Вести
31. 01. 2013.
О новинарству и ратној пропаганди
У прошлом броју недељника "Време", у рубрици "Лични став" огласила се предсједница Удружења новинара Србије Љиљана Смајловић. И то поводом шовинистичких напада на мене у појединим штампаним и интернетским обличјима која себе – из непознатих разлога – називају новинама и медијима.
Помислих ја: узела ме Љиља у заштиту, пак се препадох! Но, срећом, није.
Прво ме је пљунуо Ратко Дмитровић у "Франкфуртским вестима" (http://www.vesti-online.com/Vesti/Kolumne/283266/Krastavo-lice-Novog-Sada), потом се надовезао Миодраг Зарковић у "Печату" (18. јануар 2013), па је услиједио Жељко Цвијановић у "Новом Стандарду" (http://www.standard.rs/zeljko-cvijanovic-strah-klasikinje-i-jedina-crna-lista-koja-zaista-postoji-u-srbiji.html) и на крају – преподобна Љиљана у "Времену", у рубрици "Лични став". Било је ту, наравно, још ингениозних "чланака" од мање "афирмисаних" аутора, али хајде сад, нећемо их рекламирати овом приликом. И све то у року од 15 дана!
Свима са наведеног "списка" успјело је једино то да користе исту "аргументацију" коју су својевремено, 2007. године, користили припадници данас забрањеног неонацистичког Националног строја, када су пријетили мени и породици ми. Сличан се сличном радује.
Заиста не желим улазити у замку звану одговор на "аргументацију" гђице Смајловић. Ријеч је заправо о класичној релативизацији, по принципу "и фашисти и антифашисти су екстреми, само на различитим половима". Е па нису, како да вам кажем. Као, рецимо, што су ономад хрватски антифашисти онима који су се трудили изједначити Јасеновац и Блајбург одговорили: они који су побијени у Јасеновцу нису били криви ни за шта, никога они нису завили у црно. Они који су страдали на Блајбургу богами су многе завили у црно.
Ријеч је, дакле, о преподобној релативизацији шовинизма из пера лидеркиње УНС-а. У друштву у којем се тако упорно ради на разградњи било каквих принципа, остаје само лешинарска борба за функције. Па шта кошта – нек кошта.
На примјер, прича гђице Смајловић о томе да сам ја, ето, некакав екстремиста јер сам се на јавном скупу у Медија центру у Београду недавно дрзнуо примијетити да су неки наши медији "змијско легло", типичан је примјер те врсте релативизације. А ево, поновићу још једном: не само медији, него и политичка власт, и судска власт, и тајне и јавне полиције, и војска, и свака пора овог друштва су у доброј мјери "змијско легло" оних из деведесетих година. То су исти они који се из петних жила и под сваку цијену упињу држати ову земљу у мраку. То су они који су подржавали рат, а богами га и осмишљавали и спроводили. Па, нисмо ми деведесетих година прошлога вијека играли кликера овдје, на простору бивше Југе. Овдје је најмање 130.000 људи остало без главе, а многи од њих побијени су на незамисливо монструозне начине. Потом су им кости мијешали по примарним, секундарним и терцијарним гробницама. Један човјек у три гробнице... И још 13.000 којима се ни дан-данас за гроб не зна.
Ја, рецимо, никада нећу опростити бившим колегама који су крајем осамдесетих и почетком деведесетих година добровољно пристали учествовати у ратној пропаганди. Нити је било проглашено ратно стање (јер, побогу, Србија није учествовала у тим ратовима!), нити су били принуђени учествовати у том срамном послу. А они који су се уписали у ратне пропагандисте, тога су часа престали бити новинарима. Зато је немогуће поредити ратне пропагандисте с нама, новинарима. Немам ништа против њихових људских права, само тражим да се на њихов рад не гледа кроз призму новинарског кодекса. Или гђица Смајловић сматра да је и Јулиус Стреицхер такође био новинар, чија су људска права била повријеђена? Али ето, у једноме се слажемо: и ја сам за то да се овим нашим пропагандистима суди, уз уважавање њихових људских права.
Јер, гђице Смајловић, није довољно звати самог себе новинаром да би се новинаром заиста и било. У вашем удружењу, УНС-у, имате тушта и тма особа које су одавно престале бити новинарима. Или можда сматрате да је и Јозеф Менгеле био љекар? Није. Јер љекара не чини само диплома већ и Хипократова заклетва. Као што новинара не чини само чињеница да се појављује у медијима, да нешто пише или снима или, нарочито, монтира, већ га чини и новинарски кодекс.
Не помажу ту никакви патриотски јауци и тобожња заштита колега, јер овдје није ријеч о колегама, већ о пропагандистима, о "новинарима у цивилу". Не помаже ту патриотски урлик "Ја сам за своју земљу спреман на све, и да лажем, и да убијем...". Ја нисам. И не знам да је ико због мојих ријечи и ставова убијен. Не знам да се ико иселио због онога што мислим и пишем. Не само због њих, али и због њих, због тих ратних пропагандиста, побијено је, дакле, 130.000 људи, а милиони су расељени. Извините, то се не може ни заборавити ни опростити, за то се мора одговарати, морално и кривично. У супротном, добијете нешто попут УНС-а.
Но, када прочитам списак индивидуа које ме нападају, нема ми друге него да будем и сретан и поносан што сам такав какав сам.
И да, у праву сте, Љиљо: "Грухоњићеви противници су ‘фашисти’, ‘шовинисти’ и ‘геноцидни’ манијаци, односно ‘џелати’." А шта, ваши нису? Онда ми нема друге него да закључим да сте на њиховој страни.
Сретан вам рад у Комисији за разматрање чињеница у истрагама о убиствима новинара!
ПС: Остаје тајна како се то текст Љиљане Смајловић, умјесто у "Печату" (јер тим се текстом бави челница УНС-а), појавио у "Времену", макар био и у рубрици "Лични став".
Коментари (0)
Остави коментарНема коментара.