Вести

09. 02. 2024.

Извор: Наша Места

Ћутало се на корупцију у области суфинансирања медија

Србија никада није издвајала више новца за медије, али је дозволила да стопа корупције прати то импресивно повећање издвајања. Постоје три нивоа исисавања новца из буџета општина и градова. Власт је до сада ћутала на очигледну корупцију у области суфинансирања медијских садржаја. Нови медијски акти су корак од седам миља, али без политичке и правосудне воље неће се корупцији стати за врат, рекао је у интервјуу за „Наша места“ Бранко Жујовић, новинар и уредник бројних суботичких медија који се бавио истраживањем конкурса суфинансирања медијских пројеката.

Како на „папиру“, а како у пракси изгледа конкурс за суфинансирање медијских пројеката на локалу – истраживали сте то, можете ли нам навести неке примере?

Недостатак спремности колега да етичке професионалне стандарде поставе испред дубоко усађеног осећаја да би им професионалним поступањем била угрожена егзистенција, обесмишљава концепт суфинансирања медијских садржаја, нарочито у локалним срединама. Идеја да се из јавних каса издваја новац за суфинансирање медијских пројеката на папиру заиста изгледа сјајно, али смо, својевремено, превидели да ми немамо до краја професионално изграђене редакције. Нико локалном новинару, који ради за цркавицу, не може да гарантује ништа у погледу његове материјалне сигурности. Огромна већина њих због егзистенцијалног страха чини отклон од професионалних етичких стандарда. Ти људи радије прибегавају некој врсти саучесништва са власницима капитала и онима који имају политичку моћ, а притом често крше јавни интерес. У тој врсти “самоодбране” прибегава се својеврсној мимикрији, такозваном незамерању. Тежи се регистраторском преношењу званичних саопштења и изјава, без икакве провере, уз прећуткивање заиста важних информација и чињеница.

На сцени је интересни инцест

Када сам прошле године објавио, документима и неспорним чињеницама поткрепљену вест да је локално јавно предузеће купило уређај звани “стартер”, преплативши га више од десет пута, нико у Суботици ту вест није пренео. Вест је пренео један једини сајт који иначе не учествује на медијским конкурсима. Имамо парадокс да јавни интерес штите новинари и медији који не добијају финансијску подршку из буџета. Остали, који добијају приличан новац, ћутали су као заливени. Тиме су постали посредни саучесници очигледне криминалне радње. Нико вест није пренео ни када је то јавно предузеће уређај на крају вратило добављачу, уз повраћај новца. Оваква нездрава клима у самим медијима, у којој новинари не смеју да кажу “не” власницима медија и политичарима, широм је отворила врата фантомским медијским организацијама, које често предводе сами власници локалних медија. Барем у Бачкој, оне ексклузивно формирају медијске комисије које њиховим медијима на конкурсима додељују огромне суме новца. То је корупцијски перпетуум мобиле и грозан интересни инцест ком, због очигледног сукоба интереса, неко коначно треба да стане на пут.

Какве су све злоупотребе у питању?

У Оџацима сценографија у оквиру једног од медијских пројеката плаћена је из општинске касе 900.000 динара. Када сам са колегом сниматељем отишао да прегледам компакт-дискове са снимцима којима је правдан тај пројекат, испоставило се да никакве сценографије на снимцима нема. За идејно решење те нигде пронађене сценографије Владану Стефановићу плаћено је 230.000 динара. Део израде сценографије коштао је 350.000 динара и обухватао је куповину водених бојица, лепка у стику, четкица за водене бојице, лењира, драперија, квака, кеса за смеће, кровне летвице, ваљка за кречење и још којечега. У Суботици је Стефановићу плаћено неколико стотина хиљада динара за услугу шминкања и костимирања. У многим папрено плаћеним “пројектима” нема правдања трошкова. Ако је непостојећа сценографија у Оџацима грађане коштала 900.000 динара, онај ко је конкурисао морао је да плати још толико, јер је општина покривала половину укупне вредности пројекта. Све је ово само кап у мору.

Међусобно једни другима додељују средства

У Бачкој имате један релативно узак круг људи који учествују у раду комисија, предводе медије и међусобно сами себи додељују средства. Имате пројекте у којима такозвани “бочни играчи”, а неки су у међувремену постали прави мали медијски “магнати”, једноставно сав износ добијен на конкурсу пребаце фирмама Владана Стефановића и још неких учесника. Тога само у Бачкој има толико да бисмо могли овде да говоримо цео дан.

