Вести
24. 07. 2025.
Интервју: проф. Александра Крстић
Угрожене, нападане, премало плаћене
“Многе новинарке су престале да пријављују нападе и претње јер су схватиле да институције не раде свој посао. Тај процес не подразумева само вишемесечно чекање, већ и поновно суочавање са онима који су их вређали, нападали, претили им… У земљи у којој су новинари убијани, а случајеви никад разрешени, у којој се прети и најутицајнијим новинарима, природно је да моје студенткиње и студенти у слушаоници питају: ‘Хоће ли се то десити и мени?’”
Иако жене чине већину у новинарској професији у Србији, ретко долазе до руководећих позиција. Положај новинарки посебно је тежак у локалним срединама, где редакције раде са малим буџетима и без системске подршке.
О изазовима с којима се новинарке суочавају и томе шта би систем морао да уради како би их више заштитио и оснажио, разговарамо са Александром Крстић, професорком на Катедри за новинарство Факултета политичких наука у Београду.
“ВРЕМЕ”: У Србији има више новинарки него новинара, али су руководеће функције у највећој мери резервисане за мушкарце. Зашто?
АЛЕКСАНДРА КРСТИЋ: Одувек је постојало веће интересовање жена за новинарство, што видимо и на Факултету политичких наука, на студијама новинарства, где се традиционално много више студенткиња уписује у односу на мушке студенте. Међутим, током професионалног развоја, веома мали број њих долази до руководећих позиција. У већини редакција и даље доминирају мушкарци – као уредници, директори, менаџери.
Ако погледамо и друге земље региона, ситуација је готово идентична. Чак и када мушкарци и жене раде исти посао – као репортери, новинари – често постоји разлика у платама, а та разлика постаје још драстичнија када је реч о управљачким позицијама.
У Србији постоји парадоксална ситуација – жене су масовно присутне у свим сегментима медијског рада, али када говоримо о челним позицијама, посебно у великим редакцијама, врло ретко ћете видети жену на месту главне и одговорне уреднице или директорке. Постоји тек неколико изузетака.
Суштински проблем је што су жене у нашем друштву ретко перципиране као руководитељке, као особе које могу да воде велике структуре у оквиру медијског система. Одрасли смо и даље живимо у дубоко традиционалном и патријархалном окружењу, у којем се поверење за такве позиције далеко чешће даје мушкарцима.
Има ли ипак неког помака?
Да, у последњих неколико година ситуација се делимично мења. У ПР и маркетиншким агенцијама, као и у великим комуникацијским фирмама, све је више жена на руководећим позицијама. То вероватно има везе са корпоративним структурама и утицајем глобалних трендова.
Такође, на локалном нивоу, познајем бројне сјајне жене које воде мале редакције као главне и одговорне уреднице. Али оне раде у врло тешким условима – често су саме у редакцији и обављају све послове: извештавање, фотографисање, писање пројеката, тражење средстава. Локални независни и професионални медији боре се за опстанак у финансијски неодрживим условима. Због тога желим посебно да истакнем питање безбедности новинарки.
На основу истраживања које сам спровела са БИРН-ом и НУНС-ом пре две године, закључује се да су многе новинарке – укључујући истакнуте истраживачке новинарке и жене на руководећим позицијама – принуђене да размишљају о повлачењу из професије управо због угрожене безбедности, и физичке и дигиталне.
Новинарке су чешће мете напада од својих мушких колега, посебно оних на вишим позицијама. Изложене су онлајн насиљу, физичком нападу, праћењу и различитим облицима малтретирања.
Дакле, с једне стране, жене су недовољно заступљене на руководећим местима, а с друге – и када дођу до тих позиција – суочавају се с много озбиљнијим изазовима. Угрожена безбедност, притисци и свакодневне препреке знатно отежавају њихов професионални рад.
Поменули сте локалне медије. Управо је актуалан Верице Маринчић из ИнМедије, која је на удару услед СЛАПП тужбе.
Верица на нашој медијској сцени симболизује сваку жену која је успела да дође до одређене позиције у медију који воли и послу којим се професионално и са интегритетом бави, па је ово сигнал да жена која жели да досегне високу позицију у новинарству мора да буде свесна да ће цена коју ће платити бити висока. То укључује и суочавање с огромним СЛАПП тужбама, као и са константним притисцима из различитих структура власти, политичких и економских.
