Вести
10. 01. 2013.
РТС Дигитал
Опс! Оно што је очито смишљено да попуни рупу, сад у најбољим тренуцима зна да има и по коју стотину хиљада гледалаца. И ту смо код праве поенте овог есеја: Откуд све то? Шта људе окреће РТС Дигиталу?
То је почело – ако се не варамо – са једним сигналом који је са Авале пуштен у небо у пројекту дигитализације наше телевизије, аматерским језиком речено, с нечим, дакле, што је нека штих-проба. Сад је стање ствари следеће: та проба и даље траје - јер дигитализација је код нас као увођење зимских гума, мукотрпан процес - али је сигнал пре нешто више од четири године унапређен у телевизијски канал, под именом из горњег наслова, и он – РТС Дигитал - сад тера свој живот.
Као што не знамо праве разлоге због којих је сигнал преображен у канал, тако не знамо ни где ће се све то завршити. (Нешто што долази издалека и одлази далеко, рекао би један филозоф.) Утисак је нас посматрача да је РТС Дигитал био замишљен тако да игра једно лето, да буде нешто у међувремену, да је настао из неког резервног плана, као нека типична привременост, док се Србија, наиме, технички не спреми за дигитализацију и онда све опет врати на своје место.
Али, како то понекад бива, догађаји су кренули у другом правцу и сад ће то, нема сумње, кварити посао онима који су РТС Дигиталу теслимили нешто што се на медијском јавном сервису иначе сматра отпадом: програм који је пред публику изнео опере, преносе и снимке концерата, џез-сешне, балерине и балете, сликаре и архитекте, филхармоније и хорове, све оно што пиплметри нису у стању да региструју као добро за шер и рејтинг, почело је да привлачи неку публику. Опс! Оно што је очито смишљено да попуни рупу, сад у најбољим тренуцима зна да има и по коју стотину хиљада гледалаца. И ту смо код праве поенте овог есеја: Откуд све то? Шта људе окреће РТС Дигиталу?
Поносни уредници програма држе да је у питању одзив елите. Некоме ће се то учинити као лош хумор (откуд та биљка у Србији), али хајде да у некој мери поверујемо у њихову процену. Каква год да је и колико год да је има, наша елита би могла да се појави као потрошач оваквих програма. Такве публике има, дабоме, од Сајма књига до Нишвила у Нишу. Али, сви ми знамо да је то танак слој који се – могли бисмо рећи - познаје између себе као једна боља фамилија. Они који припадају феномену РТС Дигитал, људи дакле који ће своја два-три сата пред телевизором радије потрошити гледајући Светлану Захарову него Цецу Ражнатовић, људи који једноставно држе до себе, морали би ипак долазити и из ширих социјалних структура. То кажу бројке. И онда ћемо још једном цитирати уреднике програма којем данас правимо апотеозу: они свој статус формулишу и тако што га дефинишу као статус културне оазе. Ту већ налазимо нешто и за нашу теорију о томе да РТС Дигитал почива на отклону од владајућег социјалног модела, на једној врсти контре, онда и на некој врсти субверзивности.
Покушаћемо полако то да разјаснимо. И нећемо ићи далеко: офанзивни процеси таблоидизације и естрадизације друштвене сцене (о, какве две очајне, а тачне речи), загађују простор, притискају мислећи народ, потискују појединца. Примера је на сваком кораку, али узмимо, рецимо, овај: шта рећи, кад чујете да су на јубилеју Информера (шест месеци излажења!, можете мислити) врата заглавили сви наши политички актери, укључујући шефа Владе и шефа тајне службе. Сасвим је свеједно да ли их је ту довео њихов укус или њихов страх. Међу излазима које човек у таквој ситуацији тражи, у ситуацији, дакле, кад су вредности перверзно постављене на главу, један је излаз - сасвим вероватно - културна оаза о којој говоре уредници РТС Дигитала.
Имамо много сведочења о томе, не само из непосредних личних увида. Сваки други, на пример, који дође на она фамозна прелиставања новина по нашим телевизијама каже да новине не чита и телевизију не гледа. У том апсурду (да неко ко не чита новине и не гледа телевизију долази да прелистава те исте новине које не чита на тој истој телевизији коју не гледа) ипак има зрно смисла: има га у том одбијању да се прихвати сива реалност која нас окружује са свим њеним главним протагонистима, има га у згађености над таквим развојем ситуације какав данас имамо, има зрна смисла, најзад, у томе да се кроз игнорисање изрази непристајање. Кад на Бадње вече Вучић саопштава нацији да је следећи капиталац на листи за хапшење домаћи наркобос (није нашао ниједно боље вече, таман сте унели сламу у кућу!), ту онда видите да ови које смо изабрали не бирају ни дан ни сат. Брутални популизам. Окренути тада РТС Дигитал и гледати - да ли гала концерт из Санкт Петербурга, да ли нешто слично, али тог ранга – ствар је минималне психофизичке хигијене.
И није, дакле, чудо што људи томе у све већем броју прибегавају. Програми из културе којима је РТС Дигитал симбол појављују се ту не само као оаза, него и као азил. Можда ће људи који раде овај програм помислити да их превише инструментализујемо у једној тези отпора и субверзије. Истина је да култура својом отменошћу не припада робусним средствима друштвене акције; али, ђавола, она никад не губи своју превратничку црту, па ни сада кад издалека, и испотиха, преко једног потцењеног, бастардног телевизијског канала формира своју армију присталица. Ти су људи, гледаоци, иначе без свог друштвеног и политичког ослонца (они су се одавно поздравили а нечим што је рецимо био Грађански савез!, они су остатак закланог народа) и све што им је преостало јесте властита судбина у властитим рукама, тражење неке сигурне куће. И ту смо већ код ескапизма који ће вам, искрени да будемо, боље од овог аутора објаснити социолози. Ту је доиста реч о бежању, а не о прилажењу, можда о прилажењу кроз бежање.
Не смемо, међутим, бити наивни, нити недајбоже површни. Политика и одвратна стварност коју она немилосрдно производи, оно од чега гледајући РТС Дигитал хоћете сада да окренете главу, неће вас пустити тако лако. (Пустили бисте ви њу, али неће она вас). Морамо, дакле, знати да је то бекство од ње само привремено. Нека утеха може нам бити то да ТВ канал који нас је инспирисао за овај есеј и слични феномени могу ипак бити полуге којима би се политике мењале и поправљале. Ако би служиле некој другој сврси било би то пусто губљење времена.
О аутору
Радивој Цветићанин (1947) дипломирао је књижевност на Београдском универзитету. Као новинар писао је у водећим српским листовима Политици и Борби и у недељнику НИН, а суоснивач је и независног дневника Данас, чији је коментатор. Аутор је књиге Нова Европа, о дипломатским извештајима Милоша Црњанског. Био је саветник председника Србије Ивана Стамболића и председника Владе СРЈ Милана Панића. Први је амбасадор Србије у Хрватској. Ту дужност обављао је од 2005. до 2009. године. Крајем прошле године објавио је амбасадорски дневник „Загреб Индоорс“.
Коментари (0)
Остави коментарНема коментара.