Желите ли конкретан пример? На једном од медијских конкурса у Малом Иђошу, удружењу “Путеви природе” дато је 600.000 динара за четири кратка текста, обима једне традиционалне новинарске шлајфне. Поменуто удружење, доказао сам то кристално јасно документима, повезано је са Веселином Стефановићем, братом Владана Стефановића, власника ТВ Суботица и још неколико медија у Бачкој и Банату, али и оснивачем медијске организације “Комнет”. Да ствар буде трагикомична до краја, ти кратки текстови су дословно преписани. Два су преписана са “Википедије”, а преостала два из једног научног рада који сам пронашао и цитирао. Чланови комисије, која је одлучила да једна једина реч у једном од тих текстова кошта 438,59 динара, тесно су повезани са Стефановићем, то је очигледно уколико завирите у саставе комисија годинама уназад. Ти преплаћени и плагирани текстови објављени су на сајту који је повезан са Стефановићем. Почетком прошле недеље, дао сам изјаву у полицији. Рекли су ми тамо да је немогуће утврдити стварну вредност тих текстова. Слутим да ће та малоиђошка кап у коруптивном мору такође временом испарити, јер у нашим институцијама до сада није постојала политичка клима да се уреде медијски конкурси.

Да ли је нови Правилник о суфинансирању донео нека боља решења?

Да пођемо од општег оквира. Наше друштво трпи геополитичке ударе споља и коруптивне ударе изнутра. Колоквијално, то можемо да назовемо “експлозијом” и “имплозијом”. Суштински, нема разлике између Нато бомбардовања или пљачке поште у Косову пољу и пројектне пљачке било ког овдашњег буџета. Разлика је једино у форми, док је потпуно свеједно страдате ли у експлозији или имплозији, с том разликом, како је приметио један мој пријатељ, да се последице бомбардовања и отимања дају санирати и решити. Желим да кажем да то унутрашње разарање Србије корупцијом, а медијски конкурси јесу добар пример за ту врсту разарања друштва, може да буде прекинуто једино уколико буде политичке воље за тако нешто.

Имамо још један парадокс. Без имало сумње, Србија никада није издвајала више новца за медије, али је дозволила да стопа корупције прати то импресивно повећање издвајања. Уколико не буде поменуте политичке воље, биће нам узалудни сви правилници које ћемо усвајати.

Нови правилник делује као корак од седам миља, али без политичке и правосудне воље нема решења

Писао сам 2022. године о потреби да се успостави јединствена онлајн платформа на којој ће једним “кликом” бити доступне све информације у вези са медијским пројектима. Не тврдим да је комисија, која је припремила нова решења, то прочитала код мене, али је сјајно ако смо дошли до истоветног закључка. То охрабрује. Охрабрује и систем бодовања пројеката, као и бодовање чланове комисија. Ненормално је да у Бачкој, када су посреди комисије за одлучивање о медијским пројектима, доминирају фантомске медијске организације као што је Стефановићев “Комнет”, група која себе назива Друштвом новинара Војводине и још неколико таквих организација које се скоро искључиво баве делегирањем чланова медијских комисија. Уколико сам добро обавештен, Удружење новинара Србије већ годинама нема своје представнике у медијским комисијама на подручју Бачке, али и целе Србије. Та чињеница пуно говори сама за себе.

Да закључим. Нови правилник делује као корак од седам миља, али без политичке и правосудне воље да се корупцији стане за врат ниједан правилник сам по себи неће бити сам по себи решење. Ту ствар не треба посматрати само у оквиру онога што се догађа са медијским конкурсима. Број у професионално снажних локалних медија обрнуто је пропорционалан интензитету опште корупције у локалним срединама. Политичка воља коју сам помињао, дакле, не односи се само на питање суфинансирања медијских садржаја.

Постоји ли бојазан како ће та решења изгледати у пракси?

Катастрофално предвиђам и клоним се прогноза. Уколико они који заиста одлучују и даље буду толерисали медијске мангупе у својим редовима, пракса ће можда попримити другачију форму, али ће проблем остати. Говоримо о милионима, десетинама милиона евра згрнутих протеклих година.

У свом истраживању „Милионери из конкурсног блата“ кажете да постоје три нивоа исисавања новца из буџета општина и градова- директно учешће, учешће преко бочних играча и појављивање у улози подизвођача. Можете ли објаснити сва три нивоа и прокоментарисати да ли ће нови Правилник то омогућити.

Директно учешће је јасно: оснивач медија пријављује се и добија новац. Проблем је што постоје озбиљне индиције да су истоветни пројекти прилагани у више општина и градова. Питање је како су ти пројекти правдани,јер су локалне редакције мале. Додатна буџетска сласт таквим играчима долази од бочних играча. Имате Милана Швеља из Куле. Швељо вам је постао локални медијски магнат. Сав новац који је добио у Суботици пре коју годину, о томе сам детаљно писао, укупно 2.500.000 динара, пребацио је “подизвођачима”: Владану Стефановићу и осталима који се непрекидно појављују на медијским конкурсима, али и као чланови медијских комисија које о конкурсима одлучују. То је читав рашомон, али поново, само кап у мору. Бочни играчи су организације попут поменутих “Путева природе”. Тако вам је Владан Стефановић једном директан учесник, други пут је подизвођач Милану Швељу, а трећи пут посредством брата као везе добија новац од пројеката бочних играча, као што је случај у Малом Иђошу.

