Вести
11. 04. 2013.
Фабрикована стварност
Уместо да извештавају, медији све чешће производе људе, догађаје, скандале, публицитете, спектакле... па се намеће питање када и зашто су престали да буду слика стварности
У време када се водила полемика да ли ће струја поскупети 70 одсто, грађани су били заузети, били су при мобилним телефонима јер се гласало и за Први глас Србије и за Ја имам таленат.
Тај привид да у нечему учествују, да од њиховог гласа нешто директно и одмах зависи, за њих је било далеко удобније окружење од стварности за коју нису платежно способни и у којој њихов глас не значи ништа. Грађани Србије су сањали исти сан као својевремено Британци са Сузан Бојлд, домаћицом која је захваљујући медијима преко ноћи постала светска музичка звезда.
По истом обрасцу медији су створили Хајналку Буш, која је од теткице у школи постала мегазвезда која нас је из дана у дан информисала о томе како слава утиче на страсти у њеном браку, а ми смо читали, гледали, уживали.
Несвесни да су ти исти медији тај исти образац применили на све око нас.
Улога
Зато се поставља питање да ли су медији данас променили своју улогу и функцију, колико је рекламни инжињеринг променио њихов профил, да ли они више производе људе, догађаје, спектакле, публицитет, скандале... него што о њима извештавају? И да ли је, у ствари, дошло до инверзије, па медији нису више слика стварности, него се најпре слика фиксира, а медији у односу на њу покушавају да саобразе стварност, и то у свим сферама, од екологије до политике?
„Медијски садржаји су, увек, одраз нечије субјективне перцепције стварности. Ти субјекти у класичном медијском поретку називају се уредници или продуценти.
Одавно је познато да публика воли јунаке или антијунаке дана, хероје епохе, подвижнике сваке врсте. У огромној медијској конкуренцији аутентични а ексклузивни јунаци све теже се проналазе. Зато медији фабрикују и 'јунаке', и догађаје, у нади да ће публика бити задовољна и да ће, баш њиховим 'јунацима', да посвети жељену пажњу. Отуд, на неколико ТВ канала, у истом тренутку, можете да видите производњу 'талентованих јунака' или производњу 'реалити јунака'. Или производњу 'антијунака' сваке врсте. Од корумпираних преступника до ванземаљаца, мистика, чудотвораца, исцелитеља, пророка и 'симпатичних' криминалаца", каже Станко Црнобрња, редитељ и теоретичар у области масмедија.
Наш саговорник подсећа да филозоф Јирген Хабермас савремене медије упоређује са феудалним системом, што је потпуна супротност ономе што бисмо од медија очекивали: да буду полигон за рационалну, критичку јавну дебату. И да велику улогу у томе има поплава реклама јер је „јавна сфера и сама постала предмет рекламне манипулације" у којој пиар менаџери кроз стварање и експлоатацију догађаја врше сталну инвазију на јавно мњење.
На тај начин се ствара сфера која је изманипулисана и фабрикована, а у њој медији, док представљају политичку идеологију, нису у стању да воде политичку комуникацију. Сем као рекламу.
„Колико је Хабермас у праву, видимо у свакодневном политичком окружењу, не само домаћем", каже Црнобрња.
Манипулација
Дакле, медији нам производе ратове, афере, епидемије, а корисници су постали таоци фузије политичара, пиар агенција, новинара и власника медија.
Тако се у једном тренутку догодило да нам је стварност исклизала, да су медији престали да имају критичку и хуману улогу, да су чак изгубили и ауторитет.
Зашто, објашњава Борка Павићевић, позоришни редитељ и управница Центра за културну деконтаминацију: „Погледајте на који начин се одвија политички живот: уместо у за то успостављеним институцијама од скупштине до суда, он се одвија у медијима. Узмите само реченицу: 'Послао сам поруку'. Шта она значи? Шта си ти у стварности урадио из чега проистиче та порука? Ми шаљемо поруку уместо да се бавимо стварним животом и важније је шта смо поручили од онога што смо на терену урадили. Тај језик показује да стварни живот није приоритетан. Колико се уопште о њему пише, како извештавамо о социјалним проблемима или сиромаштву?
