Насловна  |  Актуелно  |  Вести  |  Теледириговано новинарство је упропастило све
Povećaj veličinu slova Vrati na prvobitnu veličinu slova Smanji veličinu slova štampaj štampaj
 

Pošalji prijatelju

Вести

26. 01. 2013.

Аутор: Александра Ћук Извор: Данас

Теледириговано новинарство је упропастило све

Веља Павловић, уредник културе на Студију Б, аутор и водитељ култног Нивоа 23, емисије Духовници и Незаштићени сведок (која тренутно не иде), објавио је недавно књигу „Ниво 23 - Деведесете“, у којој је сабрао већину интервјуа који су остали у архиви.

 

Учинио је то, каже, на наговор пријатељице и додаје да је нажалост много тога нестало у време полицијских преметачина током турбулентних 90-их.

Концепт Нивоа 23, који је добио назив по томе што је редакција на 23 спрату Београђанке, је минимална сценографија - две столице и мали сто између и два човека који нормално седе и разговарају. Будући да је „нормално“ овде одавно постало егзотика, утолико је и Вељин Ниво 23 постао ТВ уточиште у којем вам неће бити непријатно што водитељ малтретира госта конфронтирајућим питањима, прекида га у пола реченице и томе слично. Вељина стратегија је другачија. Он се, како сам каже, приближи будућем саговорнику у животу, а кад седне преко пута њега у емисији, већ је експерт за област из које саговорник или саговорница долазе. Најмилији интервјуи су му они рани, а неки од саговорника које је током ових година угостио су мислиоци из најразличитијих области - Владета Јеротић, Светислав Басара, Никола Милошевић, Мирјана Бобић Мојсиловић и многи други. Каријеру је започео најпре на радију Студио Б, а потом на телевизији.

- Ми смо уствари отели телевизију. Били смо најпре радио Студио Б и заиста смо у то време комунистичке владавине били авангарда у граду и у земљи, једини радио који је радио 24 сата, где се пуштао рокенрол, са минимумом говора и максимумом музике. Сећам се, људи из Љубљане и из Загреба долазили су у Београд и с чуђењем питали да ли стварно ту постоји неки радио који ради нон-стоп. Мени је жао што се то помало заборавило и зато волим да инсистирам на тим старим временима Студиа Б, да се некако упамти да је то била битна станица и за медије и за демократију и развој свега у Београду.

Онда смо основали телевизију као станицу неких храбрих људи. Ту не убрајам себе, ја сам тад био у другом реду. Било је веома активних, па и агресивних садржаја и редакција је дошла на идеју да би било добро да у вечерњим сатима буде једна мирна емисија и да бих ја могао да је водим пошто сам деловао као најмирнији по темпераменту. Све се радило другарски на телевизији. Све смо сами откривали и трудили се да будемо другачији од свих, а нарочито од РТС-а.

• Хоћете да кажете да је Студио Б тих 90-их био нека врста оазе слободе?

- Не, него нека врста оног лека или одговора времену у којем се живело. Студио Б је буквално пулсирао онако како је изгледао живот на улицама или у становима грађана. Моји драги пријатељи из Радио Београда имају ту тврду мермерну салу и чим уђу унутра, они као да забораве како изгледа живот. И дан данас тамо тако изгледају емисије, као да емитују програм са неке друге планете. Сећам да сам, кад кажу „тачно је 12 сати, вести“ (имитира џингл), увек замишљао да се тај који говори попне на неку шамлицу као деца у школи која то раде да би се правила важна. У Студиу Б све је личило на живот, почев од просторија. Нигде зида нема. То је све стакло у круг и увек први видимо загушење у саобраћају на сва три моста и у главним улицама које се виде голим оком. Тако смо видели и велики пожар у Сава центру који се случајно десио 13. маја, ваљда, на Дан полиције. Кад смо ми то објавили, дошла је полиција и забранила да то пуштамо и сутрадан у новинама нигде није било објављено да је горео Сава центар. Тадашњи уредници су баш надрљали, али то није утицало на њих да промене политику, него само да промене стратегију варања те бирократске власти.

• Ви сте прошли све владајуће структуре. Захваљујући чему?

- Тврдоглавости, упорности. Нисам се ја нигде компромисима бавио. Мени је, мислим, најтеже било кад су на власти, како да кажем, били „моји“, неко ко је до јуче био мој колега и потекао са Студиа Б. Они су били прилично лоши уредници.

• Рецимо Којадиновић?