Како видите судбину локалних професионалних медија

Хајде да кренемо опет од општег оквира. Оно што смо у локалним медијима посејали онда када је дозвољено да сваки голубарник истакне антену и отвори радио станицу, а нарочито током протеклих скоро четврт века, данас жањемо. “Независни” медији, са друге стране, често имају политичку агенду одређену грантовима која ограничава њихово професионално деловање. Сјајно је уколико извештавају о положају страних радника у Линглонгу, али је врло лоше ако се праве да не постоји петоструко већи број оболелих од карцинома у Сурдулици, а то повећање броја оболелих доводи се, оправдано, у везу са локалном фабриком која долази са друге стране света. О томе можете да пронађете тек по коју вештицу.

Хајде да будемо до краја консеквентни. Власт је до сада ћутала на очигледну корупцију у области суфинансирања медијских садржаја. Али, вама онда дође опозиција чији главни лидер хладно обећа да ће „отворити медије“ када дође на власт. Као да 2009. године није било ништа, и као да се његово име не доводи у везу са контролом медија. Какве ће медије отворити? Нису медији конзерва. Овде је потребна политичка клима која ће култивисати сасвим нову медијску културу, а то се још дуго неће догодити. Не живим у илузији да постоје неутрални медији, али треба да постоје и постоје медији који, без обзира на оснивача и политику којој нагињу, не прећуткују важне информације и чињенице. Онда када уместо сервилних и “независних” медија будем имали професионално снажне медије, то ће истовремено значити да имамо јавност и да је корупција сведена на ниво који изнутра не угрожава друштво и саму државу.

Помињали сте више пута да требе обезбедити транспарентност процеса пројектног суфинансирања, а посебно методе евалуације пројекта. Да ли је то, по Вашем мишљењу, урађено у новим актима?

У Оџацима су нам званичници општинске администрације рекли да их не занима валоризација, већ само формална покривеност “папирима”. Додали су да је медијске конкурсе “контролисала” жена за коју су истовремено рекли да нема потребне квалификације за то. Тај спорни пројекат, у оквиру којег је плаћена непостојећа сценографија, заправо је салата текућих кратких извештаја из неке од информативних емисија у распону од локалне фудбалске лиге до локалне скупштине и од вртића до пијаце.

Нови правилник делује као унапређење поступка евалуације: Уколико платите 150.000 или више за прилог од минут, минут и по, а често ни не можете да пронађете емисије које су дебело плаћене, ту нешто озбиљно шкрипи. Никада, на пример, нисам видео видео прилоге поменутог Милана Швеља који су папрено плаћани, на пример у Суботици по 125.000 динара. Напросто, тих снимака нема. Питање евалуације враћа нас на питање политичке воље да се свему овоме стане на пут.

Да ли ће и даље бити важно да пројекат буде само „папиролошки покривен“?

Не би смело да се тако нешто догађа. Искуство нам сугерише опрез и изостанак очекивања да је тако нешто могуће. Слово правилника каже да ће бити боље. Трудим се да будем делотворни песимиста, по рецепту Драгоша Калајића.

Залажете се за онлајн платформу за медијске конкурсе – како би она обезбедила транспарентност и сврсисходност суфинансирања медија?

Поменуо сам да је комисија која је припремала нови правилник дошла до закључка да је нова информациона платформа неопходна. О потреби увођења те платформе сам и ја писао. Понављам: драго ми је што смо дошли до истоветног закључка. Онлајн платформа требало би да омогући тренутни приступ важним информацијама. Знаћемо ко чини комисије. Нећемо више чекати да се локалне самоуправе смилују и пошаљу саставе комисија поштом, након недеља и недеља чекања. Знаћемо ко огромним средствима подржава какав и чији пројекат, што је такође важно. Хоће ли то бити довољно да се упозори на злоупотребе и да држава реагује на њих, видећемо.

О саговорнику:

Бранко М. Жујовић (1975), новинар и уредник бројних суботичких телевизијских, штампаних и онлајн медија. Радио је пет година у Пекингу (2012 – 2017), у редакцији Кинеског међународног радија, а од 2010. до краја 2014. годинем био је коментатор Гласа Русије. Пише за РТ Балкан, “Печат” и Кинеску медијску групу, претежно пратећи Кину и Далеки исток. Пише о бројним злоупотребама у локалној заједници.

Добитник је “Златне Нике” за најбољу писану репортажу на фестивалу “Интерфер” 2021, специјалног признања Удружења новинара Србије за серију текстова у вези са медијским конкурсима 2022. и глобалне награде за коментар (“Силк Роад Глобал Неwс Аwард”) коју сваке три године додељује Медијска мрежа Пута свиле у аранжаману дневника “Женмин жибао” у Пекингу (2023. године). Био је потпредседник УНС-а (2009 – 2013).

Објавио је три књиге (“Србија на Путу свиле”, “У потрази за државом” и “Врачевић – прилози за историју села”).