Вести

30. 05. 2013.

Аутор: Јелка Јовановић Извор: Нови магазин

Исто у три слике

Медијски закони касне, криза нагриза медијску, јавну и политичку сцену. Шта се догађа и какве су перспективе новинарства и медија? Изгледа да финансијска криза у медијима у Србији није толико велика кад је сала овако празна. Никада до сада на представљању гранта ЕУ нисмо имали овако мало људи! Ово је у петак 24. маја са запрепашћењем изрекао саветник у Делегацији ЕУ у Србији Саша Ђорђевић отварајући скуп подуке за медије како да конкуришу за пројекте из ИПА фондова укупне вредности 1,8 милиона евра, појединачно 50 до 150 хиљада евра.

У Великој сали Дома омладине у Београду било је, скупа са учесницима, организаторима и извештачима, једва педесетак људи.

На истом скупу ресорни министар Братислав Петковић, захваљујући домаћинима на великој помоћи коју пружају медијима у Србији „посебно сада када доносимо законе“, после неуспешног покушаја да одговори на два проста новинарска питања, ужурбано је отишао да отвори изложбу у НБС поводом Дана Ћирила и Методија.

Трећа слика у раму је порука поново изабране председнице Удружења новинара Србије Љиљане Смајловић колегама да се слобода изражавања не сме трампити за радна места јер то изазива аутоцензуру која узрокује неповерење јавности у слободу штампе. Ова три исечка су политичко-финансијско-медијска слика Србије и речито говоре како је то данас бити у кожи новинара и шта су медији. Такође, несумњиво је да су новинари дефинитивно најмање плаћени високообразовани стручњаци и да је застава новинарства на ветрометини. Политике, пара, нације, тајкуна, власника, уредника, пр. стручњака и њихових сарадника…  Немушта полемика вицепремијера Александра Вучића и министра финансија Млађана Динкића има ли пара у буџету за јавне сервисе само је шлаг на горку медијску торту.

После свих медијских претумбација наслов звучи парадоксално, али као и сви парадокси истиче истину - ако се изузме све заоштренија економска криза, положај медија и медијских професионалаца у Србији годинама не мрда са мртве тачке. И то упркос темељним документима какви су били Медијска студија пре више од три године и потом Медијска стратегија усвојена у јесен 2011. са прецизним задацима и роковима за реформу медијског сектора до – 2016.

ДВА ПИТАЊА: Проста питања на која министар Петковић није могао прецизно да одговори јесу хоће ли бити два закона о електронским комуникацијама и јавним сервисима или један и када ће у јавну расправу медијски закони. Знатно је теже питање да ли је концепт пројектног финансирања који предвиђа Нацрт закона јавном информисању преузет из праксе ЕУ (која у Србији међу медијима није баш позната, ако је судити према слици из Дома омладине, упркос 20 милиона евра прослеђених медијима из Брисела после 2000).

Тема су, дакле, медијске реформе или, прецизније, реформа медијског законодавства.

“Процес медијских реформи потпуно је заустављен. Влада се не изјашњава о Предлогу закона о јавном информисању који је поодавно требало да се нађе у скупштинској процедури. Потпуно је неизвесна судбина текста Нацрта закона о електронским медијима, пре свега због различитих ставова о начину финансирања јавних сервиса. Последице могу бити катастрофалне јер кашњење са доношењем ових закона може имати за последицу додатно пролонгирање рокова за примену најважнијих питања медијског система, која су услов опстанка многих медија”, каже за Нови магазин председник Независног удружења новинара Србије Вукашин Обрадовић.

Не без разлога, као најважније тачке набраја: повлачење државе из медија, прелазак са буџетског на пројектно финансирање, наставак и крај приватизације, као и нетранспарентног власништва у медијима, функционисање јавних сервиса.

“То практично значи да ћемо и даље имати стање које омогућава притисак и контролу медија, повећан уплив државе на медијско тржиште и неједнаке услове у којима раде медији који су у државном и приватном власништву. Највише штете, као и увек, имаће грађани јер медијске реформе, често заборављамо, треба да створе услове у којима ће медији уместо партијских и тајкунских гласила постати контролор власти. Не слуга”, објашњава Обрадовић.

СТУДИЈА, СТРАТЕГИЈА, ЗАКОНИ: Медијска реформа о којој се већ дуго нашироко и надуго прича почела је пре четири године у време када је било извесно да Србија, упркос Хагу и Косову, неће остати мимо Европе. За почетак је сачињена Медијска студија, уз значајну подршку ОЕБС-а и Амбасаде Велике Британије у Србији и свесрдну помоћ ЕУ. Она је осликала стање у медијском простору и дала смернице за доношење Стратегије.

Било је то такође турбулентно време, не баш као сада и транзиција на оне који зарађују на послушности и пријемчивости и остале била је у замаху. Нешто раније у више наврата изменама Закона о приватизацији та је приватизација заустављена, а напокон зацементирана 2007. Уредбом која никада званично није повучена– изузети су мањински медији, али и сви они који имају програме на мањинским језицима.

