Вести
27. 12. 2012.
Бука, бес и разонода
Не волим депресивна сумирања претходне године. Још мање су ми симпатични апокалиптични пророци који пред крај године упозоравају да још нисмо видели најгоре, да ће година која следи бити још гора, односно – проток времена је непрекинута коса раван нашег пропадања која води до најдоњих понора пакла, који у ствари ни нема дно!
Телевизија је савршен медиј за овакву врсту визионарства, јер је фантастично безбедно и комотно плашити људе неизвесном будућношћу.
Политичари ће, ако су у опозицији, рећи како ћемо крв да пропишамо, сад кад нисмо њих бирали, или смо цртали Чича Глише по изборним листићима и правили се паметни, а они на власти ће неизвесност и беду употребити као алиби за неиспуњена обећања.
Економисти ће констатовати да смо пропали, Естрада је незадовољна јер народ нема пара, па су и хонорари утањили, тонемо у апатију општег изговора – тешких времена. Ту уљуљканост у самосажаљење, у комбинацији са страхом и бедом, предобро познајемо – над нама се поново славодобитно осмехује покојни Слоба, којег нико не мора да рехабилитује, јер његово наслеђе није идеја или достигнуће – већ стање пасивног духа.
Људи који се на научни начин баве светском кризом, кажу да је она највећа у земљама где већину запослених чине грађани који зависе од буџета.
Друштво пензионера и државних службеника не воли ризик нити иницијативу, јер се храни на јаслама – које пуни Власт. Ко обећа да јасле неће бити празне, тај ће владати, а идеолошка питања и реформе друштва увек ће чекати нека "лепша времена" која, наравно, никада неће доћи сама од себе.Оваква ТВ публика добија управо оно што жели.
ТВ програм који омамљује и обећава. ТВ програм пакосне сиротиње којој власт даје оно што она жели да види – виртуелну правду, велике и тешке речи, мегафон за псовке и мрачан кутак за анонимне одашиљаче мржње.
Ту нема чврсте програмске шеме, нема критичног тона, нема погледа ни гласова изван система – ТВ програм је бурлескна мешавина секса, скандала, политичке естраде и црне хронике – у најави.
Једина стабилна тачка у крхким и нестабилним програмским шемама јесу ТВ серије. Макар хапсили Мишковића и интервјуисали Вучића на Првом, или Новак играо на Првој, домаћа серија неће бити померена, нити ће неко збацити Сулејмана са престола у прајм тајму.
Народ ипак мора да се разоноди, да не би побеснео.Као и сваке године, ево мог личног и интимног списка 5 важних ствари које смо видели на телевизији током претходне године.
Неке од тих важних ствари у суштини нисмо видели, а њихов изостанак је такође важан.
Кренимо редом, од хардвера ка софтверу, што би рекли компјутераши.
1.
Већ половина ТВ аудиторијума у Србији програм прати путем кабловске телевизије у било ком облику и од различитих провајдера. Ова чињеница је важна колико и податак од пре пар новогодишњих прегледа – да већина становништва у Србији
живи у градским или приградским насељима.
Дакле, све је мање сељака и све је мање антена. Ова чињеница је необично важна јер је медијска џунгла постала још гушћа. Наши закони и регулаторна тела потпуно су неприпремљени за огроман задатак који се зове праћење кабловских канала и оператера. Већ сада је видљив хаос у минутажи реклама, садржаја, квалитета програма, мерењима гледаности, укратко – бар привидно нам се повећао избор програма,али нико више не зна шта се све емитује.
Пораст "кабловских" корисника је порука коју телевизије овде морају озбиљно да схвате – то су вам драги пријатељи, телевизијски "бели листићи", признање да су се гледаоцима смучили наши ТВ програми.
Међу кабловским каналима су популарни постали они на којима се кува (чак и на српском језику), ХБО премијере се најављују и у новинама, гледају се програми из региона (хрватски и босански највише) па смо избегли овдашњи ТВ тропартијски или четворопартијски систем (РТС, Прва, Пинк, Б92). Податак да половина гледалаца има кабловску показује да су људи спремни да плате за ТВ програм – што је такође битно, јер баца ново светло на питање плаћања претплате за РТС.
