Вести

14. 05. 2024.

Аутор: Маида Салкановић Извор: Раскринкавање.ба/See check

Случај убијене дјевојчице истакао пропусте медијског системa

Након нестанка и трагичне смрти двогодишње дјевојчице у Бору у Србији, медијско поступање у овом случају изазвало је бијес и питања о новинарској етици и одговорности.

Србијанске власти објавиле су 26. марта 2024. године да је у мјесту Бор нестала двогодишња дјевојчица. Медији широм регије детаљно су пратили овај случај, објављујући фотографију и податке дјевојчице Д.И. у нади да ће је лоцирати. Активирана је и србијанска верзија система “Амбер Алерт” под називом “Нађи ме”, која емитује упозорења путем телефона, интернета, телевизије и других масовних медија како би помогла у потрази.

Након интензивне осмодневне потраге попраћене значајном медијском пажњом, власти су 4. априла обавијестиле јавност да је дјевојчица била жртва саобраћајне несреће у којој су починитељи њено тијело бацили на оближњу депонију.

Сва дешавања у случају била су интензивно попраћена, али осим корисних информација, медији су износили и детаље небитне за истрагу, претварајући ситуацију у медијски спектакл и кршећи Кодекс новинара. Медијима се ширила огромна количина дезинформација – у распону од нетачних тврдњи да је дјевојчица пронађена жива до лажних извјештаја о подацима који су наводно пронађени на телефону дјевојчицине мајке.

Таблоиди су писали да је мајка непосредно прије нестанка дјевојчице на интернету претраживала најближи гранични прелаз према Румунији, као и кривичну одговорност “за одређена кривична дјела”, што имплицира њену кривњу у нестанку дјевојчице. Медији су од почетка испитивали умијешаност родитеља у нестанак дјевојчице, с посебним нагласком на мајку. Пропитивали су њену мимику и наводни недостатак емоција, зашто је одвела дјецу да се играју у ненастањеној кући, па чак је и отворено оптуживали за умијешаност у наводну продају дјетета.

Јована Јеремић, водитељица јутарњег програма на србијанској телевизији Пинк, јавно је изјавила да су родитељи знали гдје се дијете налази. Једна новинарка је на телевизији Информер коментарисала како је мајка на својим профилима на друштвеним мрежама имала само неколико фотографија нестале дјевојчице те да је углавном објављивала фотографије сина. Интервјуисани “стручњак” на Хаппy ТВ-у нагађао је да ли је мајка прекасно пријавила нестанак дјетета. Јеремић је мајку описала и као “хладнокрвну”. Медији су манипулисали изјавом дјевојчициног прадједа, селективно објављујући његову опаску да не зна да ли је дјевојчицина мајка добра мајка.

Тамара Скрозза, чланица Савета за штампу Србије, у интервјуу за Н1 медијски фокус на блаћење мајке приписује “патријархалном друштву у којем су последњих година све вредности девалвирале”. 

“Хајка на мајку није ни сада престала, криве је како је могла да остави дете да одлута на пут. Мајка је постављена као кривац од првог дана”, нагласила је за Н1 Скрозза.

Мизогини наратив понекад се у извјештавању медија испреплитао с националистичким, што је доводило до тврдњи да су страни држављани умијешани у нестанак дјевојчице. Напримјер, опскурни медиј из Босне и Херцеговине тврдио је да је мајка “продала дјевојчицу Бугарима”, а широко распрострањена тврдња сугерисала је да су дјевојчицу у Аустрију продале двије Румунке. Потоњу тврдњу истражила је полиција, а медији су криво протумачили и изјаве аустријске полиције, погрешно извијестивши да је дјевојчица дефинитивно идентификована на снимци насталој у Бечу.

Кршење медијске етике

Медијски стручњаци/киње слажу се да етички стандарди често недостају регионалном медијском извјештавању о трагедијама, што доказује њихово извјештавање о случајевима фемицида, као и двама масовним убиствима у Србији претходне године. Међутим, неки сматрају да у овом случају етичке границе нису само прегажене већ да су уништене.

Марко Недељковић, професор на Катедри за медије и комуникације на Факултету политичких наука Универзитета у Београду, рекао је за See Check како начин извјештавања који је уочен у овом случају не изненађује јер одражава свакодневну медијску праксу. Унаточ томе, изразио је забринутост да се и пред најизазовнијим и најосјетљивијим трагедијама медији настављају понашати на исти начин.

“Померили су границе јер смо, примера ради, навикли на спекулације, нагађања и неосноване конструкције када су у питању сукоби неких криминалних група и слично, али сада видимо да медији ни најмање не презају чак ни од тога да мајку и оца оптуже за нестанак детета иако нису имали ниједан једини доказ за то. То је још један корак даље у кршењу свих етичких, професионалних па и људских начела, и то је оно што додатно забрињава, јер се границе померају из године у годину”, рекао је. 

Погрешно је оптужен и човјек из околине Бора када су медији објавили његову фотографију и име, тврдећи да је он један од осумњичених. Посљедице таквог неодговорног извјештавања у стварном животу могле би бити огромне, посебно у вријеме када постоји интензиван бијес јавности око случаја.

