Вести
08. 06. 2013.
Мањак и вишак
Од вишка глава не боли, али изгледа ни од мањка. Био сам слушалац невољни разговора двоје младих грађана, тја, лингвисти би баш могли крочити корак напред, проучавају дијалекте, сленг, али су још слепи и глуви за језик коме бих дао радни наслов „каокао“: „Назвао ме, све нешто у фазону као да ће можда, као, није сигуран, она се као не јавља, као, типа да као није он, као, нешто, више онако, као...“
Човече, ако постоји pain центар, место на коме се проучава и смањује бол, зашто не бих основао школу за све који пате од каокао синдрома?!
Или: славни новинар конструисао језички холтер, справу која се носи око врата и која броји колико је пута употребљена критична реч. Власник патента - који је, наравно, монополиста у Србији - претходно тестира пацијента, установи да су у говору болесно учестале: као, типа, у фазону, екстра, кул, пустити поруку (атавизам из времена кад су голубови писмоноше то чинили?), те речи упише у холтер и апарат броји у ком се проценту и колико пута у двадесет четири сата оне понављају; у тешким случајевима би комплетан нечији речник о двадесет речи ушао у холтер, е сад, биле би две врсте терапије: јефтинији холтер дао би пуки резултат који би само власник патента могао стручно да протумачи и да клијенту препише терапију у виду обавезне лектире, домаћих задатака, диктата етц. Друга врста холтера би језичко сиромаштво и ослањање на увек исте речи сузбијала на лицу места тако што би пацијент био пецнут слабом струјом (две батерије по девет волти) кад год би изговорио реч коју је његов језички надзорник жигосао као погубну...
Или да отворим школу у НУНСу или УНСу, где би барем будућим новинарима била указана прва помоћ у њиховој тешкој језичкој потхрањености, ако би се прве школске године уписало двадесетото полазника, пута сто педесет евра по семестру...
Авај! Усред мојих маштарија младић ће: „Лик је... оно, знаш, капирам све што причаш...“, паде мој патент у воду, пропаде моја академија за тешку лексичку и синтактичку сиротињу, па младосаговорници се супер и екстра капирају, каче све, оно као, боље него ја што бих се споразумео са својим поколењем да случајно одем на прославу четрдесет две године матуре.
Од мањка глава не боли, али ми се свиђа и језички вишак: професор Т. је пре многих појмова, али и пре помињања личних имена (не знам за топониме, не могу да се сетим) убацивао реч „такозвани“; чак и кад би говорио о колеги, доследно би убацио своје „такозвани“ и човек би, ако му је име, узмимо, Владета - испао „такозвани Владета“. Иако је то звучало више комично него потцењивачки, нашао би се неко да професора Т. опомене како је у питању прави, оригинални Владета, а не некакав самозванац или такозванац, Т. би се насмешио као неко ко о означавању и о свему означеном има своје мишљење: то се доиста тако зове, али не значи обавезно да је то то, све ознаке, сва имена, сви чинови, све титуле, сва презимена – махом су необразложена, произвољна, неутемељена и можда само привидна.
Контрола трошења пара
Председник Државне ревизорске институције Радослав Сретеновић најавио је да ће почети ревизију сврсисходности пословања, којом ће бити анализиран број службених возила директних корисника буџета, начин њиховог коришћења, трошкови и да ли се она користе у праве сврхе. Сретеновић је рекао да се Савет ДРИ у складу са програмом ревизије за ову годину определио за такву ревизију јер ниједан државни орган нема евиденцију о укупном броју службених возила.
Коментари (0)
Остави коментарНема коментара.