Вести
12. 08. 2024.
Дејан Ристић, министар информисања
Заштитник ловаца на вештице
Чему позив новинарским удружењима да се разговара и о случају Тамара Скроза након што се у писменој изјави већ сврстао уз таблоиде и након што је дао свој максимални допринос у хајци на њу. Министар треба да поднесе оставку јер користи баш оно што хоће да искорени – фабрикује вести и учитава нешто за шта нема доказе
Након само два месеца проведених у фотељи министра информисања, Дејан Ристић је отишао код шефа Делегације ЕУ у Србији Емануела Жиофреа да би се похвалио својим спектакуларним успесима у сузбијању угрожености новинара и испоручио статистику. Амбасадор Жиофре је, наравно, поздравио податак да је током ове године за „трећину мање угрожених новинара“, а ни један ни други се нису бавили тривијалностима као што је прогон Динка Грухоњића праћен отвореним позивима на насиље, закључком Kомитета за заштиту новинара да се над новинарима који у Србији раде свој посао спроводи „лов на вештице“ или чињеницом да су чак и током њиховог разговора на готово чудесан начин нестајали сви снимци на којима би могао да се види напад на Вука Цвијића од стране директора Српског телеграфа Милана Лађевића. Ваљда су обојица заштиту Лађевића доживљавали као „заштиту новинара“, па је Ристић без проблема могао и да поентира – потребно је не само задржати тај позитивни тренд већ и ангажовати све чиниоце „како би био постигнут жељени резултат који се односи на потпуну елиминацију ове нежељене појаве“.
А онда су министру идилу покварила два чиниоца на која изгледа није рачунао: прво је приметио нешто стварно изненађујуће – да постоје лоше појаве у новинарству („Ту пре свега мислим на говор мржње, нарушавање достојанства личности, фабриковање вести, измишљање, домишљање, учитавање и много тога другог…“), а онда и да у друштву „има екстрема“. Добро, могуће је да као историчар који је усмерио све своје снаге да негира геноцид у Сребреници и брендира геноцид над Србима (поред министарске фотеље и даље је директор Музеја жртава геноцида, мада више не прима плату већ волонтерски подржава Вучићеву опсесију Јасеновцем) није баш помно пратио медије последњих 12 година.
Некако му је промакло да режимски медији оне који то нису називају гебелсовцима, усташама, сејачима мржње, убицама Вучића и његове деце… али су му се на новој функцији ипак проширили видици. Приметио је да има „екстрема“ баш у тренутку док је Александар Вучић сувласника Јунајтед групе Драгана Шолака назвао криминалцем који жели да управља земљом преко веза у „ЦИА, МИА, БИА“. А таква изјава управо личи на све негативне појаве које је Ристић закаснело констатовао јер се ради и о говору мржње, нарушавању достојанства личности и фабриковању вести, али и злоупотреби свих медија који су принуђени да тај као и све сличне говоре изречене без доказа дословно пренесу.
Усмерена осуда министра
Чак и ако погледамо цео цитат који је министар информисања изговорио, стиче се утисак да је реаговао управо на реторику коју пласирају Вучић и његово окружење: „Али имате и екстреме, на различитим странама, којима не одговара спуштање тензија. Живе од тих тензија и то живе врло добро, то треба рећи.“ Међутим, у додатном појашњењу се показало да ни врховна ни њена медијски помоћна власт нису на удару Ристића, већ да је своју осуду усмерио ка свим новинарским удружењима из Kоалиције за слободу медија која се нису одазвала позиву за састанак заказан за 2. август (одазвао се само Нино Брајовић у име УНС-а), већ су му уручили писмени предлог његове оставке.
