Вести
25. 03. 2013.
Берлускони
Сатирање медијског тржишта у Србији озбиљан је инвестициони пројекат, који је довео до тога да се уз медијску тишину, спрегом политике и тајкуна држава и економија доведу до пропасти, а да гласови који су то покушавали да разоткрију, остану усамљени и недовољни да било шта зауставе или спрече.
Зато је прича о држави и медијском тржишту Србије, пре свега прича о смишљеном стварању и државном финансирању нелојалне конкуренције на медијском тржишту, како би практично било који пројекат независног медијског рада у Србији постао економски неодржив и немогућ.
Оно у чему су се добродушни српски политичари и тајкуни преиграли управо је чињеница да се по неком вишем Марфијевом закону, у свакој држави појаве људи који ће, чак и на своју штету, радити у интересу друштва, макар због тога били и сурово кажњени. Управо зато, Србија је успела да изнедри незанемарљив број медија који су све време тајкунско-политичке тираније у Србији, имали и снаге и мудрости, да своју уређивачку политику учине економски одрживом, у потпуно немогућим околностима. Данас, у кризној 2013. години, под страховитим притиском споља, држава невољно и натенане, као покушава да ту паклену медијску машину државног присуства у медијима демонтира, тако да не чуди отворени скептицизам према пролитичкој елити који овај процес треба да спроведе.
Лик и дело Драгана Ђиласа, можда и најбоље илуструје сав бесмисао стања на медијском тржишту Србије, пошто је такву концентрацију медијске и политичке моћи у лику једног човека у Европи данас практично немогуће наћи, осим у Италији, где је таква врста владања Силвија Берлусконија ипак дошла редоследом у коме је он у политику ушао као медијски магнат и милијардер, док је у Србији тај процес ишао знатно другачије.
Пре свега ту је чињеница да се у рукама једног човека налази практично цео сектор оутдоор оглашавања у држави, огроман део јавног сектора и приватних компанија своје оглашавање пласирао је управо преко компанија у формално мањинском власништву актуелног градоначелника Београда. Док су сама комуникација са највећим медијима у државном и приватном власништву, као и услови оглашавања, свакако били под снажним утицајем чињенице да иза друге стране у преговорима стоји други најмоћнији човек у држави.
Који би у случају да је Борис Тадић добио само коју десетину хиљада гласова више, вероватно данас био председник Владе Србије, па би аналогија са Силвијом Берлусконијем постала и дословна. Ту није крај сличностима.
Када је реч о спорту, људи из најближег окружења Драгана Ђиласа годинама су били укључени у управљање КК и ФК Црвена звезда, у периоду њихових највећих финансијских проблема и задуживања, а сам градоначелник Београда уједно је и председник Кошаркашког савеза Србије. Зато је било логично да људи из најближег окружења градоначелника Београда, заједно са још неколико пословних партнера из приватног сектора, покрену приватни сет канала ТВ Арена спорт, који је требао да замени СОС Канал на медијском тржишту Србије и покрије тај веома важан сегмент медијског тржишта и новац медијских прихода од спорта усмери тамо где треба.
Ипак, тај план се саплео на једној другој страни, пошто је СББ, који је власник Спорт Клуба, али и уједно покрива огроман део тржишта кабловске телевизије у Србији, једноставно одбио да у своју понуду укључи Арена спорт, тако да су милиони евра уложени у преносе Лиге шампиона, најскупљих спортских програма који се могу купити на тржишту, остали да се емитују на каналу којипреко 80 посто становништва уопште и не може да гледа.
Тај очигледни слом овог приватног пројекта, на нечувен начин пребачен је на леђа државе, тако да је у потпуно невероватном процесу, ТВ Арена спорт откупљена од Телекома Србија за цену од преко 8 милиона евра, и то у завршној фази примене медијске стратегије у којој држава, као, излази из власништва у медијима. Тако се и данас, овога пута милионима евра државног новца, финансира ТВ Арена спорт, која има гледаност на нивоу неколико стотина хиљада гледалаца недељно, али зато плаћа спортске програме које ни РТС са својим милионима гледалаца, не може да отплати кроз приходе од маркетинга.
