Вести
01. 04. 2013.
Програм, паре и власт
Упркос свим медијским стратегијама, препорукама, кодексима и законима, те радним групама и комисијама које их спроводе, питање претплате за РТС у блиској историји Србије било је и остало пар екселанс политичко.
И то почев од деведесетих, када је тадашња демократска опозиција позивала на грађанску непослушност кроз неплаћање „харача ТВ Бастиљи“. Или, недавно, када је дугогодишњи директор РТС Александар Тијанић објашњавао тадашњој председници парламента Славици Ђукић Дејановић да ако нема пара, нема ни ТВ преноса Скупштине, па до управо садашњег тренутка, када је вицепремијер Александар Вучић наводно „пресекао“ да претплата неће бити замењена новим наметом кроз порез на имовину.
Пре месец дана, такође незванично, цитиран је Вучићев кредо - „кроз порез само преко мене мртвог“.
Најава преласка на буџетско финансирање, иако незванична, код грађана је изазвала бурне и опречне коментаре. Малобројни који су редовно плаћали претплату најављују да ће тужити „Јавни сервис европске Србије“ и тражити паре назад, други указују да је плаћање за репризе давно снимљених и много пута поновљених домаћих серија ионако било бацање новца, трећи цитирају ставове Европске комисије и оснивачке акте Би-Би-Си-ја, четврти се питају зашто Вучић одлучује о свему, а понеки и помно мере минуте од реклама на РТС од којих такође стиже приход...
Из РТС пак наговештавају отпуштања и неизвесну судбину хора и симфонијског оркестра.
На основу досадашњег искуства, постоје две извесности - прва је да се ниједна власт не одриче утицаја на најмоћнију медијску кућу, а друга је мера подношљивости тог утицаја. Теоретски, буџетско финансирање, што подразумева да власт по нахођењу опредељује новац из државне касе, води јачању тог утицаја до изван границе подношљивости.
Али, с друге стране, ни потпуно повлачење државе, односно државних пара, није придонело процвату слободе и демократије - иза комерцијалне стихије постоје и те какве интересне групе, чији моћни утицај није ништа мање погубан и залуђујући.
И зато уз свако позивања и поређења како Немци, Британци, Хрвати могу да плаћају за своје јавне сервисе, треба се подсетити енглеске пословице да нема бесплатног ручка. Само што она треба да важи и за властодршце и за грађане. Јер, ако одређени програм, био симфонијски или хорски, има своју цену, тако и популизам по свако цену кошта.
Пре или касније. Те је зато можда најтачнија урбана универзална пословица - јефтиније је када платиш.
Коментари (0)
Остави коментарНема коментара.