Уместо оставке, Ристић је понудио релативизовање њиховог захтева уз опаску да у Србији има чак 2.000 медија и 76 регистрованих новинарских удружења, што кроз његову омиљену статистику удружења попут НУНС-а или Независног друштва новинара Војводине чине пођеднако битним као рецимо Удружење радио-станица РАБ. Па им је с висине на коју га је лансирао СНС поручио: „Наравно, на сваком од ових веома бројних партнера на медијској сцени је да се определи – да ли жели да учествује у дијалогу и да равноправно са свим другим партнерима учествује у унапређењу ове области или жели да се из тог дијалога искључи, апстинира, да се самоизолује.“
Дакле, он је тај који води дијалог и који има права да дели епитете попут „екстреми“ али да и те „екстреме“ без икаквог доказа оптужује да „живе врло добро“. Шта из његовог угла значи да неко живи „врло добро“ тешко је проценити јер према подацима Агенције за спречавање корупције он не поседује ни аутомобил, ни штедну књижицу, ни касицу-прасицу… баш ништа осим стана од 33 квадрата и плате од 150.000 динара. Али можемо да наслутимо да је порука, рецимо, да Жељко Бодрожић или Ана Лалић имају веће виле и базене од Жељка Митровића и Јоване Јеремић, али да је порекло њиховог новца сумњиво јер није стигло од актуелне власти, што нас доводи до флоскуле о страним плаћеницима. Може и тако, али ако се као министар већ упустио у напредњачку игру таргетирања независних новинара као групације која за свој рад узима од неког огромне паре, онда би могао бар на неком примеру да нам покаже о ком новцу је реч и одакле стиже.
Већ то је довољно да поднесе оставку која се од њега тражи јер користи баш оно што хоће да искорени – фабрикује вест и учитава нешто за шта нема доказе. Проблем је како то објаснити неком ко је у министарску фотељу сео управо зато што је тако радио током читаве каријере. Притом је епизода која се најчешће везује за њега, када је као члан комисије која је одобравала сценарио за програм обележавања Дана победе 2021. одобрио корачницу љотићеваца уз тврдњу да је у питању дело Момчила Настасијевића, само анегдота у односу на праве размере његових могућности. Сву раскош талента је најупечатљивије приказао док је био в. д. управника Народне библиотеке Србије када је одлучио да историју прилагоди својим идеолошким уверењима. На чело те институције је стигао након што су његови претходници уложили 10 година тешког рада да би формирали читаоницу Ратови 1991-1999. и обезбедили простор у који је смештена обједињена колекција штампане и визуелне грађе из периода распада Југославије. Незадовољан затеченим, наредио је да се она расформира и да се грађа растури по општем фонду библиотеке јер је подсећање на тај период историје прогласио за „велеиздају“.
Бављење туђим послом
А ако нечији научни рад у оквиру државне институције може да прогласи за „велеиздају“ зашто онда не би могао да заменицу главног уредника ФоНета и експерткињу за медијску етику Тамару Скроза оптужи за позив на насиље и жал јер 5. октобра није извршено масовно убиство, посебно када се зна да је институција звана таблоиди већ донела исту пресуду. Једина разлика између Информера и Ристића је у томе што се министар суздржао од оптужби да је Скроза тражила убиство Вучића, у то време потрчка Војислава Шешеља, већ је њене „убилачке нагоне“ ставио у мало шири контекст.
„Тешко је отети се утиску да је гђа Скроза… имплицитно изразила жаљење због тога што у тим драматичним околностима поједини државни званичници нису били лишени живота“, наводи се у саопштењу министарства и додаје да се ради о примеру „говора мржње“, „позиву да се изврши насиље“ и жалости због пропуштене прилике „да се изврши насиље“.
Можда Ристић, баш као и странка којој служи, не разуме појам лустрације и концепт демократије па сваки дисонантни тон у односу на власт доживљава као позив на убиство, што је сасвим уобичајено у влади чији је део. Али, у том случају нека и игра по правилима власти којој припада уместо да оне које доживљава као насилнике и убице (а очито су то сви представници независних медија) позива на неки фингирани дијалог, глумећи конструктивност и бригу за медије.
Kонкретно, чему позив новинарским удружењима са намером да се разговара и о случају Скроза након што се у писменој изјави већ сврстао уз таблоиде и након што је дао свој максимални допринос у хајци на њу? И чему позив „екстремима“? Осим ако наивно не верује да их може преваспитати својом топлом људском речју, а не таблоидном силом захваљујући којој је и он, баш као и сви остали чланови Владе, ту где јесте.
Коментари (0)
Остави коментарНема коментара.