Вести
18. 12. 2012.
Нужност и пропорционалност ограничавања слободе изражавања
Кривични закони којима се регулише забрана подстицања мржње или заштита јавног реда или националне безбедности, морају поштовати право на слободу изражавања; ако се казне прописују, оне морају бити у складу са принципима нужности и пропорционалности; ако учесталост и тежина изречених казни указују на политички мотивисану примену тих закона, медијска регулатива и пракса се морају мењати.
Устав Србије дозвољава ограничавање права на слободу изражавања ако је то „неопходно ради заштите права и угледа других, чувања ауторитета и непристрасности суда и заштите јавног здравља, морала демократског друштва и националне безбедности“ (члан 46). Међутим, Устав настоји да ограничење сведе на обим неопходан у демократском друштву и који не задире у суштину зајемченог права.
Стога Устав налаже државним органима, „а нарочито судовима“, да при одлучивању о ограничавању овог права (као и других људских и мањинских права), која су садржана у законима, морају да воде рачуна о неколико ствари, међу којима су важност сврхе ограничења, природа и обим ограничења, као и постојање начина „да се сврха ограничења постигне мањим ограничењем права“ (члан 20).
На овај начин штите се принципи нужности и пропорционалности за казне које јесу прописане Кривичним закоником за читав низ кривичних дела против уставног уређења и безбедности Републике Србије (међу којима и кривично дело изазивања националне, расне и верске мржње и нетрпељивости) и против јавног реда и мира (на пример, изазивање панике и нереда изношењем или проношењем лажних вести или тврдњи).
Посебно кривично дело предвиђено је и Законом о тајности података, који уређује систем заштите тајних података који су од интереса за националну и јавну безбедност, одбрану, унутрашње и спољне послове Републике Србије.
У пракси, наведене одредбе се користе ретко и спорадично.
Последњих година није било примера политички мотивисане примене казнених закона којима се регулише заштита јавног реда или националне безбедности.
Изузетком који је обележио 2011. годину може се сматрати случај подизања оптужнице против новинарке Јелене Спасић и уредника Милорада Бојовића из новосадског дневног листа Национални грађански.
Они су оптужени за одавање државне тајне због објављивања текста „Државни органи потпуно неспремни за рат” (јун 2011) у коме су цитирани подаци из извештаја Министарства одбране, припремљеног за чланове Одбора за безбедност Скупштине Србије, који је носио ознаку „строго поверљиво”. Овај новинарски текст је показао да бројни државни органи и јавна предузећа игноришу законом прописане припреме за одбрану.
Бројни актери цивилног друштва су устали у одбрану двоје новинара, тврдећи да објављени садржај одговара интересу јавности да сазна какво је стање одбране земље, али је истрага о овом случају настављена. За кривично дело за које су новинари оптужени, законом је запрећена казна од шест месеци до пет година затвора.
У погледу сузбијања говора мржње, Србија је ближа европском него америчком моделу регулативе. У њој је кажњив говор који подстиче мржњу и дискриминацију. Међутим, о кажњавању говора мржње постоји значајна јавна контроверза, како у односу на недавну прошлост тако и на данашњу праксу.
Наставиће се
(Ова Публикација је реализована у сарадњи са Civil Rights Defenders и уз финансијску подршку Шведске агенције за међународни развој (Сида)
Коментари (0)
Остави коментарНема коментара.