Но, посљедица по медије готово да и нема. Савет за штампу Србије тренутно има неколицину пријава против медија због извјештавања о овом случају. Ово саморегулацијско тијело, међутим, нема овласти за провођење казнених мјера. Медијске организације које су чланице Савета, а које крше Кодекс, дужне су одлуке Савета објавити у својим листовима. Ипак, као што је видљиво из досадашњих случајева извјештавања о трагедијама, њихове одлуке често се игноришу. Савет је позвао медије на етично извјештавање о овом случају, чему се придружио и Михаило Јовановић, тадашњи министар информисања и телекомуникација Србије.

“Важно је да се у овим тешким тренуцима води рачуна о достојанству жртве и њених породица те да се избегавају било какве спекулације или непроверене информације. Молимо медије да се суздрже од сензационалистичког приступа који може додатно узнемирити јавност и нарушити приватност породице жртве. У оваквим ситуацијама, од есенцијалне важности је да јавност буде информисана са прецизношћу и саосећањем”, рекао је Јовановић.

Међутим, према ријечима Нерме Шеховић, ауторице анализе о овом случају објављене на порталу Раскринкавање из БиХ, медији су предност дали профиту, а не професионалном и одговорном приступу извјештавању. 

“У лову на кликове, портали су настојали ‘извући’ што више садржаја везаног за овај случај, што је резултирало објављивањем низа спекулација, гласина и непровјерених информација о нестанку и убиству двогодишње дјевојчице. На концу, овакво медијско извјештавање допринијело је ширењу конфузије и дезинформација, као и додатном узнемиравању јавности”, рекла је Шеховић за See check.

С тим се слаже и Марија Вучић, ауторица сличне анализе коју је спровело Раскрикавање из Србије. Она примјећује да је медијско извјештавање у овом случају одражавало извјештавање о другим трагедијама – медији који иначе поштују етичке стандарде извјештавали су коректно, док они који то иначе не чине, нису то урадили ни овај пут.

“Не бих рекла да се ради о ‘пропустима’ у извештавању који су се напросто ‘десили’; реч је о врло промишљеној и уобичајеној уређивачкој политици за коју су одговорни уредници и новинари таблоида и чији је циљ да се ‘навуку’ кликови, продају новине и повећа гледаност. Што је већа публика, већа је и зарада, а ако нам је зарада ултимативни циљ, а не етичност, онда се нећемо много оптерећивати Кодексом”, говори. 

Неки од медија који су највише непрофесионално извјештавали јесу прорежимски таблоиди. Марко Недељковић каже да медијско покривање овог случаја илуструје да медији раде са забрињавајућом свијешћу да је све допуштено докле год су политички послушни те да и они који доносе одлуке размишљају на исти начин.

“Управо најнепрофесионалније медије награђују државне и локалне власти разним финансијским давањима из буџета, што је јасна порука да је политичка подобност најбитнији критеријум. И док имамо такву ситуацију у којој су медији постали политички инструмент и док велика већина медија ни грађане, ни јавни интерес, ни новинарство не третира као вредности за које се треба борити, ништа се неће променити”, закључује Недељковић.

Анализа Раскрикавања показала је да је 2023. шест прорежимских новинских кућа добило најмање 1,3 милиона еура из буџета упркос томе што је Раскрикавање забиљежило најмање 1.154 случаја манипулације на њиховим насловним страницама. Чини се да су медији који најупорније крше етику, шире дезинформације и непрофесионално извјештавају заправо прорежимски медији који служе владајућој странци и помажу јој да се одржи на власти. Грађани и грађанке Србије сносе штету како издвојених буџетских средстава, тако и психичку штету коју такво извјештавање наноси.

Улога публике

Медијска публика такођер је дио ове једначине, јер се и даље бави сензационалистичким чланцима о трагедијама. Јована Шестериков, чланица новинарске мреже “Новинарке против насиља”, покренула је кампању усмјерену на кориснике и кориснице медија позивајући их да не кликају на проблематичне садржаје. Кампања под називом “Не кликћи” садржавала је снимке који су прегледани више од 80.000 пута на њеном профилу те су их разне организације дијелиле на друштвеним мрежама, а емитовали су их и на телевизији.

“Поучена својим искуством рада у онлине редакцијама и реакцијом медија на прошлогодишња убиства у Рибникару, Малом Орашју и Дубони, очекивала сам потпуну медијску хистерију. Морам да нагласим да је током потраге за девојчицом извештавање медија прелазило границе професионалног извештавања о случају, међутим, у дану када смо сазнали да је она, нажалост, убијена, и оно мало постојећих граница је срушено. Пошто немам утицај на то шта медији објављују, осмислила сам кампању која ће да се обраћа читаоцима и која ће јасно и кратко да им поручи какву штету чине кликањем и дељењем таквог садржаја”, рекла је Шестериков за СЕЕ Цхецк.

