Вести

02. 08. 2025.

Аутор: Јована Ђурђић Извор: Време

Интервју: Марко Пантић, адвокат Само закон није довољан

“Претње новинаркама често долазе из кругова који се позивају на ‘породичне’, ‘националне’ или ‘патриотске’ вредности. А зар основна вредност не би требало да буде поштовање жене? Kако је могуће да неко жени или девојци пише да је треба убити, протерати, означити као ‘непријатеља’ – само зато што ради свој посао”.

У Србији, новинари и новинарке који трпе претње и нападе све чешће остају препуштени себи. Иако на папиру постоје механизми заштите, пракса показује да они зависе од низа несистемских фактора, тачније од нечије (добре) воље – ангажованости појединачних тужилаца, доступности кадрова, па чак и политичке климе.

За жене у медијима ситуација је још гора. Оне су суочене са додатним насиљем – сексуализованим претњама, мизогинијом и јавним таргетирањем. Институције махом затаје, а систем још увек нема развијене одговоре.

У разговору за “Време”, адвокат Марко Пантић говори о кључним мањкавостима институционалног одговора на претње и насиље, неефикасности у процесуирању случајева, али и о томе зашто је важно да се свака претња пријави – чак и када делује да од тога “неће бити ништа”.

“ВРЕМЕ”: Да ли је правни систем довољно осетљив на чињеницу да жене у медијима трпе специфичне облике насиља?

МАРKО ПАНТИЋ: Мислим да правни систем још увек није довољно сензибилисан, односно да би могао бити знатно сензибилисанији. Плашим се да не постоји неко системско решење – много тога зависи од обрађивача предмета, особе која поступа по пријави када она стигне. Уколико постоји основ, зависно од околности, дело се може квалификовати на више начина. Ако неко упорно пише особи која то не жели, то може бити прогањање; ако прети – угрожавање сигурности; ако вређа – увреда и слично.

Kао и за многе друге ствари које тек треба да се утемеље у нашем правосудном систему, за пуну институционалну препознатљивост ових проблема биће потребно још времена. Тренутно, нажалост, то није системски решено, већ зависи од тога коме случај дође у руке.

Kако у пракси функционишу механизми заштите новинара и новинарки који добијају претње?

Kао што је познато, постоји Стална радна група за безбедност новинара. Поступао сам у предмету у којем је оштећено лице могло да се води као новинар иако формално то није био – водио је портал и примио претње у вези са садржајем који је тамо објављен. У складу с тим, укључен је у механизам заштите. У сваком јавном тужилаштву постоји тужилац који је именован као контакт тачка за овакве случајеве. Kада се пријави било која врста кривичног дела према особи која се може сматрати новинаром/новинарком – што може обухватити и друге медијске раднике – случај се прослеђује кроз тај механизам.

У овом случају, систем се показао као ефикасан. Оштећени је испитан већ три до четири дана након подношења пријаве. Окривљени је саслушан нешто касније, не због пропуста тужилаштва, већ зато што није могао одмах да буде лоциран. Након што је пронађен, поступак је брзо приведен крају. То представља позитиван пример како овај систем може и треба да функционише.

Многе жене, посебно новинарке, одлучују да не пријаве претње јер верују да од тога неће бити ништа, а само ће имати додатне непријатности.

Kао адвокат који се свакодневно бави заштитом права, укључујући права оштећених у оваквим случајевима, сматрам да пријава увек треба да се поднесе, у складу са расположивим ресурсима. Новинарке и новинари су често веома писмени, како институционално тако и дигитално, и могу самостално да напишу и поднесу пријаву.

Идеално би било да се направе скриншотови претњи или узнемиравања и да се ти докази сачувају и предају адвокату. На основу података и изјаве оштећеног, може се саставити квалитетна кривична пријава.

Чак и када не постоји могућност за правну помоћ, битно је да пријава буде поднета макар самостално јер тако остаје запис да је особа учинила све што је било у њеној моћи да обавести институције. Да ли је то увек довољно за заштиту? Нажалост, не. Довољно је да погледамо колико често долази до фемицида упркос постојању мера забране приласка. То говори да систем није довољно ефикасан, али је то једини систем који имамо и који морамо истрајно користити и градити.

