Вести
15. 03. 2013.
Помен на екрану
Бивало је и биваће. Смрт значајних и изузетних, пре или касније, добија нови смисао – одмах, ако се прогласи да личност „одлази у легенду” или потом, ако стварно стекне одлике мита.
Кад су у питању јавни делатници, народу је та врста узвисивања нека врста духовне и моралне потребе за општенационалном величином и заједничком вредношћу којом се јача и сопствено самопоштовање.
Много су прагматичније побуде појединаца, поготово оних који би да се представе као искључиви или главни баштиници политичког или државног вође, те да део његове славе као капитал уграде у сопствену каријеру.
Има и професија, служби, институција који би накнадним похвалама и уздизањем оног према коме су били неправедни хтели да заташкају грехе и умире сопствену савест. У свим тим случајевима потискује се критичност, занемарују мане, а наглашавају способности и заслуге, увећавају се и лик и дело – не само због уобичајене конвенције да се о мртвима говори само најлепше.
Тај синдром запретио је и поводом обележавања десетогодишњице од смрти Зорана Ђинђића. Тако се бар испоставља по оном што се могло видети на ТВ екрану – као пренос пригодних јавних збивања или као програм по сопственој иницијативи и продукцији.
Логично је било да се медији – који су за Ђинђићеву насилну смрт мање или више непосредно везивани кроз део одговорности за „хајку на премијера” – посебно посвете овом поводу. Потпун увид у то како су теми приступиле домаће телевизије није био једноставан, јер су се емисије по различитим каналима протезале и данима и сатима, јер су се временски преклапале, јер нису све репризиране или пребачене на интернет.
Најагилнији је био тим телевизије Б 92, који је искористио све своје ресурсе и водеће новинарске снаге. Начето већ у „Утиску недеље” питање о томе шта нам је остало као Ђинђићево наслеђе и шта нам се десило за протеклих десет година провлачило се као суштинско кроз све потоње редовне емисије ове куће – „Кажипрст”, „Између две ватре”, специјалну емисију „Десет година од убиства премијера”.
Избор одломака из „Инсајдера” о актуелним политичким приликама као позадини убиства додатно је попуњавао слику која је испала стилски врло уједначена у свим слојевима. Онај о Ђинђићу био је, сасвим природно, у топлим и јарким бојама – јер су говорили само његови пријатељи, сарадници, браниоци, поштоваоци. А део о околностима у којима је деловао, о силама које су га ометале, о местима са којих су га нападали речју, а потом и метком, био је, такође разумљиво, обојен суро, у свим нијансама од сиве до црне.
И РТС се одлучио за сличан (мада само целовечерњи, 12. марта) приступ. Прво је вођен разговор у студију, такође са колегама, професорима, страначким друговима Ђинђићевим, а потом су репризиране две добре документарно-истраживачке емисије о његовој политичкој биографији и о последњим данима живота. Студио Б је овом пригодном телевизијском дану додао једну драгоцену димензију – извештавање уживо о београдској „Шетњи за Зорана”, у којој се могао видети али и чути глас обичног света. У том смислу вреди поменути и концепт емисије „У центру”, која је окупила свежа лица из политичког подмлатка, а међу њима и чланове из Ђинђићу некад опонентских партија.
Из овог ТВ маратона по садржају и свеобухватности издвојила су се два нова, систематично припремљена и ефектно обликована документарна филма, две опсежне ТВ хронике. Прва је више окренута појединачном и личном карактеру, особинама, приватности свог јунака – друга његову судбину смешта у јавну сферу, друштвени контекст и помера тежиште на политичку климу, односе и праксу.
„Неиспричане приче” (Б 92) Пеђа Обрадовић и Јасмина Врбавац склопили су као животопис Ђинђићев од рођења па до смрти, ослоњен на фактографију али прожет емоцијама,+ нескривеном осећајношћу и интимном атмосфером која настаје кроз сећања казивача искрених, присних, лишени личних интереса у интерпретацији прошлости.
На чврстој фактографији и на исказима непосредних сведока засновао је и Славиша Лекић емисију „Зоран Ђинђић: хипотека”, ређајући хронолошки кључне и преломне тренутке Ђинђићеве политичке делатности, али наводећи у свом ауторском коментаторском тексту, отворено и директно, многа имена, тврдње, па и оптужбе при тумачењу тока догађаја, узрока и последица.
Чини се да су у укупном ТВ садржају посвећеном датуму од несумњиве историјске важности боље могле бити истакнуте две ствари које се тичу свих нас: срамота што је овде и у 21. веку атентат био средство политичких обрачуна; штета што је у локалној политици реформи и напретка толико много зависило од само једног
човека. Но, пошто су ипак у садржају свих поменутих телевизијских (ре)интерпретација најупечатљивији, па и најпотреснији, били архивски снимци Зорана Ђинђића, његове бритке речи, језгровите опаске, живописне формулације, било би занимљиво знати како би он сам оценио овај помен који му је дала телевизија.
Можда би му прва напомена/опомена гласила да је за општу добробит неопходно мање причати пред камерама, а више сврсисходно радити.
Коментари (0)
Остави коментарНема коментара.