Оштрицу – треба ли након свих искустава наглашавати – углавном спорне приватизације избегли су највештије међу локалним РТВ станицама које су преко ноћи измислиле петнаестак минута на ромском. Или румунском или… И ове довољно велике да је локална сцена без њих незамислива, посебно ако су већ добиле регионалну фреквенцију. Све те станице наставиле су да црпу помоћ локалних буџета, без обзира на то која је политичка опција на власти, али и да гледају с висока колеге из раније приватизованих штампаних медија, раније приватизованих електронских медија и сву силу оних по постанку комерцијалних, то јест приватних, посебно оних који нису у категорији ружичастих што лако нађу паре за опскурне програме.

Важна етапа у задржавању постојећег стања били су закони о главном граду и о локалној самоуправи којима је омогућено – упркос Уставу, законима о јавном информисању и радиодифузији - да Београд, градови и општине имају сопствене медије. Званично ускраћене, али прећутно признате. Онда је дошла епизода са изменама и допунама Закона о јавном информисању, прилично бурна, толико да је прекрила неколико минута или десетина минута или сати, не мења ствар, битно је да је КАСНИЈЕ усвојен Закон о националним саветима националних мањина којим су мањински медији предати саветима.

На ветрометини су остали неприватизовани – зависно од времена у којем се гледа 50 до 70 радија и телевизија који су махом и данас у том статусу, сем ретких изузетака који су успели да изгубе дозволу за емитовање. Због дуговања за фреквенцију.

Чему оволика прича? Она је увод у Студију, Стратегију, реформу. И годинама касније све је исто. Већ спомињана студија тројице европских експерата предвидела је и локалне јавне сервисе, њихов прелиминарни број (двадесетак)

Стратегија је смањила на шест, политички правилно распоређених, тек да се ни ондашња ни садашња власт не осете угроженим.

У међувремену, драматична економска криза са истањеним рекламним буџетима и апсолутно нетранспарентна, често мимо закона додела, не расподела, буџетско новца “својим” медијима – сећа ли се ко Цветковићевог предизборног БЕСПОВРАТНОГ КРЕДИТА Танјугу – дотерала је цара до дувара.

И онда је стигао – са вишемесечним, а у неки случајевима и годишњим закашњењима, што се правда редовним изборима – Нацрт закона о јавно информисању са обавезном приватизацијом.

ЈАВНА ТАРАПАНА: И настала је фуртутма. Несуђених или суђених још се не зна, локалних јавних сервиса, који су јавну расправу о кровном медијском закону претворили у агитацију за себе. Понеки скоро фино као Студио Б, понеки погромашки и митингашки као у Нишу. А сви су били све време на окупу Резултанта – сем чланова Радне групе која је предложила Нацрт и покојег функционера новинарских удружења и медијских асоцијација, нико живи не зна шта у Нацрту пише. Хоће ли се медији вратити на медијски пут, пут новинарства, или ће и даље бити махом политичко-тајкунски доушници и послушници, хоће ли СВИ бити у једнакој почетној позицији? Хоће ли се жртве некажњено и даље излагати као тиражни мамац, људи бити осуђивани много пре пресуде… Хоће ли владајући политичари бити хероји, опозициони лопови, тв-време трошено на фарме и око Великог брата?

Хоће ли држава заиста почети власнички да се повлачи из медија – укључујући Политику, Новости, Дневник, где је одавно нелегална и нелегитимна, Танјуга - хоће ли 1. јануара 2014. заиста почети пројектно финансирање предвиђено Нацртом закона о јавном информисању – питање на које министар није знао, поштеније је рећи могао, да одговори. Ни сам не зна када ће закони у процедуре јер је питање како ће министарства финансија, правде и локалне самоуправе реаговати – већ недељама проучавају поднету ствар – и хоће ли и остали кроз мишљења имати замерке и тражења. Не зна се, на крају или на почетку, шта ће Европска комисија одговорити на те захтеве скоро личне природе.

Извесно је, како председник Асоцијације независних електронских медија АНЕМ Саша Мирковић каже за Нови магазин, да је неизвесно када ће Нацрт закона о јавном информисању постати Предлог и хоће ли у скупштинску процедуру сет медијских закона у пакету или појединачно. Али, и како ће све бити упаковано да прође европско зелено светланце, а да не оштети сувише домаћу медијску сцену, али ни политичку? Као најновија препрека законској реформи поставила се претплата за јавне сервисе РТС и РТВ.

Мирковић је био у име тзв. Медијске заједнице – неформалне асоцијације која окупља НУНС, УНС, Независно друштво новинара Војводине, Локал прес, АНЕМ и Асоцијацију медија – члан Радне групе за израду Закона о електронским комуникацијама и јавним сервисима. Велико З је намерно, зато што је по плану био предвиђен један акт, али је финансијска катастрофа два јавна сервиса умногоме променила смер расправе. И не мења битно ствар што ће изгледа коначно бити само два јавна већ постојећа сервиса, мада се још не зна поуздано као ни остало, посебно шта ће бити са кабловским емитерима и онима који на време уђу у дигиталну еру и онима који преплаве етар десетинама и стотинама кабловских канала.

