкогорски скочко”. Портал Ин Медија је добио ту информацију одмах, али су чекали да се заврше избори да је објаве, како се не би, како Маринчић објашњава, деца даље злоупотребљавала у политичке сврхе. А онда, после објављивања, почињу тужбе.

ВЕРИЦА МАРИНЧИЋ: После објављивања неки родитељи су се побунили, мало и претили, а онда нас и тужили. Укупно седам родитеља за осморо деце. Они су, наиме, хтели да знају коме то поклон није одговарао, а ми нисмо желели да ту информацију откријемо. Тужбе су састављене тако да тврде како смо ми фотографијом – која је преузета са сајта општине и коју су пренели и остали локални медији – заправо таргетирали и повредили децу. Суд је заузео став да, иако је текст истинит, таква фотографија не сме да стоји испод тог текста зато што није афирмативан. На суђењу су деца изјављивала како су, након тог текста, њихови спортски успеси пали у воду, и да их је селектор њиховог савеза исмевао. Тада сам рекла судији да та прича има шири контекст, јер ако један селектор таргетира и подсмева се деци, онда ту није проблем фотографија. Укратко, проглашени смо кривим, платили смо казну по првој другостепеној пресуди, апелација је потврдила износ од 161300 динара, а платили смо је захваљујући донацијама људи из Инђије, из Србије, Европе, па и света. Доста људи се одазвало тој акцији. Моја претпоставка је да ће по свим тужбама пресуда, као и апелација, бити исте као код ове прве.

“ВРЕМЕ”: Претходних година си била мета разноразних напада, избацили су те и из општинске зграде, где су те и физички напали, ту су и свакодневне претње… Kакво је стање последњих месеци?

Иако је реч о истој, владајућој странци, у Инђији се променио председник општине, и када је реч о њему и његовим блиским сарадницима, ситуација је опуштенија. Сигурна сам, макар, да не би на мене јавно физички насрнули. А што се тиче јавног дискурса, ту је ситуација отприлике иста – има људи који подржавају и оних који критикују наш рад, што је нормално, а има и оних екстрема који пишу да смо усташе, да нас треба убити, заклати… Иако те ствари нису нормалне, ми смо се на њих навикли. Одлучили смо да прескачемо судове, већ да да на лицу места раскрстимо то, очи у очи.

Kако то изгледа?

Рецимо, пре неки дан сам видела човека који годинама, под својим именом и презименом, пише да смо усташе и да нас треба побити, пише где ко од нас живи, наше биографије… Kада сам отишла у полицији да се посаветујем да ли да га пријавим, у приватном разговору ми је речено да је он био у обезбеђењу Ратка Младића, да има вијетнамски синдром и да је боље да то не радим. А он је наставио по старом. Онда сам му пришла док је у кафићу седео са пријатељима, и прилично гласно, да чује пола града, казала сам му да више то не ради и да свако следеће слово на тему тога да смо усташе, или претња, неће бити игнорисано. Његови пријатељи су ми касније претили на мрежама, али знамо ко су. Тако да смо колега и ја одлучили да се са онима који пишу под именом и презименом лично суочимо. А њима је много лакше да буду дрчни за тастатуром него у јавном простору.

За све ове године, постоје ли примери у твом случају да су, како гласи чувена синтагма, институције радиле свој посао?

Десило се једном, пре две-три године, да ми је један човек, који иначе није близак власти, претио преко Фејсбука (због текста о локалном свештенику који је, под дејством алкохола, направио скандал у продавници). Пријавила сам га, признао је да је то урадио, али нисам хтела да тражим новчану одштету јер је човек зидар и има четворо деце. И није реч и новцу, већ о томе да неко буде свестан да је претерао.

Такође, са полицијом у Инђији имамо веома добру и блиску сарадњу – још од 2017. прошли смо све тачке у вези са заштитом и безбедношћу новинара и то функционише одлично. Та сарадња се показала и када је полицајац реаговао на лицу места када ме је један старији човек ударио па ми викао да сам усташа, а напао је и мог колегу. Ми нисмо хтели да га пријавимо – било ми га је жао. Стар је и затрован, као да рецитује наслове из “Информера”. У гомили деце која су протестовала носећи иконе и српске заставе, он је видео усташе.

Али пошто је цео инцидент завршио у медијима, рекли су нам да морамо да дамо изјаву. То смо и учинили. И ево, пре неки дан смо колега и ја добили званичан доказ да, у име народа, нисмо усташе!

Иначе, полиција заиста реагује, али проблем настаје у тужилаштву. Рецимо, када сам избачена из општине Инђија, тужилаштво је одлучило да је све то било у реду. И пошто то, како каже тужитељка, није спорно, ја сада рачунам да са тим папиром могу ући где год пожелим, у неко јавно предузеће, и ако ми се неко не свиди, ухватим га за уши и избацим напоље.

