Вести
08. 08. 2025.
Читање вести захтева опрез: Како се толико људи примило на очигледну лаж о радницима из Гане
Ових дана имали смо неколико поучних студија случаја о медијској (не)писмености значајног броја грађана Србије, и то оних који себе сматрају боље обавештеним од конзумената режимских медија попут Пинка или Информера.
А такође смо имали лавину расизма код разних „тастатура ратника“, као нежељени бонус.
Да се подсетимо. Српски министар иностраних послова Марко Ђурић био је недавно у Гани и тамо је потписао разне споразуме, који се углавном своде на списак лепих жеља (у дипломатском речнику то се зове Меморандум о разумевању), али то је сада мање битно.
Домаћинима из Гане се допала могућност да Србија отвори врата и за њихове раднике, јер Београд наводно ове године планира да изда 100.000 радних дозвола за странце. Један део тих дозвола би евентуално добили и радници из Гане. Ђурић је рекао да се у највећој мери ради о сезонским пословима у пољопривреди.
Е, али онда је кренула лажна грудва да се увећава. Ако се не варам, први ју је бацио портал Serbian Times, који води српска дијаспора у САД. Они су малициозно у наслову („Има посла ко хоће да ради…“) написали да ће читавих 100.000 радника из Гане доћи у Србију.
Тек много ниже у тексту стоји „детаљ“ да се број односи на све стране раднике, а не само оне из Гане. Ту је кренула хистерија на Иксу (X) иако су поједини српски медији, позивајући се на медије у Гани, пренели вест како треба. Али то као да више никога није занимало.
Зашто је ова епизода важна? Зато што нам поново показује колико је важно застати, замислити се и поставити себи нека разумна питања када конзумирамо „сензационалне“ вести.
– Ко је извор ове вести?
– Шта знамо о том извору?
– Шта кажу други извори, посебно они којима иначе верујемо?
– Да ли нам заиста звучи реално да ће доћи 100.000 радника из неке тамо Гане (или Норвешке, свеједно)?
– Шта ће ти људи у Србији да раде?
– Колико ће да остану? Итд, итд.
Ова епизода има још једну забрињавајућу димензију – расизам. У коментарима на које сам наишао тих дана прича се о доласку „црнчуга“ који ће „да нам јебу жене“, донесу „болештине“ и који „проверено имају нижи IQ од нас“.
Ово је само део богате ризнице овде понуђених гадости. Негде је расизам изражен тиме да су Африканци „једноставно“ другачије боје коже и да не могу да се уклопе у наше друштво, а негде прикривен бригом за домаћу радну снагу.
Е сад, о економским последицама увоза стране радне снаге можемо да дискутујемо, али мислим да би најбоље било да се пре тога да простор у медијима онима који ту тематику проучавају, а није да их у Србији и ван ње нема.
Разлика између наслова и изјаве
Тих дана наишао сам на још једну занимљиву илустрацију значаја медијске писмености. Неко је ископао интервју који је лидер Покрета слободних грађана Павле Грбовић пре три године дао недељнику Време. Наслов „Нећемо против Вучића ако крене ка Западу, али ни радити с њим“ неки су протумачили као издају, јер ово, ваљда, виде као подршку Александру Вучићу.
Међутим, та „подршка“ је заправо резултат лоше уредничке одлуке у Времену. Наслове, посебно оне који иду на насловну страну, требало би да пише уредник, али не знам да ли је тако и у Времену. Оно што је Грбовић у интервјуу рекао о Вучићу било је:
„Уколико он заиста крене ка Западу, то би било вероватно најбоље наслеђе његове политике и то би значило да је кренуо у правцу који ПСГ заступа. Ми не бисмо били против тога, али не бисмо могли ни заједно да радимо јер би то значило конфирмацију и легитимисање њихове унутрашње политике која је нанела толико зла Србији.“
Сложићете се, разлике између ове изјаве и наслова нису мале. Да ли је у питању била само безазлена грешка или мањак знања, не знам и није битно. Важно је да сви знамо да би уредници морали у наслове да стављају прецизне речи које су њихови гости изговорили, а не да их интерпретирају како се њима свиђа. Тако ће бити сигурни да нема забуне.
Неко је на мрежама питао и зашто Грбовић није реаговао и зашто је допустио такав наслов. И ту је важно да знамо да ниједне новине које држе до себе и професионалног новинарства неће НИКАДА својим гостима дати текст и наслов на ауторизацију. Чак ни када је гост замољен или ангажован да напише колумну (оно што се у Србији нелогично назива „ауторски текст“). Обрада текста је посао уредника.
Зато, следећи пут када наиђемо на „чудан“ наслов, немојмо одмах оптуживати саговорника, него хајде да се потрудимо да мало загребемо и видимо заиста шта је ко рекао. Није тешко и не захтева више од пар минута уложеног времена. А исплати се вишеструко.
Такође, ако не желимо да будемо жртве превара или clickbait-а – морамо да се потрудимо више и уложимо труд – који није велики – у проверавање оваквих вести. Тек тада ћемо бити бољи од оних „крезубих“ којима се смејемо.
* Аутор је новинар и професор новинарства на Универзитету Напиер у Единбургу
Коментари (0)
Остави коментарНема коментара.