Вести

21. 07. 2023.

Аутор: Миодраг Марковић Извор: БИРН

Претње новинарима: Напади на интернету све чешћи, заштита недовољна

Новинарима претње углавном стижу путем друштвених мрежа и толико су учестале да многи увреде и нападе на интернету доживљавају као саставни део посла. Већина редакција нема установљене механизме поступања у случају дигиталних напада на запослене, а законодавни оквир је неадекватан да одговори на ову врсту притисака.

Верица Маринчић, уредница локалног онлајн портала ИН медија из Инђије, годинама уназад била је изложена претњама и притисцима, које је пријављивала надлежним органима, али је само један случај добио судски епилог.

Реч је о претњама које јој је преко Фејсбука упутио С. Ј. из Беочина, због текста о свештенику кога је полиција изнела из продавнице јер није хтео да плати. С. Ј. је 2022. изречена условна казна од једне године затвора, што значи да је неће издржавати ако у периоду од три године не учини ново кривично дело.

Маринчић за БИРН каже да после тог случаја није било озбиљнијих претњи, али да је и даље изложена притисцима локалних власти.

„Годинама се интернет странице локалних органа власти користе да ме ботови вређају. Писала сам им да те коментаре уклоне, али рекли су ми да не знају ко је администратор сајта. Био је случај да су радили улицу у којој живим, а ја сам се ту затекла док су фотографисали. На крају су пустили вест о тим радовима, са фотографијом на којој се само ја видим, иако немам везе с тим радовима, само да би ме вређали у коментарима. Такође, недавно ме запослена у локалној Пореској управи гађала флашицом воде и претила. И то сам пријавила, али је мишљење тужиоца било да то није претња. Дешавале су се и друге непријатне ситуације, које нису биле физички напади, али се психички тешко подносе”, каже Маринчић.

Друштвене мреже, попут Фејсбука где је С. Ј. претио Маринчић, су један од главних канала којима се упућују претње новинарима, а успостављени механизми заштите нису довољни да спрече нове нападе, показује извештај „Безбедност новинара у дигиталном окружењу“ БИРН-а и Независног удружења новинара Србије (НУНС). Овај извештај је резултат сарадње двеју организација на пројекту „На првој линији фронта – заштита дигиталне безбедности новинара у доба кризе“.

Претње преко интернета су све заступљенији и интензивнији вид притисака на медије и новинаре у Србији. Годинама уназад све више узимају маха, па их данас део јавности, али и самих новинара сматра „нормалним“ и саставним делом рада у медијима.

У извештају се такође наводи да такав амбијент озбиљно утиче на рад новинара и редакција, њихову безбедност, али и квалитет информисања јавности. Упркос томе, многе редакције немају развијене протоколе и механизме поступања у случају дигиталних напада на запослене, а надлежне државне институције и даље не нуде адекватне системске одговоре на случајеве дигиталног узнемиравања и угрожавања безбедности медија и новинара.

„Када добијете причу да вас треба самлети у машини за млевење меса, као што смо скоро добили, онда то адвокати пошаљу Тужилаштву за високотехнолошки криминал, а они кажу: ‘Па овде нема конкретне претње, не кажу да тебе и тебе треба самлети, него онако износе своје мишљење да вас треба самлети’. Има новинара који прочита то, и нико на то не реагује у јавности, јер се то подразумева као нормално“, цитира се изјава једног од 10 новинара, уредника и директора националних и локалних медија у Србији, који су дубински интервјуисани током рада на извештају.

Претње новинарима на интернету су све учесталије

Онлајн сфера, као најзаступљеније окружење у коме данашњи новинари раде, изменила је анатомију претњи новинарима, наводи се у извештају БИРН-а и НУНС-а. Главни канали преко који се претње упућују су дигиталне платформе медија и друштвене мреже на којима медији имају налоге, као и лични налози новинара на друштвеним мрежама.

На основу дубинских интервјуа са запосленима у медијима на различитим позицијама, који су урађени за потребе истраживања, у извештају се констатује да су главни облици узнемиравања претње и увреде новинарима као појединцима и медијима као организацијама.

„Претње и увреде медијским организацијама се најчешће упућују путем коментара на сајтовима медија, дигиталним платформама за дистрибуцију медијског садржаја (на пример на Јутјубу) и профила одређеног медија на друштвеним мрежама, док се претње и увреде новинарима и новинаркама остварују најчешће путем коментара и порука на личним профилима новинара на Твитеру, Фејсбуку и Инстаграму“, стоји у извештају.

Овакве налазе, за БИРН Србија, из праксе потврђује и Бојан Цвејић, који годинама ради као уредник онлајн медија – прво као директор и главни и одговорни уредник онлајн издања дневног листа „Данас“, а затим као уредник сајта Н1.

