Вести

31. 07. 2025.

Аутор: Јелена Л. Петковић Извор: Цензоловка

Гашење Ал Џазире у доба гушења квалитетног новинарства

У поноћ ће бити угашен сигнал Ал Џазире Балканс, телевизије која је током скоро 14 година рада била важан и поуздан извор информација у региону, у ком квалитетни медији један по један нестају, док одговорни новинари све теже налазе посао. За запослене у Ал Џазири ово је био екстреман шок: то није био само посао који воле, већ и кућа коју осећају као своју. За Цензоловку говоре Јелена Милутиновић и Далија Хасанбеговић Конаковић

Вест да је угашена Ал Џазира Балканс, део међународне телевизијске мреже са седиштем у Сарајеву, саопштена је 12. јула. Била је шок за све који су тамо запослени и њихове породице, а непријатно је изненадило и оне који држе до квалитетног информисања.

Пошто је пре тога купила локалну сарајевску НТВ Студио 99, Ал Џазира Балканс почела је са емитовањем као прва регионална ТВ 11. новембра 2011. Преко сателита и кабловских мрежа покрила је простор бивше Југославије и постала редак светионик у регионалном информативном мраку. А онда је, нагло, изненадивши све, па и оне који тамо раде, објавила престанак рада и оставила 250 радника без посла.

Вечерас, 31. јула у поноћ, гаси се сигнал и престаје да се емитује раније снимљени програм. Запосленима уговори истичу крајем августа, а са 1. септембром гаси се фирма.

Јелена Милутиновић из дописништва у Београду и Далија Хасанбеговић Конаковић из централе у Сарајеву јесу међу новинарима који остају без посла.

Оне за Цензоловку кажу да су новинари Ал Џазире навикли да раде по највишим професионалним стандардима, да су поносне на досадашњи рад, али управо високи критеријуми које су имале у послу отежава одговор на питање – куда даље у време када је све мање квалитетних медија и када многи новинари остају без посла?

Ипак, треба славити

„Био је то један од најтежих тренутака у мом професионалном животу. Иако смо знали да је то крај, нитко нас није припремио како то заправо изгледа – ни емоционално, ни новинарски – како 250 живота који су постали породица, скоро 5.000 радних дана и на стотине успјешних специјалних програма и емисија одјавити у неколико смислених реченица. А да све буде достојанствено, поносно и професионално, пошто, без обзира на епилог, наше постојање треба славити. Показали смо шта је слободно и одговорно новинарство, доказали смо да на овом нашем веселом Балкану постоје милиони људи који цијене чисту провјерену информацију без придјева, шпекулација и наших вриједносних судова, који не желе политичке активисте маскиране као новинаре, него желе редакције које поштују и своју професију и своју публику. Бити глас који саопштава да је једној епохи дошао крај – то нерадо носим са собом заувијек”, каже Далија Хасанбеговић Конаковић, до скора заштитно лице, презентер вести Ал Џазире Балканс.

Сасвим случајно, додаје, по ротацији направљеној месец раније, „у време блаженог незнања да ће љетни годишњи 2025. имати сасвим другу форму и значење од досадашњих”, њена одјава, „Хвала вам на скоро 14 година повјерења”, остаће забележена у историји телевизије.

„Директор вести Шемсудин Скејић сликовито је рекао: Као да је умрло људско биће. Истина је да се сви запослени управо тако осећају. Ал Џазира Балканс није била само фирма у којој радите, већ једна топла, удобна кућа коју су чинили дивни људи из целог региона. Приоритет је одувек била добра, пријатељска и подржавајућа комуникација — и сви смо се осећали као део велике и складне породице. Зато је туга због гашења Ал Џазире вишеслојна”, прича за Цензоловку Јелена Милутиновић, 13 година репортерка, презентерка вести и ауторка неколико  документарних емисија.

