Вести

07. 02. 2013.

Аутор: Милош Васић Извор: Време

Веранова и Ацина комисија

Хоће ли једна владина Комисија расветлити нешто што држава и њени органи нису могли да расветле од, хајде да кажемо, 1994. до данас? Је ли то питање чувене "политичке воље" или покушај прања биографија.

У великом замаху, да не кажемо "одисају", нова власт – тачније: Александар Вучић – решила је да борби против корупције и организованог криминала придружи и расветљавање болних случајева из мрачне прошлости: нерасветљена убиства новинара. Маркетиншка вредност тог подухвата видљива је одмах. Влада је именовала комисију експерата и специјализованих институција за истраживање убистава новинара, на челу са Вераном Матићем из Б92; ту су још и гђа Љиљана Смајловић из Удружења новинара Србије (УНС), људи из МУП-а (директор полиције и начелник Управе криминалистичке полиције), представник БИА и новинари блиски жртвама из Београда и Јагодине.

Отворена је и могућност ангажовања страних стручњака за накнадне анализе и вештачења. У мандат Комисији стављени су случајеви Даде Вујасиновић, Славка Ћурувије и Милана Пантића из Јагодине; касније су се појавиле идеје да се мандат прошири и на покушај убиства Дејана Анастасијевића и на погибију 16 радника РТС током бомбардовања 1999. Из Комисије је прва изашла новинарка НИН-а Весна Малишић (увршћена као блиска пријатељица Даде Вујасиновић): она каже да је прва идеја била да та комисија буде независна и међународна, експертска, која би анализирала постојеће резултате и притискала власт и институције да то реше. Онда је постала владина комисија, а Весна Малишић каже да се запрепастила и рекла им да у томе неће да учествује.

Уместо Весне Малишић, у Комисију је позван председник Независног удружења новинара Србије (НУНС) Вукашин Обрадовић. Ту је дошло до одређених премишљања, али је Извршни одбор НУНС-а већином сматрао да Обрадовић треба да се ангажује, па је он пристао да уђе. То се даде разумети: у тим послима боље је бити унутра него напољу.

Оснивање те комисије наишло је на различите реакције. Пре свега, многима се није допало то што је управо Александар Вучић дао свој превишњи благослов том подухвату: то је – с добрим разлозима, уосталом – протумачено као покушај прања биографије. Г. Вучић био је прво жестоки радикал из ергеле Воје Шешеља, па као такав и министар информација 1998–2000. и аутор чувеног радикалског Закона о информисању који је ојадио многе, а посебно Славка Ћурувију, као што нисмо заборавили (да га није убило у хаустору, био би заглавио затвор као његове колеге којима је пресуду за "ширење лажних вести" експресно потврдило веће Окружног суда коме је председавала Ната Месаровић, колико да се подсетимо). Бранка Прпа, Ћурувијина супруга, која је преживела у хаустору тог 11. априла 1999, каже јавно и више пута да је реч о гадостима и маркетингу: држава је, после петооктобарског преврата, пропустила да убиство Славка Ћурувије расветли, мада је трагова било и има их. Додаћемо да врана врани очи не вади; ни тада, а богами ни данас.

Ту се сад јављају неки детаљи на које треба мислити у том послу. Пре свега, та три прва случаја разликују се у великој мери; два накнадна такође – ако дођу у мандат комисије. У случају смрти Даде Вујасиновић, недопустиво траљави криминалистички, балистички и судско-медицински налази потпуно спречавају доношење било каквог релевантног закључка о томе је ли реч била о убиству или о самоубиству. Предмет је упропашћен одмах, у пролеће 1994, и реконструисати се не даде никако. Комисија би могла да укаже на кривце за ту траљавост и ништа више.

Кад је о Славку Ћурувији реч, ми од документа СДБ "Ћуран" из 2000. године до данас нисмо дознали ништа, свим напорима државе, БИА, полиције и Специјалног тужилаштва упркос. Један је починилац препознат, али је убијен децембра 2000; зна се ко је радио-везом наредио прекид праћења Славка Ћурувије и Бранке Прпе тог поподнева, али се не зна ко му је то наредио; неко од сведока-сарадника каже да је чуо од неког покојника да су убили Ћурувију, али не и Бранку Прпу, па дакле могу да убију и Вука Драшковића у Будви, а да Дана преживи. И то је то. Сви актери су све време ту, чак и у БИА и натраг. Државе и режими одлазе и долазе, али Служба остаје и то ће тешко да поремети чак и Велики Координатор Вучић.

Ако мисле да дознају ко је и зашто убио Милана Пантића у Јагодини 2001, мораће да питају бившег министра унутрашњих послова Драгана Јочића на шта је мислио кад је јавно изјавио да је Пантића требало само опоменути, али да су извођачи радова претерали и убили га од батина. Он, Јочић, ваљда је знао о чему говори; још га нико није питао, колико се зна.