“Узрок оваквог стања је жеља да се задрже најважније полуге контроле над медијима. Медијска реформа са собом неминовно носи развлашћивање државе и демонтирање система који медије држи у ропском положају у односу на власт, била да је она локална, покрајинска или републичка. И ова влада, као и претходна, и даље жели да уз помоћ медија грађане држи у виртуелној стварности у којој нема гладних и сиромашних, уместо хлеба свакодневно нуди лопове, стварне или измишљене, а боља стварност само што није. За такву Србију и такву власт слободни медији представљају озбиљну опасност”, каже Обрадовић.

Све док политичка елита сматра да је распамећивање грађана начин да се прикрију прави проблеми српског друштва, додаје, медијска реформа ће тапкати у месту, а таблоиди ће добијати и помоћ државних органа ради бољег ‘информисања’ грађана.

Тешко је оспорити овакав суд јер је прошла година потрошена у предизборним припремама и постизборном спремању, ова се троши на усаглашавање што унутар земље, што ван ње, а од промена још ни помена.

СТАЊЕ: Мада после свега илузорно звучи, стварне промене се могу очекивати само кроз темељну промену медијских закона и закона који нису ресорни, али утичу на њих. И, наравно, кроз њихову стриктну примену.  Шеф делегације ЕУ Венсан Дежер недавно је изразио наду да се то неће догодити, али сва искуства са медијским и иним законима који често претежно обликују простор рада медија казују супротно. Отуда је пре десетак дана са скупа Медијске заједнице  послата јасна порука: Медијска реформа је у ћорсокаку, а Влада Србије не би требало да жртвује тај процес зарад важних државних послова, попут решавања питања Косова и добијања датума за почетак преговора са ЕУ.

На контроверзу указује и председник Управног одбора Асоцијације медија и главни и одговорни уредник агенције Фонет Зоран Секулић, који напросто сумња да ће Закон о информисању ускоро имати парламентарни епилог иако је од суштинске важности то што управо тај акт предвиђа прекид буџетског финансирања медија од 1. јануара 2014. и обавезује државу да до 15. септембра распише конкурс за пројектно финансирање за следећу годину.

“Рокови предвиђени за промене су кратки, пре свега за приватизацију преосталих 66 државних медија, која би требало да се заврши до краја 2014”, упозорава Секулић.

Време предвиђено за законодавну медијску реформу исцурело је пре два месеца, а још није извесно ни колико ће и каквих закона бити у процедури. Пример електронског пакета је речит, пола радне групе из стручног дела одбија да потпише удвојено решење које предвиђа јавне сервисе на буџету до краја 2015, а део близак кабинету министра напросто нема мандате да потпише супротно. Повратак РТС (и РТВ) на државне јасле, уверен је претежни део медијске заједнице, значи и повратак на директан државни утицај, а приде је и различит однос према ове две куће – РТВ је неподобна, а РТС неопходан. Председник НДНВ Динко Грухоњић упозорава да се враћањем неких медија на стање пре почетка реформе – буџет – отвара простор да се другима који транзицију нису ни прошли статус замрзне.

Тако би државној агенцији Танјуг могао бити дат, прећутно или законом, привремени положај јавног сервиса, бар до времена док се јавни сервиси финансирају из буџета. Дода ли се читавом конгломерату и прилично рационалан, али тешко оствари ултиматум УНС-а да у Закон о јавном информисању уђе одредба да локалне самоуправе одвајају најмање два одсто буџета за потребе информисања грађана – пројектно финансирање – читава медијска реформа делује нестварно. Као кула у ваздуху у којој, гле чуда, ни новинара ни медија ни њихове публике заправо нема.

Пета фреквенција

Расписивање конкурса са расходовану националну дозволу због дугова укинуте ТВ Авала, нова је афара позната у медијским круговима као пета фреквенција. Србија, која је већ потрошила милоне евра добијене за дигитализацију и пробила рок, 2105. мора да уђе у дигитални систем. Додељивање фреквенције за земаљско емитовање у предвечерје истицања свих дозвола и обавезну дигитализацију, делује нестварно и са много индиција подстиче на сумње да се иза брда ваља “наша телевизија”.

Закони које треба мењати да систем јавног информисања у Србији буде на општи и целовит начин уређен:

1) Закон о јавном информисању;

2) Закон о радиодифузији;

3) Закон о потврђивању Европске конвенције о прекограничној телевизији;

4) Закон о ЈП НА Тањуг;

5) Закон о ЈП НИД Панорама;

6) Уредба о Савезној јавној установи „Радио Југославија”;

7) Уредба о Савезној јавној установи „Југословенски преглед”;

8) Правилник о начину приватизације радио, односно телевизијских станица локалних и регионалних заједница.

Такође и законе који утичу на медијску сферу:

1) Закон о локалној самоуправи;

2) Закон о главном граду;

3) Закон о националним саветима националних мањина;

4) Закон о оглашавању;

5) Закон о обележавању дана жалости на територији Републике Србије;

6) Закон о приватизацији;

7) Закон о државној помоћи