2.
Други ТВ феномен су протекли избори, који су увек и тест за нова ТВ достигнућа.
Кампања је била дуга, досадна и руку на срце – прљава. Све ТВ станице су показивале приличну пристрасност према бившој власти, а контрола медија је, парадоксално – довела до инверзног ефекта.
Блаћење Томе Николића се показало контрапродуктивно, феномен медијског и језичког трансформисања "Оставке" у "Скраћење мандата" Бориса Тадића, довео је до вређања интелигенције бирача.
Мазање какицом је било обострано, само је власт увек у повлашћеном положају јер какицу баца одозго. Тако је настао израз "кампања контраста" још један од легата протеклих избора, а мени је драго да је израз за бирање изгледа ТВ слике на телевизору постао политички термин. Остали су brightness, color, sharpnes и picture mode. Биће још избора.
3.
На медијском небу, баш као и у Гутенберговој галаксији настале су промене које такође треба забележити. Од 31. 12. ће нестати папирно издање часописа "Неwсwеек", а уредници са тугом објашњавају да је број људи који новине читају путем ајпеда или смарт телефона толики да је немогуће покрити трошкове штампе и дистрибуције.
У Србији је из сасвим других разлога нестао дневни лист "Прес" када се Мишковић повукао из власништва у тим новинама. Настао је таблоид "Информер", полузванично гласило Владе Србије.
Из етра је нестала телевизија Авала, али је на том месту никао кабловски канал Пинк2, где све осим естраде мора да траје два минута. 2 минута вести – 2 минута приче, између 2 сата певања, буткица и сисића.
У Лондону је аутор Викиликса Џулијан Асанж напунио 6 месеци азила у амбасади Еквадора. Човек који је симбол борбе за слободни проток и размену информација, физички је спутан у простор једне куће. Његова борба, али и живот, као у филму
Матриks одвијају се у сајбер простору, што нам говори о значају нових медија.
Мислим да су и овдашњи политичари (сви редом) здушно игнорисали чињеницу да је 2012. године неко прогоњен због својих идеја. Разлог су вероватно депеше у којима су сви једнако приказани у неприкладним позама.У Србији су тако из јавности нестали радикали, јер када странка није прешла цензус – медијски су преминули, што се не може рећи за неке друге екстремисте и десничаре.
4.
У Србији је невероватну популарност стекао нови жанр – драмски ријалити. Популарност играних серија, чија тема је мање-више увек нека породична прича, искоришћена је за лансирање "Прељубника", "Породичних тајни" или "Луде куће" уз постојећи "Тренутак истине" или "Све за љубав".
Неприкладни садржаји у неприкладном термину, натуршчици који глуматају, неконтролисано оглашавање- срозавање и обесмишљавање драмског и играног програма. Све ово је поново прошло без адекватне реакције надлежних органа, само су им припретили прстом и озбиљно се намрштили. Нова звезда је рођена – заштитно лице овог жанра ТВ швалерисања је "Инспектор Карамела", борац за правду и истину ма каква она била!
5.
Пошто на Земљи није било лепо, погледи су све чешће били окренути према небу. После много година, телевизија је почела да показује интерес за свемир. Барем два догађаја везана за Космос била су медијски изузетно праћена и гледана.
Први је скок са ивице свемира који је у живом преносу извео Феликс Баумгартнер, када је скочио падобраном из капсуле са више од 30 км изнад Земље. До тамо се подигао специјалним балоном, а свет је добио хероја за којег доскора већина није ни знала. Човек који изводи херојски подухват је архетипска слика коју је телевизија фантастично појачала и послала широм света. Друга једнако снажна инспирација појавила се у наводном крају света по календару Маја – који смо успешно преживели 21. 12. 2012.
Тај архетипски Армагедон у суштини није био једнообразан, јер су га различито видели. Ту се међу светске атракције уплео и наш Ртањ, као општепозната база ванземаљаца у Србији.
Пошто смо успешно доскочили са ивице свемира, преживели смак света, изборе, Карамелу, уверен сам да ће нам 2013. бити лепша.
Само, потражите ту лепоту у сопственим животима, а не на ТВ екранима.
Срећно!
Коментари (0)
Остави коментарНема коментара.