Вести
16. 04. 2013.
Дневник лопова
Ово горе је наслов једног романа Жана Женеа. А ово овде је тужна прича о новосадском Дневнику, који је преконоћ пао у руке напредних снага. Онако потуљено, без буке и беса.
Једнога јутра Дневник је изашао у свом уобичајеном издању, дакле као убедљиво најквалитетнија дневна новина у Србији, другога дана је изашао онакав какав ће убудуће излазити - као полуписмени џумхурбашканов, Вулинов, Бајатовићев и Сахибијин билтен.
Редакција, нота бене, није смењена. Променила се само такозвана уређивачка политика. Што је, по свему судећи, најава промене свих политика. Тачније најава краја свих рационалних политика. Али кога овде брига за политику или за квалитет. Вежи коња где ти газда каже и у покорности чекај своју порцију хлеба и зејтина.
Тако размишља чувени слободарски народ.
Прва жртва, по већ устаљеном обичају, био је Теофил Панчић и његова редовна недељна колумна - повелики и врло непријатан трн у народњачком оку. Таман ме Теофил био навукао на недељну супу, поховано, штрудлу и панонску меланхолију, кад одједном - чича мича и готова прича. Ништа зато! Уместо Теофила, Рандеља и других Дневникових колумниста свака будала која издвоји тридесет пет динара имаће прилику да чита сморна и отрцана паламуђења и просеравања национално свесних „интелектуалаца“, љуби их мајка. Али кад боље размислим - ништа боље нисмо ни заслужили. Мислим на нас, такозвану тобожњу непопулистичку Србију на челу са нашом узданицом - тобожњом Демократском странком, која се већ месецима распада у великом стилу, да баш не кажем - смраду. Та странка, која је током неколико дугих година имала исто онолико власти колико данас има оверлорд Вучић, током свих тих година није нашла за сходно да уради ништа паметније осим да се увлачи у дупета Вучићеве гласачке машинерије и њених додола и шамана.
И сада та машинерија - којој је еx-Сијателство благонаклоно ишло низ длаку, па јој чак и чистило дворишта - гласно тражи смрт Бојана Пајтића, рекао бих најмањег кривца за спектакуларну пропаст ДС-а. За то време национални шамани и додоле у својим брлозима и мутлацима ждеру сарме и сеире. Долази њихових пет минута. Тако они мисле, али тако не мора да значи. Милошевићев, у кадровском и сваком другом смислу неупоредиво озбиљнији популистички пројекат, једва да је потрајао десетак година, а у међувремену се све додатно убрзало. Тако ће и ово чудо потрајати три дана и проћи. Хоће ли, међутим, после тога бити могуће средити крш и неред, то је већ филозофско питање на које нико на овдашњој политичкој сцени нема спреман одговор. Нити икога боли Црвен Бан да га тражи!
Зато и кажем да смо заслужили све што нам се догађа. Бујрум!
Коментари (0)
Остави коментарНема коментара.