„Нестала је телевизија која је повезивала гледаоце широм Балкана. Угашен је медиј чији је циљ био да објективно и без сензационализма преноси важне вести из света и региона, али и да глас добију они потлачени и ‘невидљиви’. Трудили смо се да доносимо различите приче и, пре свега, тачне информације. Зато ми је посебно драго када чујем да су многи наш програм доживљавали као поуздан извор информација. У вестима Ал Џазире Балканс могли сте на једном месту пронаћи преглед свих кључних светских и регионалних дешавања, увек уз квалитетне анализе стручњака. Гашењем АЈБ, регион је, верујем, остао без једног важног прозора у свет — прозора кроз који се неговала размена мишљења, у духу слободног и одговорног новинарства”, каже Милутиновић.

Гашење без најаве

Далија: Правило које дјелује окрутно, а у суштини је у функцији заштите квалитета садржаја јесте да живи програм престаје истог тренутка када се сазна за гашење. Нико не би могао на једнако високом нивоу радити знајући да су нам дани одбројани. Дакле, након што је Управа у Дохи донијела коначну, изненадну, одлуку, план нашег менаџмента је био да сазнамо сви мало прије посљедњих вијести и да смо након тога 45 дана у плаћеном отказом року. Ипак, један колега је грешком сазнао раније, изјадао се „пријатељу”, а пријатељ потрчао да јави јахачу кликова и сензација и тако смо сви сазнали од непријатеља куће који је ликовао. Такав начин је био као ударац у плексус, али са протоком времена и та неколегијалност и неетичност само потврђује колико је вриједило бити дио Ал Џазире Балканс и водити рачуна о свакој ријечи коју смо јавно изговарали. Иначе, нити је било индиција нити је ико могао наслутити да ће епилог бити потпуно гашење једне од најрелевантнијих редакција у региону.

Јелена: Наравно, одувек смо били свесни да би таква одлука једног дана могла бити донета, јер се медијско тржиште мења и гашење телевизијских мрежа више није реткост. Ал Џазира је своје огранке у Америци и Турској одавно затворила. То „једног дана“ стигло је за Ал Џазиру Балканс овог јула — после 14 година труда да будемо пример професионалног извештавања у нашем региону. За гашење смо сазнали два дана пре последњег емитовања Вести. Наш менаџмент каже да су и они дефинитивну одлуку Управног одбора из Дохе добили почетком јула — дакле, не много пре него што су је пренели нама.

Психолошки и егзистенцијално је тешко, али смо ослонац једни другима

Како се новинари носе са том ситуацијом?

Далија: У оваквим тренуцима ослонац смо постали једни другима. Били смо блиски, а све нас је ово додатно зближило. Ми смо заиста једна врло посебна екипа од 250 људи из цијеле регије који су искрено уживали радећи заједно, без било каквих закулисних радњи или других контрапродуктивних динамика које бисте очекивали у тако великом колективу. Ми смо породица. Сви за једног, један за све свих ових 14 година и због тога нам је још теже сада. Имамо и невјероватну подршку наших гледатеља, нисмо можда ни били свјесни какав одјек имамо, јављају се људи из различитих демографских група и тачно пишу шта ће им у нашем програму недостајати највише. Имамо и подршку од колега из цијеле регије, као и из европских и међународних новинарских удружења. Људи су свјесни да овдје није угашен само један медиј – већ важан глас професионализма. Психолошки и егзистенцијално је тешко, али нас држи међусобна солидарност и свијест да смо радили посао часно и како треба.

Јелена: Мислим да се из објава на друштвеним мрежама и из изјава у медијима јасно види колико су сви запослени дубоко потресени затварањем Ал џазире Балканс, али и колико смо поносни на све што смо остварили. Природа телевизијског посла је таква да вас свакодневни рад на терену и снимањима води кроз најразличитије ситуације и догађаје — често сте сведоци људских трагедија и судбина које вас обликују и мењају. Зато је кључно да са људима са којима радите имате разумевање и међусобно поверење. Ал Џазиру Балканс чинили су људи из целог региона који су се искрено волели, поштовали и подржавали. Управо та повезаност данас свима представља снажан ослонац за будуће подухвате — и пословне и животне. Подршка стиже и од колега из многих других редакција, где год да кренем широм региона, данас имам пријатеље и добре људе, готово у сваком месту постоји неко с ким могу на кафу. Људи су увек оно највредније што се понесе из сваког искуства.