Ипак, овај пројекат очигледно има неку другу сврху, осим што је јасно да има за циљ преливање милиона евра државног новца у џепове приватних власника агенција које се баве продајом страних спортских преноса. То је пре свега ућуткивање СОС Канала, медија који бескомпромисно годинама, без цензуре, говори против Мирослава Мишковића и његовог погубног утицаја у спорту, као и о спрези градске власти у Београду и Мирослава Мишковића око пројекта Делта Планет на Аутокоманди, на штету стадиона Партизана и Црвене звезде.
Овај медиј очигледно није било могуће угасити махинацијама РАТЕЛ-а и доделом фреквенције на којој и данас може да се гледа други канал Румунске државне телевизије, па се сада очигледно прибегава моделу економског уништавања кроз нелојалну конкуренцију финансирану државним новцем. Узалуд, пошто СОС Канал и даље урејтинзима гледаности АГБ Нилсена стоји 30 до 70 посто боље од било ког канала ТВ Арена спорт, док се чак и Драган Ђилас у недавном гостовању на СОС Каналу код Владана Тегелтије практично похвалио да ниједан клијент његове компаније нема своје огласе на СОС каналу, али их и те како има на ТВ Арена спорт.
Поред тих огласа, и дан данас на државном пројекту ТВ Арена спорт навелико се оглашавају компаније у власништву Мирослава Мишковића, док Зекстра група која је у полугодишњој блокади рачуна од неколико десетина милиона евра, и чије стотине радника штрајкују због вишемесечног неплаћања зарада, однекуд има пара за ТВ Арена спорт, и просто не силази из најскупљих рекламних блокова, и тако апсурди иду у унедоглед.
Било би лепо да је овај пример усамљен, и да је Драган Ђилас једини проблем, али нажалост није тако. Овај систем толико је примамљив, да се стиче утисак да већини људи из актуелне власти баш и не пада на памет да се тај модел напусти, већ се све своди на то ко ће бити Ђилас након Ђиласа, односно ко ће ту уходану машинерију наследити и наставити да је усавршава и од ње генерише стотине милиона евра.
Зато и не чуди стравични притисак споља, којим се жели засигурати да ће та машинерија нелојалне државне медијске конкуренције бити демонтирана, уместо да само промени власника. Тим пре што је и након смене власти, и постављања новог менаџмента у Телекому Србија, уредно настављено са пројектом ТВ Арена спорт, што посебно код одређеног броја страних дипломата укључених у профилисање медијских закона у Србији, изазива сумњу у озбиљност актуелне власти да стварно изађе из власништва у медијима.
Слично је и са нелојалном конкуренцијом у области новинских агенција, дневне и спортске штампе, као и неким идејама изнетим у јавној расправи да уместо једног јавног сервиса, дође до решења у коме ће „јавни сервиси бити формирани где год за то постоје предуслови“, тако да би уместо једног, Србија могла добити шездесет и шест јавних сервиса у практично сваком мало већем граду у Србији, у којима ће се јако лепо трошити, и јако мало приходовати, наравно све о трошку грађана Србије. Управо зато, Берлускони модел управљања медјима јако је примамљив, тако да не чуди изјава Ивице Дачића да са применом нових медијских закона не треба журити.
Ипак, вреди подсетити да је поразно стање Србије данас, чињеница да је практично на коленима и да изгледа као болесник у последњој фази метастазе рака, умногоме последица ефикасности модела медијског заташкавања непријатних истина, који је у мандату претходне Владе доведен до савршенства. Хоће ли га ова Влада наследити и усавршити, или ће га под притиском споља заиста демонтирати, видећемо, али се стиче утисак да ће политичка елита много лакше признати независно Косово, него што ће стварно бити спремна да се одрекне свог челичног загрљаја над медијима у Србији.
Коментари (0)
Остави коментарНема коментара.