Вести

23. 07. 2025.

Аутор: Војислав Стојсављевић Извор: Данас

„Нормално је да новинара опсујеш, шутнеш или му отмеш телефон“: Како се медијски радници носе са нападима и притисцима?

Од тренутка када је у новембру 2024. дошло до пада надстрешнице у Новом Саду, која је покренула низ протеста и блокада широм Србије, забележен је и озбиљан пораст напада на новинаре и медије. Овај узнемирујући тренд траје до данас и показује све дубљу кризу безбедности за људе који се баве информисањем јавности.

Према евиденцији Удружења новинара Србије (УНС), у периоду од 5. новембра до почетка децембра прошле године, регистровано је чак 15 напада на новинарске екипе. Новинари су се суочавали с разним облицима насиља – од вређања и ометања до директних физичких напада, и то без адекватног одговора институција.

Тенденција раста напада наставила се и у 2025. години. УНС бележи да је у првих шест месеци ове године забележено укупно 100 инцидената у којима је угрожена безбедност новинара, што је 41 случај више у поређењу с истим периодом претходне године.

Међу њима је било 20 физичких напада, што је највиша цифра у последњих пет година.

Паралелно с тим, Независно удружење новинара Србије (НУНС) евидентирало је укупно 125 случајева напада и притисака на новинаре од почетка ове године.

Посебно забрињава чињеница да су се неки од тих напада одиграли пред очима полиције која није реаговала, док су у појединим ситуацијама управо полицијски службеници били актери насиља над новинарима током интервенција на протестима.

Овакви догађаји показују да чак ни институције које би требало да штите грађане, попут полиције, не гарантују сигурност новинарском кадру, напротив, у одређеним случајевима представљају додатни извор претње.

Уз то, УНС је забележио пет случајева када су новинари током 2025. године задржавани од стране полиције док су обављали свој посао на терену. Овакви потези институција јасно указују на додатне форме притиска усмерене ка сузбијању слободног извештавања.

Један од најозбиљнијих облика институционалног притиска јесте отворено таргетирање новинара и медијских кућа од стране појединих државних функционера, али и кроз пропагандне поруке у појединим медијима блиским власти.

Најдрастичнији пример догодио се када су новинари телевизија Н1 и Нова С означени као „терористи“. Оваква реторика доприноси стварању климе у којој су новинари виђени као непријатељи, а не као професионалци који раде у интересу јавности.

На ескалацију насиља реаговале су и међународне организације.

Европска федерација новинара (ЕФЈ) осудила је нападе у Србији већ почетком таласа протеста 2024. године. Репортери без граница (РСФ) алармирали су европску јавност на све лошији положај медија у земљи, док је представник ОЕБС-а за слободу медија Јан Брату изразио озбиљну забринутост због низа инцидената који су забележени последњих месеци.

Заједничка порука свих организација, домаћих и страних, може се сажети у јасном апелу, да је хитно потребно зауставити спиралу насиља према новинарима у Србији.

Учестали напади и константни притисци остављају дубоке последице, пре свега на психолошко стање медијских радника.

Многи од њих данас раде у атмосфери страха и несигурности, што их тера на опрез или повлачење.

Страх од напада некада директно утиче на професионални интегритет. Поједини новинари бирају да изоставе одређене информације, ублажавају извештаје или се повлаче са терена пре него што је посао завршен. Аутоцензура постаје механизам самоодбране.

У крајњој линији, све већи број новинара одлучује да напусти професију. Забележен је тренд повлачења из новинарства, како због ниских плата и несигурних услова, тако и због тога што је постало превише ризично.

У потрази за сигурнијим послом, многи се окрећу другим професијама, остављајући за собом занат који је кључан за очување демократије.

Какав утицај напади остављају на новинаре и како се са тим носе?

Главна и одговорна уредница Инсајдера Бранкица Станковић, која овакве притиске и нападе трпи већ деценијама, ставља фокус на институције.