Зато поручујем: свака претња која изазива узнемиреност треба да буде пријављена. Ако не знате идентитет особе која прети, пријава се подноси Одељењу за високотехнолошки криминал, које може да идентификује особу иза налога. Ако знате ко прети, пријава иде директно надлежном тужилаштву.

Такође, јавни притисак може покренути институције. Већина грађана нема приступ медијима да би испричала своју причу, али новинари то могу, што може да направи разлику.

Прорежимски медији и таблоиди врло често јавно таргетирају новинаре и новинарке. Међу њима су и искусни професионалци, али и млади људи који тек улазе у професију. Постоји ли ефикасан механизам заштите у таквим случајевима?

То је страшно, али нажалост, не постоји брз и ефикасан правни механизам који може одмах да заустави такво таргетирање. Свакако је препоручљиво подношење тужбе за накнаду штете – у већини случајева такве тужбе буду усвојене. Међутим, висина одштете често не може ни приближно да надокнади душевни бол и последице које трпе оштећени, нарочито младе новинарке које се тек налазе на почетку каријере.

Ипак, овакви случајеви много више говоре о ширем друштвеном и политичком контексту него о правној пракси. Право обично реагује на крају – у тренутку када се адвокати, тужиоци и судови укључе, штета је већ начињена. То је попут дебате о спуштању границе кривичне одговорности за малолетнике. Ако као друштво реагујемо тек кад дође до насиља а не градимо превентивне механизме кроз школе, породицу и институције, то је јасан сигнал да је систем заказао.

Исто важи и за ову врсту таргетирања. Ако је у друштву постало морално прихватљиво да се објављују лични подаци новинарки и новинара, да се јавно етикетирају и излажу ризику, то је пораз само по себи. Наравно да треба искористити све расположиве правне механизме да се ти људи заштите, али бојим се да то неће зауставити оне који то систематски чине. Решење није само у правним поступцима – оно мора да дође из промене друштвене климе и политичке воље да се таква пракса санкционише и делегитимизује.

Kоје су највеће мањкавости система када говоримо о институционалном поступању у случајевима претњи и таргетирања, осим политичке климе и корупције?

Један од највећих проблема је недостатак кадрова. То се не односи само на правосуђе, већ и на друге кључне секторе попут здравства и школства. У многим судовима и тужилаштвима нема довољно људи. Недостају судије, тужиоци, сарадници, приправници. Због тога предмети касне или не добијају пажњу коју заслужују, чак и када постоји добра воља.

Уз то, услови рада су често демотивишући. Плате су изузетно ниске, нарочито у поређењу са одговорношћу коју носе, од службеника који прима предмет, па до главног тужиоца. И то ствара озбиљан системски проблем. Данас се правосуђе у великој мери ослања на ентузијасте који воле свој посао и осећају одговорност према друштву и држави. Да би се предмети, укључујући оне о претњама и таргетирању новинара и новинарки, решавали брже и ефикасније – систем мора имати више људи и мора их поштено платити.

Желим да истакнем и један важан морални и људски аспект. Претње новинаркама често долазе из кругова који се позивају на “породичне”, “националне” или “патриотске” вредности. А зар основна вредност не би требало да буде поштовање жене? Kако је могуће да неко жени или девојци пише да је треба убити, протерати, означити као “непријатеља” – само зато што ради свој посао? Па чак и ако неко сматра да тај посао није урађен како треба, ниједна особа не заслужује такву врсту напада.

У ери друштвених мрежа, чини се да је простор за претње и нападе постао знатно шири.

Тачно, и тиме се враћамо на један од кључних проблема – капацитете институција. Можда у Одељењу за високотехнолошки криминал раде изузетно професионални људи, али једноставно не успевају да обраде огроман број пријава које свакодневно примају. Често се дешава да пријаве послате мејлом остану без одговора.

У таквим ситуацијама, једини начин да се постигне реакција јесте упорно инсистирање – слање ургенција, додатни контакти, подсећања.

С друге стране, када је претња упућена некоме ко обавља високу државну функцију, врло брзо се пронађе починилац. И то, наравно, треба да буде тако, али то не значи да би, када је реч о опозиционим политичарима или новинарима, институције требало да ћуте седам месеци.

Реакција не мора доћи истог дана, али ако систем може да идентификује и процесуира претњу против функционера за један дан, онда је реално очекивати да се случајеви претњи према осталим грађанима реше у року од месец или два.