Па, то се углавном јавља у облику анкета, али нема превода и нема слике. Та разлика између стварности и виртуалне стварности је централни терен кича и насиља. Позивамо се на Великог брата и ријалитије, а они нису битни колико је битан изостанак стварног живота. Не постоји јавни простор баш као што не постоји ни држава, она не одражава интересе грађана а сви говоре у име грађана.
А све је то повезано са приватизацијом која се догодила мимо грађана и отуђила власништво грађана над јавним простором. Тако је створен јавни живот од онога што се прочита у новинама и види на телевизији".
Активизам
Наравно, нисмо ми измислили фингирање стварности, спиновање илиодржавањезаблуда. Једина разлика је у томе што до нас још увек нису у пуној мери стигле последице. А у свету су оне ланчано довеле до гашења медија, јер колико год се радило на формирању затупљене свести код грађана кроз пробране или за ту прилику измишљене медијске садржаје, алтернативни канали су поново одрадили посао. Станко Црнобрња говори о помаљању нових кластера активизма и директне акције која се развија на интернету, сасвим отворено, уз потпуни увид најшире јавности.
А шта је то што је довело до поремећаја постојећег реда ствари у свету и шта је то што би сутра могло да угаси медије и код нас?
„Суштина свих промена у медијима, данас, је у неповратном преласку на дигиталну, интерактивну, тренутну, мултимедијалну, технологију. Овај прелазак затвара епоху, у цивилизацији која је трајала неколико хиљада година и отвара потпуно нову епоху у којој ће медијски монополи бити суочени са безбројним, алтернативним каналима продукције, комуникације, и дистрибуције", објашњава Црнобрња и додаје: „ Масовни медији су данас најчешће, упрегнути или у промоцију одређених политичких идеја или у пропаганду одређених производ;) и услуга. Ситуацијаукојој постоји w зависан, самоодржив, аутицајан ма совни медиј старог типа (новина, ТВ канал, радио програм) скоро да више и не постоји. Нове ствари дешавају се само у новим медијима, дакле н,и интернету. Па зато концепти као што су 'блог' Twitter', 'Wiki', 'open source', 'crowdsourting' заузимају све јаче позиције у новом светском медијском поретку".
Проблем је што је још увек нејасно да ли то ново, што се дешава мимо политичке, економске и пропагандне контроле, можеда нас суштински уздигне из позиције "гутача сплачине", како је савремене конзументс медија назвао Зоран Бојовић, видеоуметник. Баш и не, став је Борке Павићевић.
Довољно је само да се присетимо свих петиција које смо потписали на интернету, рачунајући и оне против сече платана у Београду.
Људи то потврде, али сутрадан на терену колико нас има? Колико нас има у стварном догађају или је важно само да смо послали извештај о догађају?"
Па, кад боље размислимо, учешћем у виртуалној стварности, чак и када је мимо контроле, баш и нисмо много урадили.
Будућност вируелне реалности
На питање где идемо и у шта ће се еве у области медија на крају претворити Станко Црнобрња каже: „Све се већ претворило у оно што је Меклуан, још пре 50 година, назвао 'глобално село'. И као у правом селу, сви на овом свету, у сваком тренутку, можемо да се укључимо у догађаје који се одвијају широм планете. Која је, сада, мала попут неког села. Медији су укинули простор као баријеру а време су претворили у стално 'тренутно' стање. Јапан је далеко колико и трешња у дворишту, а јуче, данас и сутра, догађају се одједном и симултано. Милион догађаја је надохват 'клика', све се одвија у једном инстант, опојном, тренутку. Главна вештина, као и у сваком селу, је вратити се трезан, својој кући".
Међутим, Борка Павићевић сматра да ћемо једну контролу само заменити другом:
„Људи се информишу путем интернета, а не на догађајима. То намеће питање шта је виртуелна стварност и где је то начин информисања и продуктивно, а где је врста контроле. Живот на интернету постаје свет по себи и он више није оруђе за нешто друго. Постоји разлика између информисања и знања, другачије је имати информацију о Паризу, а другачије је бити у њему".
Коментари (0)
Остави коментарНема коментара.