„На основу искуства могу рећи да је највећи број претњи на друштвеним мрежама, што у коментарима, што и у директним порукама. Испоставило се да су те претње биле безопасне, јер се радило о људима који су лаки да пишу све и свашта на мрежама, а не мисле озбиљно. Мањи број претњи упућен нам је путем мејлова,“ каже Цвејић.

Он додаје да је већина претњи адресирана директно на редакцију, али да постоје и случајеви директних претњи појединим новинарима и новинаркама.

Евиденције новинарских удружења и тужилаштва показују пораст дигиталних напада на новинаре. Подаци из НУНС-ове базе напада на новинаре показују да је у 2020. години од укупно 189 забележених случајева напада и притисака, 53 је учињено путем интернета. У 2021. је била од укупно 156 случајева, скоро трећина је била путем интернета, а током 2022. тај однос је био 137 напрема 52.

Новинарке изложене сексистичким увредама

У извештају БИРН-а и НУНС-а се наглашава да новинарке често трпе увреде на родној припадности.

„Врло често се у дигиталној сфери карактеришу као `глупе`, `незналице`, `гадне`, `курве` и као неко ко би `требало да рађа уместо да мисли`. На Твитеру им се, најчешће са анонимних налога који су отворени дан раније и то само за потребе вређања и претњи одређеним новинарима и одређеним медијима, приговара да су `антисрпкиње`, `фашисткиње` и `плаћенице`“, наводи су у извештају „Безбедност новинара у дигиталном окружењу“.

Посебно забрињавајуће и упозоравајуће у извештају је то да новинари и уредници локалних медија истичу да се претње на друштвеним мрежама преливају у „стварни свет“ и да се крећу у распону од „добронамерних“ савета новинарима да припазе о чему пишу, па до дословног физичког праћења.

У извештају НУНС се наводи да је, на основу анализираних интервјуа, главни утисак је да су сви новинари свесни да су остављени да се сами боре са нападима и претњама са којима се суочавају у онлајн сфери, а да солидарност колега често изостаје.

Уредница ИН медије Верица Маринчић  истиче да се колеге из Инђији нису солидарисале с њом, нити су јој пружиле подршку.

„То са колегама из локала можда и јесте најтужније. Подршке од новинара који су у медијима које финансира власт нема. Једноставно, подељени смо на нас и њих. Једном ми се десило да сам узимала изјаву од локалног функционера, а колегиница ми је рекла: `Ако злоупотребиш изјаву, убићу те`. Наравно, није то мислила у дословном значењу, али илуструје у каквој атмосфери раде новинари који не подржавају власт. Подршка је стигла једино из новинарских удружење, од колега из Београда и других градова“, каже Маринчић.

Новинари у Србији су означени као „пожељне мете“, а напади на њих су „нормализовани“

У извештају БИРН-а и НУНС-а се наводи да новинари у Србији раде у поларизованом друштву које карактерише мањак медијских слобода и ауторитарни систем власти у ком су поједини медији означени као „пожељне мете“.

„То је једно несанкционисано, неконтролисано понашање. Они када виде да такве салве критика, мржње, напада долазе од највиших државних званичника или из мејнстрим или таблоидних медија, зашто би се онда они суздржавали да се исто тако понашају. То је једна друштвена клима која је створена и у којој свако има дозволу у ствари да се тако понаша“, цитира се у извештају један од дубинских интервјуа.

Ауторке извештаја указују да је „један од највећих проблема на које је ова студија покушала да укаже све алармантнији тренд `нормализације` онлајн узнемиравања новинара и новинарки у Србији“.

„Иако бројна међународна и национална истраживања о насиљу над новинарима и новинаркама у дигиталном медијском окружењу указују на то да број претњи, увреда и притисака расте из године у годину, новинари и новинарке у Србији најчешће сматрају да то са чим се суочавају на друштвеним мрежама и онлајн платформама улази `у опис посла`, да је то `цена` коју плаћају за посао који обављају и да је то нека врста `нормалног` окружења у коме раде и извештавају. Претње, увреде и говор мржње на друштвеним мрежама су скоро нормализоване као свакодневна појава“, пише у извештају „Безбедност новинара у дигиталном окружењу“.

Онлајн напади и претње утичу на ментално здравље новинара, њихов приватни живот, али и однос према послу и професионалним стандардима, истиче се у извештају.

„Угрожавање безбедности новинара може да води самоцензури, одустајању од прича и тема које су важне јавности, а то заправо значи угрожавање квалитета јавног информисања, независности медија и слободе говора”, стоји у извештају.

Напади на новинаре без ефикасног одговора правосуђа

У извештају „Безбедност новинара у дигиталном окружењу“ се наводи да законодавни оквир у Србији не познаје посебне прописе који се односе на претње, узнемиравање и нападе на новинаре и медије у онлајн сфери.

Евиденција Републичког јавног тужилаштва показује да, због кривичних дела почињених путем интернета, најчешће се подносе пријаве због дела угрожавања сигурности новинара, док се повремено евидентира дело прогањање и расна и друга дискриминација.