Узмимо да Комисија добије мандат и за покушај убиства Дејана Анастасијевића, нашег колеге из "Времена". Њему су, априла 2007, постављене две озбиљне ручне бомбе на симс; једна је експлодирала и Дејан и његова супруга чудом су преживели (20 цм од гелера до глава). У нелагоди која је наступила било је разних тумачења, осим Вучићевих (да је Дејан сам ставио бомбе на симс); на пример, гђа Смајловић изводила је теорије о томе да су, ето, албански терористи подметнули те бомбе итд. Сада гђа Смајловић треба – ако тако буде – да истражује покушај убиства нашег колеге.

Што се предмета Абердарева тиче (16 погинулих у бомбардовању НАТО), породице већ годинама траже одговорност надлежних људи из Војске који да су знали шта ће се десити, а нису поступили да људе спасу. Драган Милановић добио је и одседео својих десет година, али то је друго. Можда ова Комисија – ако добије мандат и за то – нешто и нађе, мада се не надамо.

Где смо, дакле, сада са том комисијом? Хоће ли она да расветли оно што држава и сви њени органи и институције до сада нису? Било би – ако ништа друго – лепо од г. Вучића да наговори председника Николића да ипак изрази жаљење због мучког убиства Славка Ћурувије; кад је могао да га наговори да аболира Драгана Џајића ради спаса Звезде, могао би и то. Можда би им свима било мало лакше; није тако тешко рећи "жао ми је Славка"... Лакше се после спава.

Веран Матић: Зашто сам ту

На идеју о формирању Комисије први пут сам дошао пре три године, после разговора са комесаром за људска права Савета Европе Хамарбергом, који ми је говорио о асистенцији коју је Савет дао у разоткривању убиства новинара грузијског порекла Гонгадзеа (ових дана је једна од пресуда изречена) у Украјини. Помоћ се огледала у експертизи међународних истражитеља који су имали експертску улогу, али и политичку, јер се суђење одвијало под покровитељством угледне међународне институције. Пошто ми је било јасно да у случајевима убистава Даде, Славка и Милана није само важно да ли имамо способне истражитеље, већ и да ли имамо политичку решеност и друштвену одлучност, схватио сам да је потребно објединити те снаге и стварати климу која би под сталним притиском резултирала разоткривањем убица и њихових налогодаваца, и процесуирањем и кажњавањем.

Прве предлоге дао сам пре три године тадашњем председнику Тадићу на једној конференцији у Београду. Њему се свидела идеја и ја сам је проследио Микију Ракићу по његовој препоруци. До оснивања Комисије тада није дошло без неког посебног образложења.

Исту идеју предложио сам Александру Вучићу јер сам претпостављао да би он могао имати директне мотиве да до разрешења убистава и дође јер се једно од њих догодило док је он био министар информисања. Он је одмах прихватио иницијативу и пре неколико месеци се кренуло са стварањем Комисије. Њен превасходни циљ везан је за минимум који може и мора таква комисија да одради, а то је да уз отворени приступ свим документима и доказима, уз помоћ домаћих и страних експерата, јавности да непристрасан преглед о томе због чега до сада није разоткривено ко су убице и налогодавци и да истражним органима стави јасне оквире будућих истрага, као и да исте прати и помаже кроз јавну подршку и лобирање, све док не дође до жељених резултата.

Формирајући Комисију било ми је јасно да нећемо моћи да дођемо до конкретних резултата ако не успоставимо јасну линију која повезује политичку вољу/жељу, обавезивање, стручну домаћу и страну експертизу, агрегацију свих заинтересованих домаћих и страних невладиних и владиних организација и њихових енергија и способности у јединственом циљу. Наравно, јасно ми је било да мандат мора дати Влада да би се могао дати национални карактер са овлашћењима и могућностима увида у документа која носе различите ознаке тајности, без обзира да ли је то потребно или не. Такође, било ми је јасно да морамо раздвојити улоге: новинара, оних који стварају климу да до разрешења дође, али који ће представљати и контролни механизам који је врло добронамеран и у функцији циља, и истражитеља – врхунских професионалаца у области истрага, а све упаковано тако да се у потпуности поштују регулативе Закона о кривичном поступку, независност правосуђа и да се резултати рада ни на који начин не компромитују.

Свесни смо колико је све то компликовано, али циљ је веома важан, и убеђен сам да постоји вредност због које треба неки период нашег живота томе да посветимо.

На примедбе да ово није посао новинара могу да одговорим да је један од најважнијих послова новинара да се открију убице колега. Не у улози истражитеља, већ кроз улогу новинара, кроз истраживачко новинарство, кроз медијски притисак, и кроз ангажман у оваквих институцијама.

Колико год банално изгледало, слична примедба ми је постављана када смо покренули акцију за превентивне прегледе жена када је реч о раку дојке. Дигитални покретни мамограф је спасао животе десетинама жена. Када је реч о инкубаторима, и то је било представљено као велики скандал: зашто медиј ради посао министарства здравља... Да ми нисмо то урадили, Министарство не би такође. А после годину дана, само у Институту за неонатологију, смртност беба до једног килограма смањена је за 30 одсто.

Наше најјаче оружје је јавност, могућност да перманентно комуницирамо са јавношћу кроз наше медије и да упозоравамо на сваки могући покушај злоупотребе и опструкције, али и за пружање снажне подршке свима који буду учествовали у овом процесу.