Вести
18. 04. 2013.
Против завере ћутања
Ниједно убиство новинара у протеклих двадесет година у Србији није разрешено, и како време протиче, биће све теже открити убице и налогодавце. Ако тако остане, Србија ће и даље бити земља у којој је могуће убијати новинаре и остати некажњен.
То не смемо дозволити. Институције система су имале довољно времена да реше ова убиства. То није учињено и логично је било да се направи искорак, то јест да и сами новинари постану активнији. Тако је, на захтев новинара, настала Комисија за истраживање убистава новинара.
Чим је Комисија основана, Вук Драшковић је без иједног аргумента лансирао вест да је Комисија параван за ослобађање Радета Марковића, бившег директора Службе државне безбедности који је осуђен на четрдесет година затвора. Драшковић од тада води кампању против ове комисије као део неке своје вендете, у коју се повремено укључују и други појединци или организације чији би циљ морао да буде управо оно што ради Комисија, а то је да се утврди потпуна истина о овим убиствима, а јавности учине доступним разлози због чега то до сада није учињено, да се идентификују и казне починиоци и налогодавци.
Постоји, дакле, годинама „завера ћутања“ у институцијама система око ових случајева, а онда када се појави иницијатива која би могла да направи неки помак, чујемо да је и та завера ћутања боља него да цела ствар оде у правцу који неком унапред не одговара.
Комисија даје прилику за помак у истрази јер има мандат да утврди шта је до сада рађено и зашто нису откривени починиоци и да о томе обавести јавност, али и све надлежне који никада пре нису са истим циљем седели за истим столом, располажући свим сазнањима свих различитих служби и правосудних органа. Свако се бави својим послом и не прелази границу свог мандата већ се подаци размењују, чиме и истражитељи и тужиоци добијају нови материјал за рад.
У случају убиства Даде Вујасиновић, да није било Комисије никада не би били пронађени загубљени докази који нису били на располагању од 1999. године, нити би се организовало супервештачење најрелевантнијих светских стручњака за балистику и судску медицину, што је одлука Комисије.
У случају Милана Пантића, отворена је доста шира истрага у којој се испитују нове индиције и докази, сведочења и правци који до сада нису били обухваћени истрагом, или бар не у довољној мери. Испитујући све активности истражних органа и других институција око случаја убиства Славка Ћурувије, Комисија је дошла до информација да постоје:
- могући сведоци који до сада нису прошли кроз истрагу или нису сведочили о сазнањима или о ономе што су видели јер су се бојали за свој живот и животе чланова својих породица, те да им није понуђена заштита од оних који имају реалну моћ у држави или се то догађало у неким преломним тренуцима промена власти, па се није знало ко заиста има ту реалну моћ;
- могући сведоци учесници организовања злочина за које се оправдано претпоставља да би могли да сведоче о целом ланцу - од налогодаваца до извршилаца, са којима до сада није преговарано из различитих разлога.
Када је Комисија објавила свој први извештај, следећа реченица је обновила оштру реторику против саме комисије:
„...Евидентирани су сви који могу помоћи својим сведочењима, било као заштићени сведоци или сведоци који нису учесници догађаја, а којима је потребна заштита јер постоји могућност да располажу чињеницама које би биле релевантне за утврђивање идентитета убица.
Комисија је спремна да предложи Тужилаштву за организовани криминал да покрене процес у којем би била понуђена заштита овим лицима, ако презентују кључне информације које би довеле до идентификације убица и налогодаваца и успешног судског епилога овог процеса. Утврђивање истине и одговорности и за овај злочин представља приоритет у раду Комисије и неопходно је искористити сва правна средства да се дође до правоснажних пресуда...“ Веома је јасно на кога се све односи овај став и да не постоји никаква намера да се преузму ингеренције надлежних институција система. Ако је за извршење неких злочина „осумњичена“ држава јер се са тим злочинима директно доводе у везу њене институције, легитимно је да искористи сва законска средства да се кривична одговорност индивидуализује.
Србија не може да прихвати да је неко у њено име вршио ратне злочине и убијао новинаре, јер такав мандат народа нико никада није имао. Зато држава има обавезу да о свим злочинима утврди пуну истину.
Коментари (1)
Остави коментар19.04.
2013.
i drugi...
Ubijeni su mnogi drugi ljudi, pa nikom nista. Sto su novinari povlasceni?
Одговори