Новинари на улици: Ал Џазира је сваки дан извештавала са протеста у Србији

Ал Џазира је један од ретких медија који су извештавали непрестано са грађанских и студентских протеста. Чини се као да је неко искључио важно светло на реалност у Србији. Колико је гашење Ал Џазире утицало на информисаност људи у региону о протестима у Београду?

Далија: Тај опис је врло тачан – искључено је једно важно свјетло. Ми смо пратили протесте из дана у дан, не из студија, већ с улице – директно, са људима. Наши новинари нису учествовали у протестима, него су извјештавали о њима. Протесте нисмо пратили јер смо за или против некога, него јер су масовни протести вијест, глас народа који је изашао на улицу јер га нигдје друго нису чули, а ми смо увијек били глас оних чији се глас не чује или чији глас покушавају утишати. Вјерујем са је гашење Ал џазире оставило празнину и у извјештавању у Србији, али и у регионалном извјештавању о ситуацији у Србији. Ефекте те празнине ћемо тек да видимо.

Јелена: Новинари у Србији су у последње две године углавном – на улици. Док већина грађана бира на које ће протесте отићи, а када ће се мало одморити и посветити неким другим темама и дешавањима, новинари немају ту привилегију. Морају да прате сва важна окупљања, а то подразумева да сте у сваком тренутку спремни за изненадну акцију, блокаду, одлазак у друге градове и извештавање до касно у ноћ. Континуирано смо пратили студентске али и све друге протесте  – оне који су уследили после Рибникара или еколошке. Нисмо занемаривали ни протесте у мањим местима и на то сам посебно поносна. Обишли смо већину градова и варошица у Србији и извештавали редовно о проблемима који муче грађане.

Највиши етички стандарди 

Како новинари који су навикли на високе стандарде да нађу посао данас, када су медији који држе до квалитета под огромним притисцима и све их је мање?

Јелена: За 13 година рада на Ал Џазири Балканс никада ми се није догодило да прича коју сматрам важном не буде одобрена. Имали смо потпуну слободу да се бавимо темама за које верујемо да заслужују пажњу, а за све то време никада нисам добила сугестију уредника или надређених коју бих доживела као притисак, нити сам икада осетила да постоји скривени интерес или форсирање било чије стране. Ал џазира послује по врло стриктним уређивачким стандардима — документ који их садржи има 130 штампаних страница и у њему су до детаља дефинисана бројна правила и смернице за одговорно и професионално новинарство. Била сам јако срећна што имам прилику да радим у редакцији са тако високим професионалним критеријумима. То је вредност коју сада свако од нас носи даље — у следеће редакције, пројекте и тимове. Нажалост, у данашњем медијском амбијенту у којем се професионални медији гасе, све је теже пронаћи простор за новинарство којем су истина и одговорност на првом месту. Зато је искуство са Ал џазиром још драгоценије.

Далија: То је кључно питање данас. Новинари који су на Ал Џазири радили према највишим професионалним стандардима, поштујући врло ригорозан етички кодекс, сада су суочени с тржиштем које често вреднује брзину и кликове више него истину и контекст. Многи медији који држе до квалитета су под политичким и економским притисцима. Ипак, вјерујем да квалитет кад-тад нађе свој простор – макар кроз нове формате, независне платформе и регионалне сарадње. Надам се ћемо ми алџазировци, сада расути по регији, имати позитиван и видљив ефекат на подизању новинарских стандарда.

Изборили смо простор за важне приче

На шта су најпоносније?

Јелена: На то што сам била део једне здраве регионалне медијске приче и што сам барем мало учинила видљивијим проблеме неких обичних људи. Остаће ми у сећању сви људи које сам снимала, сва путовања, сви трагични и срећни догађаји којима смо сведочили, јер када радиш у дописништву, сваки радни дан ти је другачији – у понедељак нпр. пратиш посету кинеског председника Србији, у уторак си усред пожара или поплаве у неком селу, а у среду се нађеш у шуми са холандским туристима где чекаш да се појави медвед и направиш репортажу о посматрању медведа, новој туристичкој атракцији. То је занимљив посао који доноси пуно разноврсних искустава, а оно што остаје заувек је пријатељство са колегама из редакције.