Ово што се дешава Верици видим као још један у низу покушаја да се локални независни медији потпуно деградирају. Ти медији могу да представљају снажан глас јавности и могу имати велики значај за локалне заједнице у којима делују и о којима и за које извештавају, а управо због тога што раде у интересу јавности, постају непожељни за оне који држе власт и моћ. И то је оно што Веричин случај јасно показује – он је, у ствари, опомена свим професионалцима који покушавају да информишу јавност у својим срединама, да ће – уколико се дотакну интересних сфера власти – проћи као она и као многи други медији који су већ прошли кроз сличан сценарио.
Не смемо да заборавимо ни истраживачке новинарке и жене које се налазе на челу истраживачких медија. Оне се суочавају са вишемилионским тужбама и озбиљним облицима прогањања, које правосуђе готово никада не процесуира. У Србији постоји велики број случајева који никада нису решени или су решени тако да женама није омогућено да наставе свој посао безбедно.
Наравно, то не значи да би требало да се повуку. Мени улива наду чињеница да сваке године школујемо нове генерације новинара и, посебно, новинарки. Верујем да ће управо оне, када изађу са Факултета политичких наука, заузети неке од руководећих позиција у медијима и да ће их обликовати на најпрофесионалнији могући начин.
Мислите ли ипак да све оно што се данас дешава новинаркама, посебно онима на руководећим позицијама, може обесхрабрити млађе колегинице?
То јесте извесно. Али чини ми се да их још више обесхрабрује нестабилна економска ситуација. Новинарске плате су и даље веома ниске – уз ретке изузетке – а новинарство је, уопштено гледано, професија која није плаћена онако како би требало. Па сада замислите младу жену која жели да се бави новинарством, прима минималну плату и уз то трпи све притиске које овај посао носи. Сасвим је природно да се пита: зашто бих остала у овом послу?
Ипак, из сваке генерације могу да издвојим десетак, двадесет студенткиња и студената који стварно желе да раде у медијима – и они одлазе у редакције, мењају их, доприносе и професионално и суштински. Други део одлази у ПР, маркетинг, невладин сектор, политику – и тамо граде свој пут ка утицајним позицијама које, осим моћи, носе и велику одговорност.
У том контексту, желим да поменем и важну промену у нашој академској заједници – први пут у историји Факултета политичких наука на месту декана је жена. То је велики корак у друштву у којем је и даље тешко бити жена – било у медијима, на универзитету или у другим сферама – а још теже ако желите нешто да мењате и да дате свој допринос.
Да ли већ постоје – па се недовољно примењују – или би требало да постоје бољи подстицаји или системске мере које би оснажиле жене?
Пре свега, институције морају да раде свој посао. Притом мислим на тужилаштво, на судове, на цео правосудни систем. Ако новинарка или новинар добију претњу, морају знати коме да се обрате и имати сигурност да ће неко заиста и да реагује. Не само у првих 48 сати, колико закон налаже тужилаштву, већ и после тога. Поступци не смеју да трају годину дана, па да се заврше без ефекта.
На основу истраживања које сам поменула, а које је обухватило новинарке из целе Србије, дошли смо до закључка да су многе од њих престале да пријављују нападе и претње јер су схватиле да институције не раде свој посао. Тај процес не подразумева само вишемесечно чекање, већ и поновно суочавање са онима који су их вређали, нападали, претили им. То је ретрауматизација. У земљи у којој су новинари убијани, а случајеви никад разрешени, у којој се прети и најутицајнијим новинарима, природно је да моје студенткиње и студенти у слушаоници питају: “Хоће ли се то десити и мени?” Морамо с њима разговарати о томе шта систем може да им понуди као заштиту.
Док говоримо о овоме, у последњих 48 сати догодила су се два фемицида. Ако је у Србији тако лако убити жену, напасти жену, замислите колико је лако напасти новинарку, која се налази на првој линији фронта. Неопходно је да постоји функционална институционална заштита, која шаље јасну поруку: новинарке и новинари не смеју бити мете.
Коментари (0)
Остави коментарНема коментара.