Вести
15. 04. 2013.
Чему Комисија?
Опет смо се у четвртак, 11. априла, скупили пред улазом на адреси Лоле Рибара 35. Сваке године нас је све мање; ионако се сви знамо и не очекујемо ништа. Знате, тамо је 11. априла мучки убијен Славко Ћурувија, колега, ако се неко не сећа. Прошло се кроз ритуалне радње (говори испред НУНС-а и УНС-а), па смо се разишли. Рутина.
Била је и једна разлика: дан раније Вукашин Обрадовић, председник НУНС-а, повукао се из Комисије за расветљавање убистава новинара (ако се то тако зове), познате и као „Веранова“ комисија. Вукашин је изјавио да нема намеру да подржи могуће понуде организаторима убистава за блажи третман.
После се појавила прича да неко смера да са Радомиром Марковићем направи нагодбу: да Радомир исприча све, а да му се казна од 40 година (плус 15, успут) некако смањи. Не знам је ли то истина; Вукашин је везан чувањем службене тајне и ћути.
Однекуд је, међутим, процурило да је име Радомира Марковића било у оптицају у тој Комисији; не знамо како и у ком контексту осим, наравно, очигледног: да без њега тешко да би Служба од 1998, када је дошао на њено чело, могла било шта озбиљно да уради до јануара 2001. године, кад је смењен и ухапшен. Убити Славка Ћурувију било је више него озбиљно: то се види из зида ћутања на који је криминалистичка полиција наишла и наилази у Служби од самог почетка. Врана врани очи не вади.
Веран Матић, уз наметљиву подршку и саслужење Александра Вучића, тврди да ће Комисија успети у ономе у чему криминалистичка полиција и МУП нису успели. Све то, успут, личи на здружени маркетиншки подухват Вучић - Матић, опростите ако се неко увредио.
Ако је, наиме, Комисија узела на себе да разматра и пуку могућност за нуђење статуса сведока сарадника било коме - онда је то узурпација овлашћења правосуђа, треће гране власти у овој држави. Кажем: ако је. Статус сведока сарадника предлаже тужилаштво, а усваја или одбија суд и тачка. Некакве ад хок комисије то не смеју да раде.
Комисије су, кажу Кинези, животиње са четири задње ноге; Черчил је говорио да је најбољи начин да се нешто затури и заборави - основати комисију. Амбиција Александра Вучића да се у све умеша и да испадне херој у свим дисциплинама разумљива је, али и опасна (пре свега за њега самога). Веран је ионако постао маркетиншка појава, па га и ово некако спада. Добио је и фреквенцију и орден и победио је.
Где смо сада стигли? До Комисије коју је основала Влада и која треба да сврши оно што Влада не може, јер да може, не би јој требала Комисија. Баш ме занима - хипотетички само, молим - шта ће се десити ако Комисија заиста предложи Радомира Марковића за сведока сарадника који ће расветлити убиство Ћурувије (за два друга предмета, Вујасиновић и Пантић, није надлежан)? Има ту неформалних начина, наравно, али формалних: помиловање (тешко); промена закона (све може) итд.
Од неформалних ми пада на памет да би можда помогло ако председник Томислав Николић јавно изјави да му је жао што је Славко Ћурувија убијен; до сада је тврдио да му није жао. Није то тешка изјава: ако га је Аца Вучић наговорио да аболира Џајића и другове, ово не би требало да буде неки проблем.
Коментари (0)
Остави коментарНема коментара.