„Све учесталији напади на новинаре и друге представнике медија аларм су, не само за осуду, већ и за солидарност и изношење јасних захтева надлежним институцијама, од полиције и правосуђа до оних чија је надлежност рад самих медија, да одговоре зашто не раде свој посао и ко ће због тога одговарати“, указује она за Данас.

Принцип некажњивости починилаца, према њеним речима, не сме бити дозвољен ни за оне који својим нечињењем насиље толеришу, а тиме и подстичу.

„Такво понашање је притисак на медије, али и горе од тога – механизам разарања државе и друштва. Поделе које кулминирају последњих девет месеци, тек су почетак, ако се са оваквом праксом хитно не прекине“, упозорава наша саговорница.

Станковић поручује да они на сваку претњу настављају још више да раде на причи због које неко мисли да има право да прети.

„У правно уређеној држави то не би било дозвољено никада, а ми нажалост живимо у анархији у којој свако ради шта хоће без икаквих санкција. Свака претња или напад на новинара требало би да подразумева адекватан одговор институција, а када тога нема, а често нема, онда је то шамар грађанима јер новинари постоје због јавности“, поручује она.

Новинар Данаса Војин Радовановић снимао је хапшење демонстранта током великог протеста у Београду на Видовдан, 28. јуна, када га је напао припадник полиције.

„Приликом извештавања са протеста, када је већ почела акција жандармерије и потискивање демонстраната, пришао сам да снимим како жандармерија у пуној опреми удара пендреком демонстаната који лежи на шинама, у Ресавској улици. У том тренутку прилазе ми двојица припадника полиције у цивилу који ми вичу ‘Гас, гас, гас'“, објашњава он.

Како додаје, у целој тој атмосфери није разумео да су то припадници жандармерије у цивилу, нити да им наређују да се удаље одатле.

„Оба припадника жандармерије крећу ка мени, гурају ме, један од њих ме хвата за руку у којој држим телефон. Како су почели да ме гурају, крећем да се удаљавам преко улице и утом ме један од њих, који ме је пре тога ухватио за руку, снажно шутнуо“, указује Радовановић.

Он наглашава да је све време имао жути новинарски прслук и акредитацију око врата.

„Имам осећај да када сам тој двојици у цивилу рекао да сам новинар, да је то пробудило још већи револт код њих, односно да им је стало да се не овековечи полицијска репресија коју су припадници жандармерије у том тренутку примењивали“, сматра Радовановић.

Како каже, свакако да овакве ситуације узнемирују.

„Новинар просто, као и сваки човек, осети неправду и понижење, али веће би понижење било да и следећи пут не инсистирам на томе да посао одрадим до краја професионално, па макар и уз репресију полиције“, поручује Радовановић.

Новинар из Новог Сада Жарко Богосављевић један је од оних који су последњих месеци доживели десетине напада.

Асоцијација независних електронских медија (АНЕМ) објавила је да је забележено више од 30 напада, претњи и вређања, од почетка протеста у новембру прошле године, на главног и одговорног уредника портала „Разглас њуз“.

Богосављевић за Данас каже да овај посао обавља већ 25 година и да је свашта доживео у каријери.

„Нападали су ме, вређали и слично, за мене нису страни ти напади на терену. Једна од последица свега је и да сам престао да пријављујем полицији такве ствари. Раније сам пријављвиао и те моје пријаве су одбациване и склањане и ништа од тога није било“, указује он.

Како додаје, навикао је да живи са тим, не утиче му пуно на рад, али свакако га забрињава.

„Кад дође неко па крене да ти прети, унесе ти се у лице, све то утиче на тебе. Ја онда гледам где могу да се склоним, да ли да прекинем снимање и шта да радим у таквој ситуацији. То ме није спречило у неком даљем раду, али сам често и прекидао снимање, померао се, гледао где се налази полиција, где је сигурније да стојим у том тренутку, да не бих био мета“, објашнајва Богосављевић.

