Вести
09. 12. 2024.
„Жиле, немој да завршиш на насловним странама“
Реченицу из наслова упутио ми је тадашњи главни и одговорни уредник агенције Бета Драган Јањић пред мој одлазак на радни задатак другог дана демонстрација против затварања током пандемије, испред Скупштине Србије 8. јула 2020. године.
Четири и по године касније, а имајући у виду шта се догодило – и шта се није догодило, а требало је – боље разумем због чега један од најискуснијих новинара уз те речи шаље на терен млађег колегу. Нешто пре поноћи тог дана, група полицајаца, иронично испред Правног факултета, напала ме је, претукла, а након што сам се прибрао – вратила се да ме, уз псовке и вређање, пребије „још једну туру“ док сам седео на земљи и остави ме да крвав лежим на плочнику институције у којој се праву уче будуће генерације оних који ће у овој држави делити правду.
Верујем да мало ко у нашем послу, а ко иоле познаје ближу историју Србије, има илузије о односу државних органа према новинарима. Нисам их имао ни ја, али сам као двадесетједногодишњи новинар у том тренутку, рођен непосредно пред демократске промене двехиљадитих, сматрао да су та времена – напада, пребијања и апсолутног непреузимања одговорности, уз мук тужилаштва, заиста иза нас. Знао сам да су напади могући, нападане су моје колегинице и колеге, али ми није деловало стварно да виновници могу у потпуности да остану заштићени, непознати и некажњени. Реалност ме је у међувремену, на моју и жалост верујем свих у нашој професији, до краја демантовала.
Пре него што пређем на своје, рекао бих, цинично искуство са полицијом и правосуђем Републике Србије, треба да кажем да су припадници полиције тих дана у потпуности свесно поступали током демонстрација. Иза штитова и оклопа су наши суграђани, грађани Србије за чију плату сви ми остали издвајамо преко пореза. У више наврата током првог и другог дана јулских демонстрација, уз показивање новинарске легитимације, несметано сам пролазио кроз полицијске кордоне или поред коњице испред Скупштине Србије да бих могао да видим шта се заиста дешава и о томе известим јавност. Односно, да радим свој посао. То што је полиција то дозвољавала није похвала њеној савесности и професионалности, већ је пример да разумеју шта је новинарска легитимација и да је поштују – у неким тренуцима. Новинарска легитимација ми ипак није помогла када су четири полицајца, у пуној заштитној опреми и са подигнутим пендрецима, дошли да ме бију. Није их било брига што сам новинар, нити што им показујем своју новинарску легитимацију – опет иронично, први ударац пендреком отишао је преко моје шаке, односно легитимације и погодио ме у врат. Уз детаљ да су ми се полицајци, који су после акције када се све смирило остали на раскрсници испред Правног факултета, ругали и уз подсмех добацивали „добро си прошао“, док сам чекао превоз до лекара. Овим се завршава моје искуство са полицијом на терену, а почиње оно друго – формално, где бих ја требало да добијем заштиту институције коју ја финансирам да ме штити.
У Ургентном центру, док сам у ходнику чекао преглед, пришло ми је двоје полицајаца и питало где сам и како повређрен. Бележили су сваки детаљ – све док нисам рекао да сам новинар. Тада су изгубили свако интересовање и отишли усред разговора. Тај детаљ, да сам новинар, изгледа да се није уклапао у полицијски фото-робот „ћелавог лика са дубоким гласом који је на демонстрацијама био претња по полицију“. Неколико сати касније, примљен сам на преглед и констатоване су ми лакше повреде – крваве посекотине између обрве и ока и на темену главе, као и више од десет удараца по остатку тела: по подлактицама, леђима, бубрезима и ногама.
Пребијање новинара и појединих мирних учесника демонстрација тих дана постало је главна тема, а самим тим деловало је да ће због толике пажње јавности, па и зарад неког смиривања тензија у друштву, полиција и тужилаштво те случајеве заправо решити. Одмах након што сам прибрао снагу, два дана касније отишао сам у Полицијску управу за Град Београд, заједно са представником Удружења новинара Србије да пријавим шта се догодило. Све је деловало професионално, полицијски службеници су пажљиво слушали шта ми се десило и после неких сат времена све је било готово. Захвалили су ми што сам дошао да пријавим напад и рекли су да сам слободан. И тада, наивно, мислио сам: „Океј, засад све иде својим током!“ Ипак, то није било тако – тог дана нисам добио записник своје изјаве полицији и, да будем искрен, мојом грешком, јер је нисам изричито тражио. Испоставило се, како ми је касније речено, да та изјава у полицији никада није заведена. Због тога сам, сада помало бесан, поново отишао у полицију да опет пријавим свој случај. Дочекали су ме други полицајци, који су се правдали да нису знали о чему се ради. Саслушали су ме поново, али сам овог пута изричито тражио копију записника и добио је.
И тада креће затишје. Представници власти, премијерка, председник Републике и министри говорили су о насилницима који нападају државу и српску полицију, а међународне организације писале су извештаје о полицијској бруталности.
О томе шта се дешава са случајевима у које је умешана полиција добро је описао, у међувремену нажалост преминули уредник Бете, Драган Јањић реченицом: „Механизми самозаштите у полицији су и даље јаки“. Због богатог негативног искуства, мој тадашњи послодавац агенција Бета одмах је предложила да покренемо парнични поступак против непознатих нападача и Министарства унутрашњих послова Републике Србије.
С друге стране, новинарска удружења и радне групе за заштиту и безбедност новинара месецима после напада током јулских демонстрација објављивали су информације о покренутим унутрашњим контролама рада полиције, а да тужилаштво тражило од Сектора унутрашње контроле полиције извештаје о раду и да трага за нападачима… Међутим, ништа се заправо није дешавало. Док сам о раду тужилаштва слушао само из поменутих извора после напада, напокон сам позван да дам исказ! Девет месеци после напада! И ништа. Поновио све што сам рекао полицији у три наврата после напада, а у тужилаштву ми је речено да нема нових информација о мом случају и да ће истрага бити настављена.
Одлазак у тужилаштво, тада мало искуснији него девет месеци раније, искористио сам да тражим увид у свој предмет. Сазнао сам да је полиција у више наврата, заиста, покренула унутрашњу контролу, али да ниједна није завршена. С друге стране, сазнао сам да је полиција, у склопу своје истраге, прегледала сигурносне камере испред Правног факултета. Међутим, пише полиција, на камерама које су радиле угао испред факултета где сам нападнут се не види, док камере које покривају улаз у зграду те вечери нису радиле.
И то је то, ту се завршава мој контакт са полицијом и тужилаштвом. Четири и по године касније, никаквог напретка нема у овом случају. Не знам ко су полицајци и по чијој наредби су ме тукли.
С друге стране, средином прошле године донета је првостепена пресуда у парничном поступку против непознатих нападача и Министарства унутрашњих послова Републике Србије по којој су тужени осуђени да ми исплате накнаду за нематеријалну штету. Апелација је у току.
Четири и по године после напада полиције, иако оставља утисак фрустрације, овај случај је био веома важан за мене. Мотивисао ме је да наставим да радим што професионалније умем, а још важније – научио ме је да не могу да се уздам да ће ме заштитити држава чији рад финансирам.
Коментари (0)
Остави коментарНема коментара.