Она је напоменула да су у Србији, али и у другим земљама, уредници и новинари онлине медија спремни зарад клика погазити све етичке стандарде, правдајући своје поступке тиме да јавност то занима, а при томе занемарујући едукативну улогу медија.

“Део тога иде од суманутог притиска да свака објављена вест буде читана, део је до брзине и копирања садржаја са конкурентских платформи и, наравно, има и незнања. Јасно је да се од тих кликова исплаћују плате, али морају да постоје јасне границе шта је прихватљиво и докле се иде са ‘виралом’”, додаје. 

Шестериков сматра да је значајан дио проблема медијска неписменост, али и десензитивисаност публике због велике количине узнемирујућих садржаја доступних у медијима и на друштвеним мрежама.

Недељковић сматра да су медији овај случај злоупотријебили да би изазвали страх, бијес и узнемиреност публике.

“Када изазовете тако јаке емоције, људи имају потребу да нешто ураде. Прво што ће да ураде јесте да кликну да прочитају текст или да погледају видеоприлог да би сазнали од чега уопште треба да страхују, а то значи да сазнају што више детаља, јер је то, на неки начин, ‘први заштитни механизам’”, изјавио је Недељковић.

Медији су итекако свјесни ефекта својих садржаја, тврди Недељковић, јер свакодневно прате аналитичке податке и могу прецизно идентификовати садржаје који изазивају највећу пажњу, кликове и реакције публике те стога промовишу такве садржаје. Према Недељковићевим ријечима, истраживања показују да су наслови који изазивају страх од 2000. године порасли за чак 150 посто, они који изазивају бијес за 104 посто, а они који изазивају тугу за 54 посто.

“Још један битан елемент јесте и чињеница да алгоритми такође фаворизују садржаје на које публика бурније реагује, а публика најбурније реагује када је узнемирена. Ти узнемирујући садржаји по правилу су лажне вести”, рекао је Недељковић за СЕЕ Цхецк, подсјетивши на истраживање ПроПублице из 2022. које је показало да Гоогле, као највећи свјетски претраживач, фаворизује управо такве медије, усмјеравајући приходе од дигиталног оглашавања доминантно ка онлине медијима који шире лажне вести.

У разговору за See check, Недељковић је истакао да медији који поштују етичке стандарде често имају малобројнију публику. Међутим, истакнуо је да ће у надолазећим годинама приходи од публике постајати све важнији за пословање и одрживост медија. Стога би се фокус за медијске организације требао помакнути с привлачења велике публике на стицање повјерења оних који су спремни платити за њихов садржај.

“Другим речима, за медије који дугорочно размишљају, приоритет више није и не треба да буде што већа посећеност сајта, већ придобијање поверења публике која ће у будућности бити спремна да плати за праћење тог медија јер ће од тога превасходно зависити успех професионалних медија у будућности”, објаснио је Недељковић за СЕЕ Цхецк.

Неповјерење у службени наратив

Протурјечне и непровјерене информације у медијима збуниле су јавност, што је проузроковало да многи људи не вјерују службеном наративу догађаја и окрену се алтернативним изворима информација. Ово није усамљен случај. Истраживање које је Недељковић провео прошле године у сарадњи с Центром за професионализацију медија и медијску писменост (ЦЕПРОМ) показало је да чак 46,3 посто грађана и грађанки у Србији не вјерује медијима.

“У таквим околностима екстремног неповерења у медије очекивано је да се грађани све више окрећу друштвеним мрежама јер верују да ту могу да сазнају нешто што медији крију од њих или свесно манипулишу. На друштвеним мрежама је, наравно, ситуација још проблематичнија, али их грађани у условима великог неповерења у медије све чешће користе, чак и као примарни извор информисања”, објашњава Недељковић.

Друштвене мреже врве теоријама завјере које нуде алтернативне верзије догађаја у развоју случаја нестале дјевојчице.

“Сасвим сам сигуран да је ово јос једна лаз коју никада нецемо сазнати и после тога да нам се данима пласира прица како је ‘мајка’ мале Д. брисала поруке и претраге на интернету добијамо ово решење ??? Ја не вјерујем у то!”, стоји у виралној објави на друштвеној мрежи Тхреадс.

Саша Боројевић, познати заговорник теорија завјере, устврдио је да је “крајњи циљ” овог случаја промовисање чиповања дјеце. Алармантан показатељ нормализације таквих теорија завјере јесте чињеница да је Боројевић кандидат владајуће Српске напредне странке (СНС) за предстојеће београдске изборе.

Медије тренутно за непрофесионално извјештавање награђују држава, публика и оглашивачи, првенствено преко великих онлине платформи. У таквом медијском окружењу, медијска етика и образовна функција медија често се занемарују. Саморегулаторна тијела често се покажу неучинковитима због недостатка кривичних мјера и медијске одговорности, док се непрофесионално извјештавање понекад награђује и средствима из буџета. Док неки стручњаци с којима смо разговарали исказују оптимизам да ће медији на крају дати приоритет градњи повјерења и лојалности публике, мало је вјероватно да ће ове тржишне промјене саме по себи бити довољне да се исправе бројни недостаци који постоје унутар система.