Вести
01. 04. 2013.
И нема и има
Нема шта да се гледа! То није редак одговор на питање о домаћем ТВ програму, постављано успутно или наменски, анонимнима или не, а све у намери да се широка или нешто стручнија јавност изјасни о текућој понуди.
То је, наравно, уопштено, па и површно закључивање, али није неважно за оне који, поводом предлога нових медијских закона, трагају за решењем како да опстану и чиме да обезбеде будућност. Но, уколико се смисао на почетку наведене тврдње формулише другачије, заиста постоје емисије које не могу да се гледају.
Треба бити залудан – остала егзистенцијална, а посебно ментална и психолошка својства да се и не помињу (јер би квалификације могле да се сматрајуувредљивим) – па гледати празну свакодневицу станара „Фарме” и куће „Великог брата”, урањати (забаве ради?!) у тамошњу атмосферу тупости, простоте, брбљања, бесмисленог чаркања...
Ако за наведену врсту програма треба имати јак стомак, за једну другу, све мање подношљиву, треба имати јаке живце. У већини емисија жанра политички ток шоу главна одлика постаје бука – говорење углас, надвикивање, водитељско упадање саговорницима у реч – какофонија у којој измиче смисао и четири појединачна исказа и крајњег учинка дебате. Ни формула с три госта не гарантује да ће емисија остати под контролом, а понекад ни двоје саговорника домаћин не успева (неће или не уме) да повеже у разговетан и сврсисходан разговор.
Ко би само по овом типу емисија судио и о Србији и о телевизији у Србији не би имао праву слику стања ствари. И једна и друга боље су но што ту изгледа. По природи ствари, Јавни РТВ сервис највише се труди да то и покаже, настојећи при том да користи сва расположива средства – информативна, документарна, драмска, уметничка. Савременост избија из сваког новинарског ангажмана Зорана Станојевића, Бранка Станковића, Јована Мемедовића, Жике Николића...
Ближа прошлост привлачи Марка Новаковића, и као аутора и као уредника домаћег драмског програма, првенствено у настојању да се оживи продукција ТВ драме/филма. Последњи пример је „Чекрк”, у ком су два одлична глумца, Боро Стјепановић и Љубомир Бандовић, извели својеврсну дуодраму на фону НАТО бомбардовања 1999. године. Све је у тексту Душка Премовића, као и у режији Петра Станојловића, било добро постављено и решено, непретенциозно, али убедљиво и делотворно.
Кад му је већ за приказивање измакао „Шешир професора Косте Вујића” – који би се одлично уклопио у гледалачко расположење створено времепловском сагом о фудбалерима на путу за Монтевидео – РТС је понудио троделни „Лед” сценаристичко- редитељског тандема Радош Бајић – Јелена Бајић-Јочић.
Наговештена опорост ове сеоске приче из седамдесетих година прошлог века ублажена је лепотом слике, дугим немим кадровима питорескних пејсажа и призора (камера Предраг Јочић), музиком Сање Илића и спорим ритмом којим се развија и унутрашња и спољна драма међу јунацима.
А тренутна опорост живота овдашњег, посебно градског, после „Горких плодова” на РТС-у још чека своје ново, актуелно уприличење.
Коментари (0)
Остави коментарНема коментара.