Наш саговорник наводи да неке екипе, а посебно присталице Српске напредне стране (СНС), крену да га вређају чим га виде, јер га већ препознају.

„Зато гледам да не будем у првом плану ако не морам, држим дистанцу. Мало више у последње време обраћам пажњу на те ствари. Почео сам више да се крећем улицама које имају јавну расвету. Нисам параноичан, али почињеш да се бринеш да ли ће неко да ти излети из мрака зато што радиш свој посао, а некоме се то не допада“, упозорава он.

Богосављевић наглашава да дефинитно то све утиче на новинаре.

„Често изгледа као да извештавамо са ратишта у последње време, а не са улица Новог Сада“, сматра он.

У последње време, како каже, и са друге стране добијају критике.

„Људи кад те виде не знају ко си и онда мисле да си с друге стране и дошао да их снимаш, да би их после таргетирао. Па мораш да објашнајваш да си новинар. Постао је проблем извештавати и са једне и са друге стране, не воле људи да их снимаш и фотографишеш. Терен је постао опаснији него икад“, поручује Богосављевић.

Као још један проблем он наводи то да је постало нормално „да новинара опсујеш, да га гурнеш, шутнеш, да му отмеш телефон или избијеш из руке“.

„Једноставно, људи су свесни да неће одговарати за то, посебно ови који су на страни власти. Приметили су да могу слободно тако да се понашају према новинарима, тако да је практично ‘отворен лов на медије'“, упозорава он.

Полиција, према његовим речима, често не прави разлику између грађана и новинара.

„Ми смо њима мета која треба да се уклони са улице и то је то. Ми не блокирамо, ми стојимо ту да забележимо полицијску интервенцију, али они не праве разлику. Никад више нисмо били израженији, носимо пресс прслук, имамо идентификациону картицу, носимо камере којима снимамо, препознаје се да смо новинари, али неки људи се праве да нисмо“, закључује Богосављевић.

Репортерка новинске агенције ФоНет Софија Вукајловић, такође је нападнута код Пионирског парка, током обављања свог посла.

„То, нажалост, није био први вербални, али јесте први физички напад. Мушкарац ме је зграбио за раме захтевајући да обришем снимке“, описује она.

У том тренутку, како каже, није била уплашена, већ је размишљала како да из те ситуације изађе „без већих последица“.

„То ми се можда подразумева, јер ми је заправо много већи проблем то што смо ту врсту насиља на терену почели да доживљавамо као нешто ‘нормално’, као саставни део посла“, указује Вукајловић.

Како додаје, сваки дан пролази поред Пионирског парка и Скупштине Србије, где су подигнути шатори, који месецима блокирају улицу.

„Могу да посведочим да људи који тамо бораве постају све агресивнији, посебно на сваки покушај снимања или фотографисања. Тај притисак је константан“, наглашва она.

Ипак, наша саговорница истиче да познаје себе и да је то неће обесхрабрити.

„Скоро сам сигурна да бих и сутра снимала и фотографисала ако бих се затекла у ситуацији која има новинарску вредност. Можда бих то урадила пажљивије, можда из другог угла, али не верујем да бих устукнула“, поручује Вукајловић.

Како каже, то није због пркоса, већ зато што је то њен посао.

„Ако ми одузму право да забележим стварност, онда више немам чиме да се бавим“, сматра она.

Вукајловић указује да озбиљно забрињава то што су новинари у Србији већ осам месеци у ванредној ситуацији, на терену и под константним притиском.

„Све чешће се питам какве ће дугорочне последице тај притисак оставити на психу свих нас који извештавамо о тренутној друштвено-политичкој стварности“, пита она.

Како додаје, не трпе тај притисак само новинари.

„Наше породице и пријатељи су у константном страху за нашу безбедност, и све то оставља последице на цео круг људи у коме се крећемо. Више волим да пишем и бележим вести него да будем вест, али ситуација је тренутно таква да је то готово неизбежно“, закључује Вукајловић.