Kоје су још тешкоће, и евентуално предности, ако их уопште има, када си новинарка на локалу?

Ми смо овде сами. Иако Инђија на папиру има 16 регистрованих медија, у стварности већина не производи ништа, али их има на папиру и неки од њих добијају новац. На терену се срећу четири новинарске екипе и, нажалост, иако смо из истог града и колеге смо, ми смо две стране. Нико од њих никада, рецимо у тренутку када су мене избацивали из општине, није рекао ни једно обично: “Еј, стани, па то баш и није у реду.”

То је и разлика између нас и, рецимо, Београда или Новог Сада, где постоји подршка и солидарност међу колегама. Овде је требало да дође Вања Ђурић, тада новинарка Н1, да стане у моју одбрану.

А опет, поред свега тога, постоји и један плус у целој тој минус причи: сви ми у малој средини врло добро знамо ко је ко, па су и те реакције углавном очекиване у складу са карактерима тих људи. Али зато велики ођек има када један локални медиј у малој заједници подрже велики национални медији којима се верује, као и удружења и асоцијације.

Истраживања и анкете показују да је положај новинарки у Србији посебно лош – чешће су изложене претњама, нападима на два фронта: и као новинарке, и као жене. Оне чешће размишљају да напусте професију. Kакво је твоје искуство?

Приметила сам ја да нешто није у реду, али то нисам одмах тумачила као проблем родне природе, док ми колега није указао: однос према мени и према њему потпуно је другачији. Kада ја нешто питам, буквално се чује колутање очима чим отворим уста, све се види на лицима, те фацијалне експресије говоре саме. А када пита он, иако одговора и даље нема, атмосфера је другачија, ту су сервилност и макар нека култура дијалога.

Лично, свеједно ми је шта мисле о мени јер не могу мислити лошије него што ја мислим о њима, и то не на празно, већ на основу онога што раде. Само су ме додатно уверили да јесу женомрсци и да имају озбиљан проблем са женама. Једном је заменик председника Скупштине општине Инђија изјавио да неко пише о деци, а нема своју, мислећи на мене. Или, рецимо, блаћење на рачун мог изгледа, подочњака… Све то су примитивне, ниске и бесмислене увреде. Ако неко нема децу, значи ли то да је мање вредан, да треба да ћути? Мислим се, нема ни он мозга, па опет даје себи за право да прича о свему.

Kоје су стратегије којима се носиш са тим нападима који, како си их описала, нису нормални, али си њих малтене навикла?

То је до те мере постало устаљено и свакодневно да немам времена да се на томе заустављам или да се тиме студиозно бавим. Ово је време ланчане реакције: ти ми даш акцију, ја ти дам реакцију. Ситуација у друштву је таква да не желим да неко мисли како треба да се осврћем по улици зато што је неко нешто написао, да размишљам да ли је, кад пас залаје, неко дошао да ми упадне у кућу, да ли је мог оца, кад касни 15 минута из шетње, неко напао, ударио колима… Нећу да живим у страху. Ја нисам јадна, само живим и радим у друштву у којем живе и неки људи искривљених психа. Ни ја ни колега нисмо типови личности који ће подвити реп и одустати. Знамо да радимо у интересу јавности и зашто је важно да људи буду информисани о томе шта се догађа.

Овај систем гашења медија, притискања, засипања тужбама, вуче нам фокус на другу страну, да се плашимо, ка аутоцензури, ка томе да не смемо да питамо, да се крећемо, у крајњем случају – да постојимо. Нема тачке у коју нису чачнули, мени је прелило чашу када су кренули по гробовима, да вређају наше мртве.

За оне који нам прете именом и презименом, погледаћу их очи у очи. А оне који немају храбрости чак ни да пишу под својим именом, њих стварно не узимам заозбиљно.

Kоначно, како је бавити се новинарством у последњих неколико месеци? Је ли нешто другачије с обзиром на климу у друштву?

Оног тренутка када је пала надстрешница и када је све почело да се одвија, направили смо редакцијски састанак и договорили се: овог пута морамо да изаберемо страну. Ја сам се бавила спортским новинарством, увек сам страствено навијала за “Партизан” и никада нисам на терену показала симпатије, а дошло ми је много пута да тапшем и навијам, али новинарство то не дозвољава. Међутим, ово је ситуација – најтежа за мојих двадесетак година у новинарству – у којој мораш јасно да се одредиш. Не можемо да подржимо нити да ублажимо оно што се дешава грађанима ове земље. Јер држава није власт, држава су грађани.

Друга, много лакша одлука, јесте да не желимо да извештавамо ни о чему што Александар Вучић ради, прича или где се појављује. Он за нас не постоји од првог марта, када је извређао колеге са РТС.

Ми смо проценили да су ове одлуке најбоље могуће за јавност.