Далија: Најпоноснија сам на то што смо успијевали да се изборимо за простор за важне приче: ширење истине о геноциду у Сребреници, деценијској борби Палестинаца, актуелном геноциду у Гази и разарањима на окупираној Западној обали, о стању људских права широм свијета на примјерима потлачених, причама о системској корупцији и борби за истину. Трудили смо се увијек и у свему бити глас оних чији се глас не чује и бескомпромисно извјештавали о злочинима који се покушавају сакрити. У мом раду остаје и серија високопрофилних интервјуа са најпознатијим свјетским глумцима, композиторима, премијерима, државницима, сати и сати ванредних програма, те стотине дијалошких емисија.

Живот пре и после Ал џазире

Јелена: Рад у Ал џазири Балканс научио ме је да је могуће бавити се новинарством онако како су нас учили на факултету — објективно, непристрасно и у складу са највишим етичким стандардима. Нажалост, таквих медија је све мање. Било би важно и лепо да сви новинари који су ове године остали без посла — а њих је, нажалост, превише у Србији и региону — имају прилику да наставе да раде свој посао, али нисам сигурна колико је то реално. Западни Балкан остаје без независних медија. Гашење АЈБ-а, прекид емитовања Voice of America од марта, борба Радија Слободна Европа за опстанак, као и неизвесност у медијима Унитед групе, јасно говоре о тренду. Ипак мислим да се од новинарства не сме одустати, кроз нове дигиталне формате или на неки други начин, а где и како – о томе ћу тек размишљати.

Далија: Живот се дијели на прије и послије Ал џазире. Све најбоље и најважније и професионално и приватно ми се десило у ових мојих 14 година и 4 мјесеца на Ал џазири Балканс. Имала сам прилично респектабилно међународно радно искуство прије, али ово је било мјесто гдје су се баш све коцкице сложиле. Изузетно стресан и одговоран посао на који смо без изузетка сви долазили насмијани и излазили насмијани чак кад су неке смјене неплански трајале и по 16 сати. Обје трудноће до скоро седмог мјесеца сам успјешно скривала и радила, скривала јер нисам жељела никакве поштеде ни специјалан третман због трудноће. Моја дјеца су у стомаку са мном одрадила десетак ванредних програма. Знам да људи желе да чују да ми осјећамо бијес због гашења, али ми смо сви захвални на сваком дану, била је част и привилегија бити дио Ал Џазире Балканс и уопште нема простора за било какве негативне емоције. Остаје само чежња и мало туге јер некада нисмо ни знали довољно цијенити то што смо имали.

Куда и како даље, то је тек ребус који треба ријешити.

У Ал Џазиру сам стигла пре столица

“Тачно је 15 година од када сам први пут крајем јула 2010. чула да се отвара Ал џазира Балканс. Некад у децембру 2010. је почео избор кандидата, за нас прве је био врло захтјеван и ригорозан, био је то детаљан испит из новинарства, геополитике и међународних односа. Била сам међу прво троје примљених, стигла сам прије столица, како то често кажем.

Иако нисам имала до тада искуства у вођењу живог информативног програма, људи из Дохе који су вршили селекцију су инсистирати да будем неwс пресентер, јер су моја међународна искуства била профил такозваног лица Ал Џазире.

Прихватила сам, наравно, јер је то била огромна част. И одговорност коју сам озбиљно схватила и стално се усавршавала, учила и задавала себи нове професионалне циљеве. Градила сам и себе и Ал Џазиру Балканс, са осталим колегама, наравно, од темеља. Та искуства су ме обликовала у најбољу верзију мене, и као новинарке и као особе. И на томе ћу заувијек бити бескрајно захвална”, каже Далија Хасанбеговић Конаковић.