Вести
01. 12. 2023.
Случај Микетић, посебна димензија медијских грозота: Апокалиптичка визија блиске будућности сваког од нас
Ово није смело да се деси. Да је Србија држава каква није, на извештавање таблоида већ је раније требало да реагује Министарство информисања. Са становишта закона и професионалних стандарда, таблоиди нису смели да објављују делове приватног видеа Ђорђа Микетића. ТВ Пинк ни у сну није смела да емитује порнографски снимак, нити да потом пусти разбеснеле провладине аналитичаре.
У случају Микетић може да се дебатује о бројним аспектима, али о једном – не.
Можемо да укрштамо ставове о томе ко је и зашто снимио његов сексуални излет; да ли је председник државе смео или није смео да говори о томе – у кампањи и иначе, а можемо да се запитамо и где је била памет Микетићу када је дозволио да га тако насанкају.
Аспект о коме нема дебате и где су ствари јасне као дан, јесте медијски.
Са становишта закона и професионалних стандарда, таблоиди нису смели да објављују делове тог видео уратка, нити да објављивањем свега тога учествују у изборној кампањи.
Коначно, а опет по слову закона, ТВ Пинк ни у сну није смела да емитује порнографски снимак, нити да потом пусти разбеснеле провладине аналитичаре да аудиторијуму објашњавају какав је заправо Ђорђе Микетић.
Ово није смело да се деси
Закон о електронским медијима врло експлицитно забрањује ”приказивање порнографије, сцена бруталног насиља и других програмских садржаја који могу тешко да нашкоде физичком, менталном или моралном развоју малолетника”.
Закон о информисању исто тако јасно наводи да се ”не сме на начин доступан малолетницима јавно излагати штампани медиј са порнографским садржајем”.
Ту, дакле, стоји тачка. Ово није смело да се деси. Да је Србија држава каква није, на извештавање таблоида већ би требало да реагује Министарство информисања, док би се РЕМ огласио истог трена када је с националне фреквенције пуштен снимак сексуалног чина, не допустивши вишесатно студијско иживљавање које је уследило (РЕМ се тек поподне огласио, прим.ур).
Нешто је дискутабилнија ствар ако овај видео материјал не посматрамо као порнографски (јер, рећи ће неки, слика је мало замућена), већ само као приватни материјал.
Да је Ђорђе Микетић јавности непозната особа, и овде би забрана била неспорна. Овако, пошто је он носилац јавне функције, учесник на предстојећим изборима, уредници би могли да се позову управо на чињеницу да је таквим особама право на приватност ограничено и да њихови приватни записи могу да буду објављени ако откривају нешто што је у јавном интересу.
И ту долазимо до тачке у којој је потребно шире, а не сагледавање на први поглед. Да ли је сексуални чин Ђорђа Микетића нешто што је у јавном интересу? На први поглед, јесте – човек који вара своју закониту супругу могао би се означити као неморалан, па самим тим и као неко ко није вредан поверења бирача.
Али, шта ћемо ако је све то део Микетићевог брака, неки интерни споразум? Или, далеко важније, шта ћемо с чињеницом да је за обављање јавне функције једино важно формално-правно, а не поштење у филозофским сферама, да је бирачима битно само да им Микетић неће увући руке у кесу, а не с ким и како сексуално општи?
Манипулације Пинка
Тврдња у кајрону ТВ Пинк да је Микетић ”од пара грађана куповао кокаин и плаћао курве” није ништа друго него манипулација. Пре свега, видео не пружа стопроцентни доказ ни о наводном кокаину, ни о наводним курвама.
Осим тога, ‘паре грађана’ заправо су плата Ђорђа Микетића коју он може да употреби како хоће – да плати рачун за струју, купи пелене, проведе време с проституткама, или је једноставно баци кроз прозор.
Да је приватни запис подразумевао доказ о Микетићевој вези с мафијашима, никакве сумње не би било. Овако, само изузетно задрти или изузетно политички острашћени медијски конзументи могу да заступају тезу о јавном интересу који оправдава објављивање најинтимнијих делова нечијег живота.
Коначно, ту је и (не)хумана димензија читаве приче. Чак и да је овај порнографски садржај од ултимативног јавног интереса (а није), чак и да главном налогодавцу таблоида и телевизије Пинк доноси силну предност на изборима (а не доноси), поштен или бар донекле хумани уредник одбио би да га објави због ”колатералних жртава”.
Једно је, наиме, Ђорђе Микетић: он је своје бреме самом себи натоварио, па ће сам и да плаћа цех. Друго су, међутим, његови ближњи: његова супруга и породица уопште, нису криви низашта, а понижени су и обрукани, жигосани за много година унапред. А зашто? Да би чаршија један дан имала чиме да испира уста? Или да газда добије који глас више?
Бесмислено је рећи да смо у случају Микетић дотакли медијско дно, прешли црвену линију или нормализовали недопустиво. Случај Микетић је ван свих до сада виђених грозота посебна димензија.
Сам по себи незаконит, непрофесионалан и нехуман, он представља апокалиптичну визију блиске будућности сваког од нас. Питање је само где ће и у којој пози да нас ухвати Велики Брат.
Коментари (0)
Остави коментарНема коментара.