Вести
10. 01. 2013.
Боем китњастог пера
Синтагму да „боксери иду у рај", када би икако могли поново да га чујемо и видимо, могао би да нам потврди Момчило Дабић Даба, осведочени пријатељ и следбеник највећих шампиона „магичног четвороугла".
Дабић је јуче у родном граду (рођен у Београду 29. септембра 1938.), после дуге и тешке болести заувек напустио овоземаљске сводове.
Сада се, сигурно, негде горе, рукује н грли са боксерима, о којима је деценијама писао поетски и с љубављу, извештавајући са бројних антологијских мечева.
Момчило је осгавио дубоке трагове у спортском новинарству, са огромном љубављу посвећен животној професији, једнако снажно одан најближима, супрузи Беби и кћерки Маји, члановима породице, колегама и многобројним пријатељима...
У младости био је посвећен фудбалу као ученик Десете београдске гимназије играо је у омладинском тиму Црвене звезде... У спортско новинарство није ушао случајно, почетком шездесетих година минулог века у редакцијуЈСЛ „Спорт" довео га је и бираним речима препоручио Миљан Миљанић, спортска и тренерска легенда, шеф стручног штаба и творац чувене генерације фудбалера са Маракане.
Упоредо студирајући на почетку рада у редакцији додељен је за сарадника Јоци Лукићу, уреднику одбојкашке и рукометне рубрике. Потом је прекомандован за непосредног сарадника новинарском барду Томи Хладном, уреднику боксерске рубрике ЈСЛ „Спорт", са којим је деценијама сјајно сарађи вао и друговао, описујући победе у рингу из златног доба југословенског бокса.
Извештавао је са бројних такмичења нашавши се уз конопце ринга на Олимпијским играма у Москви (1980.), где је био сведок освајања златне медаље Слободана Качара у полутешкој категорији, најуспешнијег српског боксера свих времена.
Четири године касније на Играма у Лос Анђелесу извештавао је о највећем успехујугословенског бокса - златној медаљи Антона Јосиповића, сребрног одличја Реџепа Реџеповског, бронзи Мирка Пузовића и Азиса Салихуа, протканих сјајним селекторским дебијем легендарног Мата Парлова, и тренерског умећа Слободана Лазића - Цимера.
Момчило Дабић је био не само сведок и извештач са бројних шампионата, већ и искрени пријатељ боксера и људи из и око магичног четвороугла. Почетком деведесетих година прошлог века обааљао је функцију генералног секретара БСЈ, упоредо оставши веран новинарској професији.
Учествовао је у оснивању „Спортског журнала" који је светлост дана угледао 19. маја 1990. где је до заслужене пензије 2001, обавл>ао послове уредника деска, потом и помоћника главног и одговорног уредника, оставши упамћен међу сарадницима по стрпљењу и искреној спремности да помогне, поучи и посаветује, посебно млађе колеге...
Даба је био велики човек, пријатељ и колега. Седели смо двадесет година у истом делу редакције и никада нисам чуо да је изговорио ружну реч или да је повисио глас. Био је елоквентан, духовит, омиљен у свим спортским круговима и пријатељ са највећим спортским легендама. Увек је био спреман да помогне, да пронађе реч утехе и потпоре - није крио тугу Данило Шотра, доајен „Спортског журнала", југословенског и српског спортског новинарства.
Тужна вест о одласку под небеске сводове омиљеног колеге, уредника и новинарског учитеља, сазнао сам од заједничког нам пријатеља Велизара Ђерића, председника Боксерског савеза Србије.
Волео је живот и људе. Није бирао пријатеље, они су бирали њега. Остаће упамћен као боем и поклоник српског и југословенског спорта, човек који је волео и познавао бокс и о томе умео најлепшим речима да пише, привукавши за сва времена нове поклонике племените вештине - описао је Велизар Ђерић у неколико реченица како је доживљавао пријатеља, изјавивши саучешће члановима породице Момчила Дабића, његовим колегама из „Спортског журнала" и свим пријатељима
спорта који су познавали доајена српског спортског новинарства.
Иако сам знао да дуго болује, вест о смрти једног од мојих првих новинарских учитеља, баш ме је затекла, на трен ми наврнувши бујицу сећања... Дабин баршунасти глас, опуштена појава, бескрајно стрпљење, разумевање за почетничке дилеме сарадника... његово богато радно искуство и спремност да несебично пренесе неисцрпно знање... Човекољубље, непоколебљив, професионални приспуп послу, остаће ми у аманет...
Датум и место сахране Момчила Дабића биће накнадно објављени.
Коментари (0)
Остави коментарНема коментара.