- Да. У његово време Студио Б је могао да постане приватна светска радио станица и телевизија. Није без значаја то што кажем приватна, јер ми смо били прва фирма која је откупила Студио Б. Ја сам у време ‘92-’93, кад је плата била три марке, плаћао месечно 80 марака заостатак откупа за приватизацију Студиа Б и та фирма јесте била приватна. Потом је декретом дошао злочиначки, фашистички, Слобин систем и прогласио да то не важи. Ми смо размишљали - „само ти тако мисли, али ти си онај који не важи“. Кад је дошла нова власт и наследила ту ситуацију, рекли смо - добро, идемо даље. Један од директора Студиа Б после Којадиновића, ушао је и прокоментарисао како Којадиновић има кабинет који је по квадратури два пута већи од његовог стана и да је то чист луксуз. Новинари су то сликали, али је он већ следећег дана сео у ту исту просторију, то му више није сметало. Има ту много интересантних ствари у вези са Студиом Б.

• Занимљиво је да поред Нивоа 23 радите потпуно другачији концепт емисије Духовници. Шта вас је привукло том свету?

- Ниво 23 се бави културом и градом, али заиста ми је била потребна и друга врста ангажмана, културе која није у граду. То су манастири, самоћа монаха и тамо је све другачије од Нивоа 23. Трећа емисија је Незаштићени сведок, која је требало да покрене причу о градским монасима, људима који живе насупрот граду, усамљени у гужви и онда сам правио кратке причице. Рецимо, била је јако популарна она о Јаши Гробарову и Драгану Папићу... Београд је мали ако живиш довољно дуго као ја. Спријатељиш се готово са сваким човеком који ти је занимљив. Наравно, ако је неко нешто писао, прочитам његове књиге, ако је с филма или визуелних уметности, одгледам филмове или изложбе Непристојно је другачије. Тек кад постанеш нека врста експерта за свог саговорника, добијеш право да седиш са њим у емисији. Телевизија није моје право да сликам себе и још неког уз себе ко ће ми дићи цену, а ту сам се нашао зато што су ми то обезбедили породичне, политичке или еротске везе. Таквих врста корупције има много у новинарским кућама на све стране.

• Како бисте оценили новинарство у Србији данас?

- Данашњи тренутак је врло жалостан. Толико је жалосно да је у време Титове диктатуре било лакше бавити се новинарством него данас. Или сам остарио, па ме цела та ситуација све више умара. Глупо ми је да кажем, али све новине су исте сем Данаса, који је једино остао независтан. Када говорим о овим другима, страшно је што се они и не труде да то сакрију него је то потпуно транспарентно.

• Чему сте се надали после 5. октобра?

- Да ће Студио Б бити први ослобођен, а не Пинк. Он је тада добро прошао за разлику од наше ТВ станице, која је била прилично деградирана као слободан и независтан медиј. Нећу да кажем да ове данашње власти не воде рачуна о томе, али хоћу да истакнем да би требало да постоји такво независно, потпуно неочекивано новинарство у коме политичари неће знати шта ће сутра бити објављено о њима у новинама или на радију и телевизији. То теледириговано новинарство је упропастило све.


Гости Нивоа 23

Ко се није залагао за другачији живот, да не кажем промене у Србији 90-их, тај није могао ни да приђе Студиу Б. Моји гости су углавном били прогресивни мислиоци, људи који су чак жртвовали своје каријере. У једном часу свима нам је први задатак био да се ослободимо баласта Слободана Милошевића - само смо то и радили, под два је било новинарство, а под три живот.


Рушење Чаушескуа

Много људи се не сећа, али Студио Б је помогао у рушењу режима Чаушескуа. По цео дан смо емитовали вести из Румуније у оним драматичним тренуцима када је војска и полиција с тешким наоружањем требало да крене на властити народ. Постоји и један снимак где се у центру Темишвара скандира Студио Б.


9. март

Данас се заборавља да су највеће демонстрације у мирнијој историји Србије, 9. марта, међу захтевима за испуњење имале и тачку да се ослободи Студио Б, који је био забрањен. Одред специјалне јединице ушао је у редакцију и похапсили су нас све до јутра, па су се после као предомислили и пустили нас, али смо били у кућном притвору. И на улици смо морали да се кријемо, а једном приликом нека ме је жена на улици питала да ли сам из Студиа Б, ја кажем да јесам, а она ме пљуне.

Коментари (0)

Остави коментар

Нема коментара.

Остави коментар

Молимо Вас да прочитате следећа правила пре коментарисања:

Коментари који садрже увреде, непристојан говор, претње, расистичке или шовинистичке поруке неће бити објављени.

Није дозвољено лажно представљање, остављање лажних података у пољима за слање коментара. Молимо Вас да се у писању коментара придржавате правописних правила. Коментаре писане искључиво великим словима нећемо објављивати. Задржавамо право избора или скраћивања коментара који ће бити објављени. Мишљења садржана у коментарима не представљају ставове УНС-а.

Коментаре које се односе на уређивачку политику можете послати на адресу unsinfo@uns.org.rs

Саопштења Акције Конкурси