Вести
02. 07. 2013.
Инстант пискарала и медији
"Свет је пун брига, и велики народи имају да мисле о целој земљиној површини. Морамо сами правити често велике напоре да их заинтересујемо. Особито вреди обавестити просвећену журналистику западне и средње Европе, нарочито западне Европе, која је од највећег утицаја на акције својих земаља и интернационална питања. Истина, тај је свет имао често рђава искуства с Балканцима и није склон одмах веровати ни најбољима од њих. И зато кога истина не чува од неистина, нека га ово сачува.
Не треба мислити, као што се и код нас где што мисли, да је могућно подвалити. Наши противници ће такве подвале обелоданити.
Ја мислим на истински патриотизам, не на патриотске фразе, које се по навици и у свакој прилици изговарају, не на патриотско брбљање, не на патриотизам као ствар моде, напослетку не на патриотизам који је нешто засебно и одвојено од осталога живота појединих личности и народа... За свако право и за сваку акцију Србије треба страни свет задобити и расположити истином и што је могуће прецизнијим доказима“ Ово је, између осталог, написао Јован Цвијић пре 107 година у свом тексту под називом „О националном раду“. Нажалост, видимо да се, осим невиђених техничких могућности, у односу на оно време мало шта променило, а много тога је чак испод нивоа из времена Цвијића. Каква је медијска слика код нас данас, какво нам је новинарство уопште?
Код нас постоје две врсте медија - тзв. патриотски, и то у онај примитивној варијанти, а други је таблоидни, простачки и тотално акултурни. Она трећа врста, за коју би сви пристојни људи желели да је преовлађујућа, дакле компетентни, аналитички, пристојни, непристрасни, истраживачки и од свега осим истине независни, ретка су појава. Истини за вољу, треба бити коректан, па рећи да таблоиди веома често укажу, па чак и иницирају да се државни органи позабаве криминалом и свиме оним што би требало да нам понуди озбиљно истраживачко новинарство.
Шта је патриотско новинарство у Цвијићевом смислу? Па ништа друго него оно које одликује објективност, истинитост, правовременост, аналитичност, непристрасност и независност уместо субјективности, полуистина и манипулација у тежњи за сензационализмом и тиражом, накнадних паметовања, површности, удворништва и примитивизма. Ево неколико примера. Недавно је у једном месту у Србији спречено да прође војни вучни воз са тенком. Спречили су то грађани, Срби, уз образложење да ће им оштетити асфалт. Замислимо сад да се тај исти догађај одиграо у Новом Пазару или Сенти и да су ти грађани били Муслимани, односно Мађари. То би било на свим насловним странама и на друштвеним патриотским мрежама са несумњивом конотацијом да је то „удар на државу и српски народ и још један доказ сепаратизма и шовинизма...“.
Слично је и када се догоди инцидент на Косову, па ако је нападнути Србин, одмах се без доказа сугерише да је то урадио Албанац, те да је то још један доказ притиска на Србе. Ако се накнадно утврди да нема етничке позадине, ретко се или уопште не објави деманти (да не буде забуне - исто то се дешава и код албанских, босанских и хрватских медија). Намеће се питање с којим правом су и зашто новинари у функцији распиривања мржње, где је кодекс, где су им савест и морални обзири, те докле ће бити у служби примитивних балканских политичара и верских заједница?
Утисак је да је све мање новинара и медијских посленика који су задржали компетентност, принципијелност, етичност и објективност, а да се већина приклонила и ставила у удворничку службу странака, које их додуше и награђују министарским, амбасадорским и другим високим позицијама у државној служби или јавним предузећима, па и местима главних уредника. Посебно забрињава то што је мало младих новинара који пружају неку наду и које није захватила епидемија каријеризма и благодети либералног капитализма да се за што краће време узме што више лове. Такви су најчешће инстант пискарала, полуписмени, арогантни, нападни и театрални. Да не говоримо о манирима, стајлингу, фонду речи, дикцији, писмености... Али су зато, нарочито младе даме, обучени као да су дошли из ноћног клуба или из ријалити програма.
Спортско новинарство је посебна прича, чак и када је у питању елементарна пристојност. За њих су спортски сусрети ратови у којима противника треба згазити, понизити и увредити, а своје обожавати, и то не као спортисте, већ као „Србе и Српкиње“ Овом приликом не коментаришем електронске медије и друштвене мреже, али бих се осврнуо на праксу која се усталила, а то су тзв. експерти и аналитичари међу којима има редовно познатих новинара, професора, бивших амбасадора и људи из НВО. Има ту оних чија је компетентност видљива и неспорна, али су све бројнији „мудраци-свезналице“ или експерти општих послова, који без устезања коментаришу све могуће, почев од гинекологије па до глобалне безбедности, а да при томе ништа не кажу. Заједничко им је да се обавезно додворавају одређеним странкама, а неретко, када осете да би им то могло користити, напречац мењају страну. Они су истовремено и левичари и десничари и интернационалисти и националисти и поштоваоци партизана и четника, републике и монархије, либералног и државног капитализма, и ЕУ и Русије и војне неутралности и чланства у НАТО, све по принципу „изволите све што желите да чујете“.
„Најмудрији“ и најчешће присутан у последњих годину дана даде и изјаву да је „једино јасно да ништа није јасно“ и тако је објаснио народу како је мудро проценио ствари.
Иако новинари живе у оваквом друштву и не може се очекивати да га сами и промене, могли би и морали да имају далеко оштрији и критичкији однос према онима који су изабрани и плаћени да уреде и воде државу.
Аутор је члан Форума за међународне односе
Коментари (0)
Остави коментарНема коментара.