Вести
28. 03. 2013.
Жилави медији и инат
„Ако нови закон о јавном информисању и медијима почне да се примењује у предложеном облику, то ће убити Студио Б“, сматра Александар Тимофејев, први човек градске радио-телевизије.
Слична страховања изрицана су нервозно, чак и претећим тоном током протекле јавне расправе о Нацрту новог закона у Београду, Новом Саду, Нишу и Новом Пазару.
Директори и уредници државних ТВ станица у овим градовима, здушно подржани од локалних носилаца власти, рафално су оспоравали предложене параграфе који ће сахранити њихове „регионалне јавне сервисе“. При том, нико није ни покушао да објасни којом алхемичарском или мађионичарском вештином ови државни медији преко ноћи постадоше јавни сервиси?
Видим неки дан и у Политици прилог оркестрираној јадиковци над судбином државних медија. Аутор пита како то да држава може бити власник у индустрији челика, пилића, стакла, тегли, паприка, млека…, а не може у информисању? Канда су штангла, туршија и информација толико сродна роба да им треба заједнички родитељ.
Аутор овог текста, као и други адвокати државног власништва у медијима, предлаже да се са приватизацијом сачека док се не направи одговарајућа стратегија приватизације. Ко о чему, баба о уштипцима. Као да приватизација медија није била законски обавезна све до пре пет година када је коначно била „замрзнута“ по налогу истих партијских кухиња које данас оспоравају нови закон. Њима је тада било јасно да ће прича о повлачењу државе из медија морати да се настави кад-тад.
Уследила је израда Медијске стратегије у којој је централна тема управо разбаштињавање државе у медијској индустрији, коју је Цветковићева влада усвојила у септембру 2011. Дачићева влада је започела њену реализацију кроз израду новог медијског законодавства. Е, кажу, пребрзо је то, треба још која стратегија, па нека истраживања, па јавне расправе… Наравно, државни медији би све то време мукотрпно преживљавали на буџетским јаслама, док би приватни умирали у благодетима тржишне конкуренције.
Победиће српски инат, прогнозирао је један од репрезентативаца уочи фудбалског судара са Хрватском. И други велики познаваоци фудбала призивали су инат у помоћ. Коментатор Новости једини је упозорио „орлове“ да не играју из ината, јер инат је лош занат. Може да веже и руке и ноге, може да спута, саплете... И саплетоше се наше инаџије два пута на Максимиру. Довољно да се опросте од Светског првенства у Бразилу.
Срби се у инат највише уздају онда када им труд не помаже, некако у духу са оном мисленицом „ако неће милом, хоће силом“. Ако већ ајвар и кајмак нисмо сертификовали као српске специјалитете, нека се бар за инат зна чији је.
Уосталом, ко се највише инати на кугли земаљској? Може ли се и замислити да политичар Јанковић у Словенији позива грађане да из ината гласају против Јанше?
Велимир Илић, можда понајвећи међу српским инаџијама, управо је у инату видео шансу за победу свог коалиционог блока. „Верујем у српски инат и да ће у недељу изаћи сви који су до сада ћутали и гласати за Томислава Николића“. Део инаџија се одазвао, део није, опет из ината.
Министарка енергетике Зорана Михајловић најавила је од фебруара поскупљење струје од 10 до 12 одсто. Грађанка Златица је у коментару на једном сајту озбиљно запретила: „Натераћете ме да се из ината вама смрзавам, али вам не дам новац...“. И успело је, претња инатом одложила је поскупљење. Ваљда док се инат не усмери на неку другу мету.
Инате се сви, домаћице, чиновници, тајкуни, попови, радници, сељаци, посебно комшије... Тешко да иједан тврди инаџија зна колико греши. Инат није српска, већ турска реч која, према Википедији, значи штетно понашање појединца или групе карактеристично по бесмисленом и упорном супротстављању зарад супротстављања. Показивање ината тада постаје само себи циљ, а почетни повод остаје у другом плану. Инаџијско понашање заправо представља инфантилно (детињасто) понашање.
Инат треба разликовати од пркоса који представља противљење мањег, обесправљеног, беспомоћног према већем, моћнијем, бескрупулозном. Последице инаћења и пркошења могу бити штетне по починиоца, али се код ината сматра да није постојала ни потреба ни морално оправдање за такво понашање. Пркос може да прерасте у мотивацију да се савладају неповољне околности и постигне успех супротно постојећим изгледима.
Инат треба разликовати и од вулгарне речи „курчење“, која би се најбоље могла објаснити као „претња празним пиштољем“.
Коментари (0)
Остави коментарНема коментара.