У извештају се указује да су претње најчешћи облик угрожавања безбедности новинара, али и да су чести случајеви узнемиравања и тешких увреда. Такође, наводи се да су медији изложени и све већем броју техничких напада којима се оптерећују сервери портала и тако успорава њих рад, што за последицу има тежи приступ крајњих корисника онлајн медијима који су мета напада.

Раде Ђурић, правник НУНС, објашњава да поступке за угрожавање сигурности на основу дигиталних претњи покреће тужилаштво, али да је пре тога потребно да новинар пријави претњу.

„Тужилаштво, са полицијом, процењује инцидентни догађај и такозвану објективну угроженост новинара и на основу тога спроводи истражне радње како би се утврдило да ли постоји угрожавање сигурности или неко друго кривично дело, односно реална опасност да се изречена претња изврши.

„Да ли ће овај поступак стићи до судије зависи од контекста у коме је изречена претња. Веома је важно како је претња написана или изречена јер се гледа да ли је реч о директном обраћању и претњи осумњиченог да ће напасти новинара због неког текста или става изреченог у обављању свог новинарског посла“, објашњава Ђурић.

Он додаје да се пријаве новинара често одбацују, поготово у последњих неколико година, јер се „раније дешавало да тужилаштво покрене поступак, али да судује одбаци пријаву“.

„Такође, поједини починиоци су се извештили, тако да се њихова порука не може сматрати директном претњом, иако она то индиректно јесте. Због такве праксе сад и тужиоци унапред одустају од неких пријаве јер претпостављају да ће их судија одбацити, што нажалост није добро,“ каже Ђурић.

Починиоци најчешће добијају условне казне

Ђурић сматра да је проблематично и то што се мали број починилаца уопште и пронађе. Он објашњава да све зависи од тога какве је податке на интернету оставио осумњичени.

„Да би полиција реаговала, мора без икакве сумње да утврди његов идентитет. Уколико се ради о друштвеној мрежи Фејсбук, некад је потребно и посредовање компаније Мета, која је власник Фејсбука, али и америчког министарства правде, које некад не достави све потребне податке да би се утврдио идентитет починиоца. У пракси, полиција углавном проналази починиоце кад је реч о претњама познатим новинарима или високим државним функционерима“, каже правник НУНС-а.

Он наводи да проблем јесте чињеница да је судски процес својеврсна ретрауматизација жртава претњи.

„Током поступка може да дође до низа ситуација кад, на пример, осумњичени или његов адвокат могу да дођу до неких информација о жртви које раније нису имале: од матичног броја, адресе, брачног стања, и тако даље, али и да се директно сусретну с њима у ходнику испред суднице, где нико од њих нема посебну заштиту. Због тога смо, као заступници жртава, тражили да се ускрати доступност свих информација које нису потребне туженој страни“, објашњава он.

Један од већих проблема је недовољно кажњавање починилаца кривичних дела учињена на штету новинара путем интернета, наводи се у извештају БИРН-а и НУНС-а. Од 2019. до краја марта 2023. године, пред Тужилаштвом за високотехнолошки криминал је формирано укупно 157 предмета.

Донето је 17 осуђујућих пресуда, док је у осам предмета примењен опортунитет. У 35 случајева донето је решење о одбачају кривичне пријаве или службена белешка да нема места покретању кривичног поступка. Преосталих 97 случајева налазе у различитим фазама поступка пред тужилаштвом, а од тога је 28 у евиденцији непознатих починилаца.

„Анализом случајева из евиденција можемо видети да је убедљиво најчешћа казна условна осуда, па је тако од 17 осуђујућих пресуда, у 14 изречена условна осуда, а у три ефективна казна затвора. У једном случају изречена је казна од годину дана кућног затвора без електронског затвора (уз меру безбедности забране приласка и комуникације са оштећеним), док су у друга два случаја изречене казне затвора на 6 месеци (уз меру безбедности одузимања предмета) и на годину дана“, пише у извештају „Безбедност новинара у дигиталном окружењу“.

Раде Ђурић сматра да условне казне или казне кућног притвора, иако делују благо, нису „нужно лоше или слабе“.

„Највећи број починилаца ова дела чини по први пут. Заправо, тек кад се суоче са државним органима, починиоци почињу да бивају озбиљно свесни оног што су урадили. Тада своје поступке најчешће правдају тиме да су били подстакнути оним што су о новинару или новинарки, којој су упутили претње, чули у медијима под државном контролом.

„Веома ретко се деси да неко ко је већ осуђиван понови претње, што је добро јер овакве казне или некад и само процесуирање, суочавање са полицијом и тужиоцима има одвраћајући фактор по оне који би да прете на интернету. У крајњој линији, ми не желимо да их ставимо у затворе, већ инсистирамо на одвраћању“, закључује Ђурић.